Ljubav, politika, kič i lake note
Evrovizija 3

Photo: ROLF KLATT/SHUTTERSTOCK

Evrovizija, moja dežela

Evrovizija se prati ozbiljno i posvećeno, a dok je još bilo detinjeg entuzijazma, bilo je i internog glasanja. Tek kad sam prihvatila gorku istinu da moji favoriti nikad ne pobeđuju, ostavila sam se računice. Nikad nisam navijala za određenu zemlju, naročito ne za svoju, ako mi se pesma i izvođač ne dopadaju. Kod Tajči i Bebi Dol su se geografija i muzika poklopile, a već '92. moje srce kucalo je u ritmu „Ze rak sport“, izraelske predstavnice Dafne. Pored nje, Extra Nena kod mene nije imala nikakve šanse („...lepše je pevala od cigara...“). Ove godine srce kuca tick-tock, dok zdušno navijam za Albinu i Hrvatsku. I malo manje za Island. Nemam ništa protiv Hurricane, želim im dobar plasman, da lepo pevaju i ne zabušavaju, ali Albina je ove godine pravo osveženje. Iako nastupa s naizgled običnom pop pesmicom, ima nešto posebno i neusiljeno, a peva odlično. Pesma je zarazna, naročito deo na hrvatskom, spot je dobar i, kao što je neko u komentarima ispod YouTube videa primetio, obiluje golim muškarcima i obučenim ženama. Sve u svemu, sa ukusom i osećajem za pravu pop muziku.

Ove godine Evrovizija se održava 18, 20. i 22. maja, a prenos će na RTS-u, nadam se, i ovoga puta voditi neprevaziđena Duška Vučinić. Njene opaske su neprocenjive, ona vodi i komentariše sa stavom, a ne podnosi nikog od izvođača osim u tom trenutku aktuelnih predstavnika Srbije. Uvek je spremna da omalovaži nečiji nastup, stajling i pesmu, čuje svaki falš, meri reakciju publike, a njenog podsmeha nisu pošteđeni ni voditelji ceremonije. Sve u svemu – nenadmašna je! Ona je prava hejterka Evrovizije koja jedino Evroviziju i vodi. Tu je da uoči neuspele pošalice, prezre glasanje po političkom ključu i, naravno, negoduje kad nam komšije ne daju 12 poena. Duška je, ukratko, naša večita i prava predstavnica! Apelujem na RTS da je nikada ne smeni i ne zamoli da svoje stavove ublaži ili koriguje. Duška nam je potrebna. Kad se pak umorimo od nje, uvek možemo da prebacimo na HRT i čujemo komentare Duška, voditelja s najviše angažmana na kugli zemaljskoj, koji se stoga previše ne unosi, već prati sinopsis i tu i tamo prokomentariše neku suknjicu i nožicu, tek da bismo bili sigurni da nam je seksizam živ i zdrav.

Ono što pojedinim kritičarima najviše smeta jeste evrovizijska dominacija LGBT+ populacije, pa samo takmičenje redovno opisuju kao besmisleno i bezvredno nadmetanje određenih lobija i interesnih grupa. Još jedno opšte mesto je i već pomenuto „političko glasanje“, koje podrazumeva to da se susednim zemljama daje najviše poena. Međutim, uzmemo li u obzir da se susedne zemlje uglavnom najviše mrze i da su bar jednom bile u nekoj vrsti konflikta, onda to „političko glasanje“ i nije tako loše. Pokazuje, najpre, koliko su susedi zapravo slični, te da je muzika u stanju da premosti ono što se najteže prevazilazi – male razlike.

Kako se, nakon čitave jedne godine bez takmičenja, Eurosong uskoro vraća, prisećam se omiljenih evrovizijskih pesama i nastupa koje sam volela i volim bez imalo ironije. Naravno, niko od navedenih nije pobedio.

