Evropska nagrada i provincijalno sitnodušje

Ko je Darko Tuševljaković? Ovo je pitanje na koje građanke i građani Srbije koji sebe smatraju kulturnim, posećuju biblioteku i čitaju u proseku desetak knjiga godišnje sasvim izvesno ne znaju odgovor. I ne treba da ga znaju. Naime, autor romana Jaz teško da zaslužuje da se za njega čuje kao za pisca. Možda je on divan čovek, dobar komšija, vrstan šahista, odličan gitarista, vredan baštovan, bilo šta drugo. Kao pisac, on je stabilan niželigaš u književnosti koja ne može da se podiči nekim kvalitetom. Ipak, on je dobitnik Evropske nagrade za književnost za 2017. godinu. Nju mu je dodelio žiri u sastavu Zoran Paunović, Jelena Lengold, Uglješa Šajtinac i Srđan V. Tešin. Čovek bi rekao da se radi o ljudima koji znaju nešto o književnosti, spisateljica i pisci od integriteta, te kao predsednik žirija, ugledni profesor i prevodilac, potpredsednik PEN centra, onog istog koji je „reagovao“ na progon svog člana Sretena Ugričića. Kako to da je onda dodeljena nagradu piscu za kojeg gotovo niko ne zna? Odgovor je jednostavan – Tuševljakovićev roman je objavljen u izdavačkoj kući Arhipelag koja se sasvim slučajno nalazi na istoj adresi kao i PEN centar Srbije, čudnom podudarnošću predsednica centra koji bi trebalo da zastupa i štiti prava pisaca i ljudi od pera Vida Ognjenović autorka je upravo te izdavačke kuće, a to su i spisateljica i oba pisca koji su sačinjavali žiri.

Nije čudno da je PEN centar nosilac i organizator imenovanja dobitnika nagrade koja, da podsetim, ciklično, svakih nekoliko godina, pripada jednom piscu ili spisateljici iz Srbije. Evropska komisija nekome mora da poveri tu dužnost, nekog da delegira. Isti je slučaj i u BiH, na primer. Jedina razlika je što je javnost upoznata s procesom izbora koliko je to moguće. Tako je prošle godine nagradu dobila Tanja Stupar Trifunović, a u konkurenciji su bili i Lejla Kalamujić i Damir Šabotić. U Srbiji naravno sve je obavijeno velom tajne, nemamo pojma ko je razmatran kao kandidat ili kandidatkinja za nagradu, ne znamo kriterijume po kojima je odlučeno da je to baš Tuševljaković, a ne neko drugi. Jedino je bilo bitno da je dobitnik autor Arhipelaga i da spisateljice odnosno pisci ovog izdavača već treći put za redom osvajaju nagradu. Neobično, zar ne? Pre bih rekao sramotno, ali ta reč u srpskoj književnosti i PEN centru nema isto značenje. Tamo je sve moguće, kuće su od čokolade, a prozori od marmelade, svako radi ono što hoće... Gojko Božović i Vida Ognjenović, pa se i članovi žirija potčinjavaju njihovim željama.

A Tuševljaković, ni kriv ni dužan. Roman Jaz koji je napisao prošle godine nije najrđavije štivo koje sam pročitao u životu. Problem je što se ne zna baš o čemu je roman. Narativ je podeljen u dva dela – prvi predstavlja pripovest o boravku na Krfu penzionisanog kapetana JNA sa suprugom nakon što im je sin izašao iz ormara i priznao da je gej, a drugi Damirovu, sinovljevu, priču koji je kao student u Kragujevcu upoznao Davida, momka koji je presudno uticao na njegov život. Ovako prepričan, tekst deluje kao roman u kojem svaki od likova zastupa jedan idejni kompleks, a sukob koji se generiše nije borba među likovima nego između sila koje su uvek istorijske i društvene. Ne izmišlja Tuševljaković toplu vodu, nije Jaz prvi ovakav roman, čak ni u ovdašnjoj literaturi, ali stvar je u tome da je on konfuzan, da su i ideje i sukobi među njima naivni, a njihove tekstualne emanacije loše motivisane. Na primer, Bogdanovo ponašanje koje prolazi nekažnjeno, kao da policija ne bi reagovala kad se turisti međusobno tuku i još pride porazbijaju celu kafanu. Ili preterivanje s jurnjavom po stanu u kom je žurka, gde nekoliko krupnih Crnogoraca juri mladića i devojku dva kruga i ne može da ih stigne. U ovakvom tipu romana ne mora uvek da se insistira na onom što je Aristotel zvao verovatno i moguće, ali uverljivost priče pomaže, bez obzira da li se radi o SF žanru ili o romanu ideja.

Roman se reklamira kao priča o devedesetim, iako zapravo to nije. Devedesete su tu samo dekor, nešto što pojačava gotsku atmosferu. Radnja je isto tako mogla da se događa i danas, ali i pre pedeset godina. Kragujevac, kao i devedesete u njemu, koji je nedavno neuporedivo uverljivije oživeo Andrija Matić u Pomračenju u pet slika (kad smo već kod toga, zašto on nije uzet u razmatranje, zašto ne Bojan Babić, zašto ne Vladimir Tabašević, ili drugi autori i autorke koji ispunjavaju uslove), u Tuševljakovićevom romanu nemaju nikakvu ulogu. Mogao je to da bude neki drugi grad, Niš ili Novi Sad ili Subotica. Nedostatak jasno definisanog hronotopa dodatno slabi roman, izmešta ga iz realnosti jer ne uspeva da je na uverljiv način složi i oduzima mu plastičnost. Likovi postaju dvodimenzionalni, više koncepti nego ljudi, a to čak ni u romanu ideja nije dobro jer je dosadno.

Bilo bi lepo da je ovo gej roman, onaj koji govori o problemima LBGTIQ populacije, svepristunoj diskriminaciji. Ipak, bolje je što nije jer romani s tezom najčešće ne uspeju. Ima u njemu prepoznatljivih motiva, Bogdanova latentna homoseksualnost koja se upravo potvrđuje  agresijom prema sinu i holandskom turisti. Davidova borba za prava među studentskom populacijom može se takođe okarakterisati kao neka vrsta autanja, a njegova veza s Katarinom je moguće samo maska. Ako uzmemo da je autor želeo da napiše roman o LBGTIQ populaciji, postavlja se pitanje zbog čega onda čitava priča sa sobom, odnosno seansom kod seoskog hipnotizera koja služi kao okidač priče u drugom delu. Ona Damiru ne predstavlja ništa, njegov odnos s Davidom je, možemo naslutiti, bio prisniji dok se nije upravo tom pričom o rođenju pokvario, a zatim, posledično i prekinuo. U tom smislu, to nije dovoljan motiv kojim bi roman mogao da dobije novo, simboličko značenje.

Ne bih da budem nepravedan prema tekstu koji je samo povod za konstataciju o jadnom provincijalizmu, sitnodušju, nepotizmu i korupciji u ovdašnjoj književnosti oličenim u dodeli nagrade Darku Tuševljakoviću. Roman je častan, premda neuspešan pokušaj da se progovori o nelakim temama, onim s kojim se ovo društvo i dalje suočava, a budući patrijarhalno, heteroseksualno, falocentrično i zaostalo, to će suočavanje trajati još dugo. Ono što su gospoda i dama učinili kako bi se svideli Vidi Ognjenović i/ili kako bi učinili svom izdavaču nek im služi na čast, dok je ono što čine predsednica PEN centra i direktor i vlasnik Arhipelaga odavno izvan svakog dobrog ukusa. Štaviše, od toga mi se povraća.