Mora li to biti da se čovek rodi
Embrion

Photo: www.newscientist.com

Embrionu

Otkuda tako, ti mili putniče, 
U život ovaj posla l’ život tebe? 
Je li to život, je l’ to pravo biće? 
Kad svet ne vidiš, vidiš li sam sebe? 
Otac u tebi sebe ne poznaje, 
Kćer mati traži, tu joj vid ne daje! 

Zašto si bolje ostavio dane, 
Da put nov ovaj ti svršiš u noći? 
Znala je sudba da zora da svane 
Nećeš ti, nećeš dočekati moći, 
Pa zašto dade da se kreneš k celi, 
Za koju nužno dan ti treba beli? 

Il’ je i mračno matere ti krilo 
Pristojno želji koja život traži? 
Da l’ što se ovde začne nije bilo? 
Da l’ je gde čovek prije dana naših? 
Je l’ biće koje samo sate broji, 
Ravno životu koj’ sto leta broji? 

Kojem je od vas dvojice nepravda: 
Tebi što usta nemaš da s’ nasmeješ, 
Ni oka, suzom obraz da opereš, 
Il’ starcu koji muči se i strada, 
Među tim peva, veseo zanoveta, 
I tako za sto, manje, više, leta? 

Mora l’ to biti da se čovek rodi 
Ovde, i vreme svoje da probavi? 
Ima l’ put zemlja koji kroz grob vodi? 
Može l’ se preko da s’ ovde ne javi. 
Il’ je baš nuždan život od sto leta 
Da se otvore vrata drugog sveta? 

Eda l’, — no idi, ti misli nedraga! — 
Eda l’, što ovde ne ugleda dana 
Navek propada iz sveta sazdana? 
Nit’ mu je igde u životu traga, 
Niti nadežde, moći bar postati 
Koju imaju sami nezačeti? 

O ne, ne da se to ni pomisliti! 
Što je postalo, to naveki traje. 
Tajna je zašto baš to mora biti 
Da zemlja život i postanak daje; 
Koliko vreme, gde l’ se ko tu skita, 
To se za pismo na taj put ne pita. 

Šta može cvetak koji ščupa ruka 
Tek što ga rosa osvežila prva! 
Zašto da navek ona duša kuka 
Koja propade ni dužna ni kriva. 
Nit’ može svetlog ugledati danka 
Jer joj s njom rano mila umre majka! 

Zasluga deli po pravdi nagradu: 
Čim’ onaj starac dobi dane svoje? 
Bič ima samo nad krivicom vladu: 
Zar moj da strada sin za grehe moje? 
Da je sav život jedan put za tamo, 
Svi bi stoletni umirali samo! 

Zbogom, o zbogom, ti mili putniče! 
Naći će tebe i otac i mati; 
Oni će tebe, ti ćeš njih poznati, 
I kad um ćuti, srce jasno viče. 
A ti da jesi, da ćeš tamo biti, 
Duša nam kaže, i ne da se kriti. 

1841.

Oceni 5