Emily u Pariz, Emily iz Pariza

Možda serija Emily in Paris i ne bi bila loša za laku razbibrigu, odmor moždanih vijuga, opuštanje posle napornog dana, hate-watch, guilty pleasure-watch ili sve od navedenog da vam ona svojom površnošću, stereotipima i opštim mestima ne zateže iste te vijuge koje želite konačno da odmorite.

Jer, ne može se mirne duše posmatrati namerna želja da se ne uloži nimalo napora u razumevanje i prikazivanje Drugog, da se sasvim očito igra na najjednostavniju i najjeftiniju kartu i da se, na kraju krajeva, s namerom izazivaju reakcije kao što je naša. Svestan je Darren Star da se uspeh koji je doživeo sa Sex and the City dešava jednom u životu i da treba uraditi sve što umetnik ne bi, ali uspešan biznismen bi – perpetuirati stalno jedne te iste motive, cediti ih do iznemoglosti, reciklirati ionako nesrećnu Carrie Bradshaw zauvek, nikad se ne odmaći od svetog trojstva mode, hedonizma i žena.

Ni oko naslova se, po običaju, nije potrudio, pa je u te tri reči sadržano sve što treba da znamo. Emily u Pariz, Čikago nikako iz nje. Naime, nakon što Emily kao mladu marketinšku stručnjakinju specijalizovanu za društvene mreže pošalju iz matične čikaške agencije u Pariz, da dovede u red malu agenciju koju su kupili, Emily pokušava sve osim da se uklopi u postojeće francuske obrasce (osim kad stavi crvenu beretu, ili nosi jaknu sa printom panorame Pariza, tad postaje instant Francuskinja).

Ipak, tu se mora odati priznanje Lily Collins, čija Emily nije mala, iritantna, razmažena, nadobudna Amerikanka, već lik koji je zaista prijatno gledati i čije su srce i namere suštinski na mestu. Možda bi bilo zanimljivije da ju je igrala drugačije, ali pitanje je koliko bismo to tek izdržali. Međutim, Emily ne govori francuski, isprva se i ne trudi da ga nauči, a sve na šta nailazi u francuskoj agenciji bi da promeni ili bar unese dašak nečeg novog. Ona je pozitivna, vesela, druželjubiva, spremna za rad, puna samopouzdanja i neznanja u gotovo jednakoj meri, dok su svi Francuzi odvratni, namrgođeni snobovi, osim komšije Gabrijela.

Na osnovu svih 10 odgledanih epizoda, shvatili smo da: Amerikanci ne znaju šta je prizemlje, a šta prvi sprat, Francuzi ne mogu da veruju koliko oni ništa ne znaju; Amerikanci jedu, Francuzi puše i ponekad večeraju; što je za Amerikance seksistički, to je za Francuze seksi; Francuzi ne peru tiganje, Amerikanci i ne znaju šta su tiganji; Amerikanka nakon treninga jede kroasan, Francuskinje nakon treninga – puše, naravno; Amerikanci imaju 10 korporativnih zapovesti, Francuzi se ogovaraju, varaju i poklanjaju saradnicima seksi donji veš; Amerikanci su preljubazni, Francuzi bljuju šik vatru; Amerikanci se oblače kao moderni trendi cirkus, Francuzi su elegantni i klasični; Amerikanci žele da ostvariš svoje snove, Francuzi te ubiju u pojam; Čikago je veliki grad, Pariz je selo i svi se znaju; u Francuskoj je vagina muškog roda, sve dok Amerikanka ne kaže da je ženskog i to podrži Brigitte Macron; Francuzi nemaju inhibicije, Amerikanci imaju; Francuzi su kao Crnogorci u našim vicevima, Amerikanci su Slovenci...

Ima i Srba, tj. jedne Srpkinje, prikazane u vidu istočnoevropskog stereotipa – Srpkinje su lepe, plave, seksi, šetaju gole, a ideja savršene sreće im je - privatni avion.

Pitate se da li je možda Emily, poput Carrie, ugazila u kučeće govno u tom okrutnom, hladnom Parizu? Naravno da jeste, više puta! I to sve dok bez poteškoća trčkara po kaldrmi u visokim tankim potpeticama – što je možda i najveća laž koju Starove serije plasiraju.

A mogla je samo da dođe na Dorćol, isto bi se provela.