Nekoliko feminističkih rasmatranja
Femi 01 S

Photo: fineartkingston.co.uk

Evolucija svih izražaja života i svih bića u njemu

Ni u kulturnim evropskim i američkim državama nije moglo da se izvede bez teškoća, često velikih, izgrađivanje temelja feminizma. I tamo je bilo naporno privoditi u stvarnost jedno po jedno od onih, etički i socijalno blagotvornih, načela o osiguravanju nepritešnjenoga života žene u porodici, društvu i državi. I tamo su feminiskinje koje su bile najsvesnije potrebe i prava žena morale često da se odreknu ličnoga spokojstva , i da žrtvuju sebe u borbi gde su ih čekali mnogi udarci i potresi. U toj borbi, one su sporo uspevale da prvo zaljuljaju, a posle i obore one, mestimično jedva prodorne, zastranjenosti o ženi kao stvoru koji ima da bez pobune primi sve napore i zahteve što na njega stave ljudi, kao odlikovani i izvrsni deo čovečanstva. Zahvaljujući samozaboravnom i upornom radu na ostvarivanju humanih, socijalnih i političkih smerova žene od strane velikog broja heroja i fanatika feminizma, radu koji je bio osnažen i strpljivim, ali vrlo efikasnim podržavanjem mnogih drugih savesnih ali manje istaknutih žena, došlo je se, posle dugoga vremena, na mnogim kulturnim stranama, do sitnijih ili krupnijih poboljšavanja, ili i do radikalno pravičnog unapređenja položaja žene kao ljudskog individuuma i kao člana svih oblika ljudske zajednice. Ima, danas, država gde je žena ravnopravni saradnik čovekov, a ima ih gde njen položaj još nije do kraja rasvetljen, ali gde se tome nezaustavno ide. Ali, pored toga, postoji, na žalost, u današnje doba i veliki broj naroda gde je žena još uvek stvor izrazito podčinjen čovekovim prohtevima i samovolji. Tempo kojim se šire načela čovečnosti, kao da je na više mesta i u sadašnjici potisnut onim, dugim godinama prenošenim, izopačenim pogledima o čovekovoj intelektualnoj nadmoći nad ženom, pogledima koji su se skoro skamenili, i postali tradicija i navika.

Ove jeseni proslavio je desetogodišnjicu svoga postojanja i rada Ženski Pokret, organizacija žena koja je, nesumnjivo, povukla jednu časnu i određenu brazdu svoje delatnosti, zabeležila nekoliko nesumnjivih pobeda, i, najglavnije, snažno zatalasala svest naših žena. Znatan broj feminiskinja, prikupljenih oko Ženskoga Pokreta, rade na prosvećivanju i unapređenju žene sa najboljim etičkim smislom i sa dubokim poznavanjem složenoga problema koga treba da reše. Danas Ženski Pokret ima već jednu obrađenu ideologiju feminizma i utvrđene metode svoga rada, pune takta i smišljenosti; isto tako, on se stalno približava praktičnom realisanju celoga svoga zamršenoga programa.

Ali ne samo i isključivo za naše izrađene feminiskinje, nego bi se moglo reći, bez opasnosti preterivanja, da naše žene, uglavnom, pokazuju relativno razvijen smisao za pravilno razrešenje svoga pitanja, i pored trenutnih ličnih razmimoilaženja i netrpeljivosti, i pored strela koje zabadaju katkad u sopstveno meso. Neosporno je da se, sve više, razdanjavaju pojmovi o ličnim neizbežnim potrebama među širokim slojevima žena kod nas. Zato ne treba biti optimist pa predvideti da će, u ne vrlo udaljenoj budućnosti, pasti i ona teška prepreka oslobođenju žena što dolazi od pasivnosti i ravnodušnosti prema sopstvenome stanju neprobuđenih između njih, kao i od njihovoga neinteresovanja za akcije koje treba da im podignu duh i unaprede život.

