Beleške ratnika velikog srca
Aprommo 02 S

Photo: XXZ

Emotivna razglednica iz jednog života

(Dragan Bursać: PTSP spomenar, Centar Samouprava, Biblioteka Memesis, Sarajevo 2018)

Dragan Bursać nema šta da krije, priznaje posttraumatski stresni poremećaj, nikom ne ispostavlja račun za lečenje, naprotiv, čitaocima-saučesnicima poklanja povratak u prošlost, detinjstvo, deleći sa njima babine i „đedove“ refleksije, traganje za dobrim vremenima, nakon svih preživljenih užasa i izgubljenih saboraca. Mirnoću pripovedanja o detinjstvu, „jednom kad sam bio siromašan“ i „kad sam bio bogat“ u poglavljima Babina vremena i Đedova vremena, zameniće flešbekovi sa fronta i sećanja na poginule, smeštena, kao zakatančena, u PTSP ratnik i Ljudi i smrt. Ima nečeg čudesnog u toj disciplini koju nazivamo pisanje, i kada je faktografija nesporna, odnekud će iznići detalj koji provocira, podstiče autora, potom i čitaoca, da beleži/čita sitnice koje su bile od značaja za neke ugašene, nepopravljivo prekinute živote. U isto vreme, činjenica da je nešto stravično zabeleženo, pa smešteno u ladicu neke zbirke priča, kao da donosi izvesno smirenje vlasniku bolesti, rezervisane za ranjive duše, za ljude koji pate tuđi bol i bdiju tuđe nesanice.

Takav je Dragan Bursać.

Eto, nisu Milan „Casio“ i Steva „Seiko“ manje mrtvi od one granate koju je, sticajem okolnosti, za koji sekund izbegao autor, ali je njihova smrt, ma koliko bila apsurdna, unekoliko dobila neki smisao: „’E, nije isto’, prodera se Milan kroz eksplozije i smrad drobljenog kamenja, što je vonjalo po brušenoj zubnoj gleđi. ’Nije isto! Vidiš, Bursać, po mom satu, čini se, pada više granata, ali vrijeme brže prolazi, a po Stevinom, opet, nekako ne padaju toliko često, ali, zakopalo se vrijeme na grudobranu, pa nikako proći’. Stevo se kratkim klimanjem složi. ’Pa ste mene našli zajebavati i izvlačiti me iz rova’, proderah se. ’Jebite se’(...)“Mrtvi, obojica mrtvi. I Kasio i Seiko. Neko bi rekao u istom trenu, a vidite, nije“

Naći će se u toj teglećoj galeriji Bursaćevih mrtvaca mesta, i za neimenovanog saborca i rova koji je pokušao da mu ispriča najkraću priču, „Hemingvejevu, kad čovjek prodaje...“, ali ne stiže, beše priča preduga za jedan život: „’Neka! Ja ću. Čovjek u oglasu prodaje dvije dečje cipelice nekorišt...’ Puuu, puuu! Dva snajperska hica prekinuše rovovski haiku. Prvi put video sam vreo zrak iz pluća. Dimi se. U avgustu. Gledam beli kovitlac vazduha i mislim se, da ’l je ovo najkraća priča na svijetu? Kraća od Ernestove??? Držao sam mu glavu, a iz pluća raznesenih sve jednako para izlazi. Slabo korištena i uništena pluća, puna friškog planinskog vazduha, stoji u oglasu mog srca. Doživotno!“

Jedan život. Ispisije Bursać u PTSP razglednici sećanja, belege i ključne trenutke u kojima se menja njegov život. Jednu večernju srednjoškolsku spiku na zidiću, uz Shine on you crazy Diamond prekinuće pucnji pijanog vojnika koji izlazi iz kafane, februara 1993. Jedan je rafal zaparao oblake, drugi nije, zato što se izvesni Dušan (Dudek) M. Okliznuo. Dva metka „odbijanca“ ubijaju Draganove najbolje prijatelje: „Te noći sam ostao sam, istraumiran, uplašen i unakažen“. Dragan je dobio traumu, a Dudek, docinije, ogromno, lekovito „Opraštam ti“.

Ništa više nije i ne može biti isto posle početka rata. Ostao je bez drugova, bez oca (posebna priča o tome kako je čovek ubijen da bi ubijanje dobilo na ubrzanju), bez nade i budućnosti, mobilisan na strani koja nije mogla da pobedi. Postao je vlasnik bolesti koja je izlečiva, ali u stotinama hiljada slučajeva zapuštena. Znamo da je postao i briljantni novinar – ali to je posve druga priča, ne priča Bursać o tome.

I još mnoge priče, iz tamnih beležaka svesti, preštampaće autor, podeliće sa čitaocima i one, navodno ukradene, ništa manje tužne, ne skrivajući rezignaciju i bes, što živi u državi u kojima vatrogasci fildžanima gase požare, u kojoj se o ratu priča na nivou „Dobar dan, dobar dan, dajte nam novo klanje“. Uz opominjući zaključak: „Djeco, u nas je Baš-Čelik čudovište strašno, stalno na slobodi“.

Oceni 5