Pored usporavanja koje kod nas same žene unose u poboljšavanje svoga života, ima i drugih, mučnijih, za koje su one neodgovorne. Izgleda da glavna od teškoća iz ove druge kategorije proizlazi od jednoga posebnoga shvatanja o ženi, dosta često sretanoga i ispoljavanoga u našoj sredini. Ovo shvatanje, uglavnom, vodi poreklo od mentaliteta Turaka, iz doba kad su oni držali Srbiju pod obručem svoje vlasti, — a on je bio drukčiji nego što ga imaju današnji Turci koji pokazuju simpatije za feminizam. Po tome stanovištu koje su Srbi, sasvim prirodno, u svakidašnjem dodiru prihvatili i nasledili od starih Turaka, svaka vrednost ženinih duševnih i duhovnih obdarenosti ostaje, u najboljem slučaju, jako problematična; jedino što na ženi ne treba stavljati u sumnju jeste njena sposobnost da radi za jednoga čoveka ili za više ljudi, i da se, pred njima, izgubi kao ličnost koja bi imala prava na samostalnost i nezavisnost. Kao da je, po ovoj koncepciji, žena predodređena da ne izađe nikad iz potčinjenosti i zapostavljenosti, i kao da ona čini prestup kad u sebi gleda biće koje sme da ostvaruje sebe. Psihološki je zanimljivo da shodno ovakvim idejama ne postupaju samo oni koji ih otvoreno propovedaju, nego da ih se, po instinktu, drže i ljudi nesvesni toga da one za njih važe. Otuda nailazimo na česte primere da sa našom ženom postupaju kao sa, po normalnome poretku stvari, nižim bićem i ljudi koji ne razvijaju teorije da je zaista tako, i koji se nikad nisu ni zapitali je li uistini tako. Kao da se, kod nekih ljudi, spontano javi pobuna, čim žena potvrdi kakvu svoju sposobnost. Jedna gospođa, puna životnoga iskustva, pričala mi je da ju je, kad je sa jednog ispita u osnovnoj školi donela kući knjigu, počeo, od besa, da udara pesnicom u leđa njen nešto stariji brat koji se sa ispita vratio bez knjige. Ovo je jedan od mnogih karakterističnih slučajeva da čovek, još od početka svoga razvitka, gleda u sebi biće visoko uzdignuto nad ženom, a da prima kao ličnu uvredu sve što ne ide u potvrdu toj njegovoj samouverenosti. Ali ne samo da je žena kod nas trpela od reakcije ljudi onda kad je bila odlikovana više od njih, nego se njoj, katkad, upisivala u greh sama njena delatnost, onda kad za nju nije dobijala ni izdaleka ona priznanja što su se davala svakome od njenih neradnih drugova na istome poslu. Ima neverovatnih primera kroz kakve je sve istorije bila, katkad, žena kod nas osuđena da prođe, u svojoj karijeri, primera pred kojima bi svaki kulturan čovek ostao u velikoj nedoumici.

Da, za čas, ostavimo na stranu sve druge motive sukoba između radnika u istoj oblasti: netrpeljivost, surevnjivost, pakost, zavist. I ako su svi ovi motivi dolazili u obzir, — i još kako, — u pitanju o kome govorimo, mi sad fiksiramo, pre svega, čvrsto uverenje mnogih naših ljudi da žena, kao takva, nikad ne može biti što su oni. Ne moraju oni da se trude oko toga da ovo verovanje održe; ono im je doista iskreno u duši. I kad su ostajali pred očiglednošću da ima izražaja ženinih snaga čiji se značaj ne može pobiti, i onda je još nisu primali, nego su pribegavali sredstvima, nedostupnim civilizovanome čoveku, samo da to pobiju, ne toliko pred drugima, koliko pred sobom. A kad se sa ovim udruže još i maločas pomenute pobude, onda je sasvim razumljivo što bi bilo lako izvodljivo registrovati nasrtanja na delatnost naših žena, datih u vidu tako razbešnjenih podmetanja i neuljudnih “kritika”, da bi oni, zacelo, bili neobičnija pojava i za centralnu Afriku.

 

Kad se osvrnemo na sve oblike obesvećenja i unižavanja aktivnosti i ličnosti ženine, učini nam se da će za naše prilike ostati uvek neosvojni ideal privođenje u delo onoga visoko moralnoga stava feminizma da je ličnost svakog ljudskog individuuma sveta i neprikosnovena, i da sa čovekom i ženom, kao sa ravnopravnim članovima društva, treba postupati na isti način i procenjivati ih istim merilom. Tada bismo se, čini nam se, zadovoljili i onim, principijelno za svaku feminiskinju nepodnošljivim izgledom, da se sa ženom postupa kao sa damom, jer bi je jedna riterska nastrojenost od strane ljudi sačuvala bar svih onih neumerenih, a potpuno besmislenih otkidanja lične energije, i trošenja nerava, duše i zdravlja, na koje je osuđena za sve vreme dok se vidi i čuje u našoj sredini. Od dva zla bira se uvek manje, a — kad već ne postoji mogućnost da se u ženi gleda biće jednako čoveku, — onda je doista prihvatljivije primiti pažnju koja se ukazuje ženi, shvaćenoj kao dami, nego dočekivati divljaštva koja se namenjuju ženi, oglašenoj za količinu koju treba zanemariti, a, ako se to ne može, onda koju treba uništiti. Ali, razume se, takve misli mogu samo trenutno da se zatalasaju u svesti prave feminiskinje. Ona se, neizbežno, vraća na svoju neizmenjivu tačku gledišta, i za nju, i dalje rasipa sebe.

Srećom, — jer treba uzeti u obzir celokupno stanje stvari o kojoj govorimo, — razvoj feminizma kod nas bio je potpomognut i saradnjom prosvećenih i istinski kulturnih ljudi, bez čije pomoći naše feminiskinje ne bi mogle da osvoje sve one uspehe na koje su sa pravom ponosne. Po pravilu ima uvek i svuda više nesvesnih nego umnih ljudi, ali ovi poslednji jedini omogućavaju dostojanstvo čoveka kao “krune stvaranja”, i udubljuju ono malo etičke podloge bez koje se, uopšte, ne bi moglo izdržati u ovome životu. Blagorodni ljudi podržavaju sve što je pozitivno i konstruktivno u društvu, pa, po tome, i feminizam koji, shodno osnovnim principima čovečnosti, zahteva da se iz saradnje na unapređenju života ne potiskuje neprestano ona polovina ljudskog roda koja njegovo postojanje omogućava i održava. Žene u nas koje su dosad umele da se odupru svim zlim dejstvima, i koje nisu odstupale ni pred najbezobzirnijim proganjanjima, znaće i dalje, oslonjene na ljude, svoje pomagače i savetnike, da rade na unapređivanju svoje ličnosti, na oslobođenju sopstvenoga unutrašnjega života i na obezbeđenju svoga položaja u društvu. One su, doista, potpuno dorasle za to da prinesu svoje živote svetlome cilju koga su svesno izabrale. Duga je lista njihovih predhodnica koje su umele da zapostave sebe radi višega cilja, i koje su nesebično žrtvovale sebe bez naknade, i stvarale pod šibom udaraca. Daće našim najboljim, često teško izrazbijanim feminiskinjama, dovoljno moći da podignu temelje jednoga etičnijeg i pravičnijeg života zračna i spasonosna vera koja čvrsto živi u njima, da nikakve predrasude, nikakve destruktivne snage i nikakva podmukla snovanja neće biti u stanju da zadrže odmotavanje istorijske nužnosti koja donosi sobom evoluciju svih izražaja života i svih bića u njemu.

*Tekst objavljen u časopisu »Život i rad«, Beograd, novembar 1929. godine

Oceni 5