1. Mor ve Ötesi – Deli (Turska); Beograd, 2008.

Krećemo jako i bučno! Ne samo da je turski Mor ve Ötesi jedan od najboljih bendova koje smo čuli na Evroviziji, već se to dogodilo u Beogradu 2008. godine, na najboljem, najlepšem, najvećem i besprekorno organizovanom evrovizijskom takmičenju. Prema rečima Duške Vučinić, svet i dalje pamti Beograd 2008. i o toj velelepnoj organizaciji se i dan-danas priča. Dotad se po Evropi pevalo u nekim prčvarnicama od sala i studija, a 2008. zasijala je naša Arena kao nikad! Da bismo utešili svoje kolektivno iskompleksirano biće, kao mala, a uz to i siromašna zemlja, utrošili smo najviše para na spektakl, da pokažemo svetu da nismo cicije, da znamo da lumpujemo, te da smo bili žrtve nepravednih i ničim izazvanih sankcija. Kao voditelji istakli su se Jovana Janković i Željko Joksimović, a taj Eurosong ne samo da je spojio njih dvoje u zajednicu večne ljubavi, već ih je doveo i do rođene televizije i novinske agencije TANJUG. Pa vi posle ne verujte u magiju Eurosonga.

No, da se vratimo Turcima. Zahvaljujući ovom nastupu, Mor ve Ötesi su mi postali jedan od omiljenih sastava, a za njihovom muzikom sam tragala bespućima bednog kablovskog interneta iz 2008. Uspela sam da pronađem nekoliko pesama i live nastupa i shvatim koliko su genijalni. Naravno, tražila sam i tekstove pesama koje ne razumem, kao i svaki pravi fan. Trivia: Frontmen je na konferencijama za štampu na reveru nosio bedž sa likom Nikole Tesle. Duška i ja smo bile presrećne.

2. The Common Linnets – Calm After The Storm (Holandija); Kopenhagen, 2014.

Jeste Conchita zasluženo pobedila 2014. godine, ali Holanđani su bili tako dobri, posebni u svojoj svedenosti, posvećeni nastupu, bliski, kao da im je samo do muzike bilo stalo. Uz sve to, najozbiljnije su svirali country za moju (između ostalog i) country dušu. Dok ih slušate i gledate, sve im verujete.

Ne znam šta je sa njima danas i zašto godinama nisu nešto novo objavili, ali ovaj nastup pamtim kao jedan od najboljih i najdražih.

3. Athena – For Real (Turska); Istanbul, 2004.

Te 2004. nakon dugogodišnje pauze vratili smo se na Evroviziju pod nazivom Srbija i Crna Gora, a predstavljao nas je Željko Joksimović. Činilo se da je on jedini koji na to takmičenje donosi melos festivala Slavjanski bazar, međutim, etno zvuk je te godine zavladao Eurosongom. Željka je na drugom mesu ostavila Ruslana, pobedivši pop-folk poskočicom, a treći je bio Grk Sakis Rouvas, takođe etno & energičan. Četvrti je bio turski bend Athena, koji je tek uspeo nemoguće, spojivši etno, ska, rock, južnjačke ritmove i dragačevske trube u miks koji uopšte nije toliko kič kao što se čini.

Athena su bili Dubioza kolektiv pre Dubioza kolektiva.

4. Tajči – Hajde da ludujemo (Jugoslavija); Zagreb, 1990.

Tekst, koreografija, stajling – sve je to bila opsesija mog detinjeg bića sklonog kičeraju. Uopšte, Evrovizija 1990. ostala mi je jedno od najupečatljivijih sećanja iz detinjstva, pa sam tako pored Tajči obožavala i ženski duo Azucar Moreno iz Španije. Te dve legende u startu pevaju forte fortissimo da glasnije ne može, imaju koreografiju za pamćenje i mnogo pre Željka Joksimovića uvode etno elemente. Bila je tu i odlična Francuskinja Joelle Ursull, čiju je pesmu pisao i producirao Serge Gainsbourg. Na kraju, nije mi bilo žao što je pobedio Toto Cutugno svojim penzionerskim nastupom. Osećala se u toj pesmi neka poruka mira i zajedništva, nešto što utiče na emocije za koje i ne znate da ih imate.

Dok je Toto pevao „Insieme...“, mi smo naslov Tajčine pesme shvatali bukvalno.

5. Nina – Čaroban (Srbija); Diseldorf, 2011.

„Čaroban“ je dokaz da Srbija može i nešto drugo da pošalje na Eurosong osim frulica i kvazifolklora. Muziku i tekst je pisala Kristina Kovač, potpuno pod zapadnjačkim uticajem muzike '60-ih, soula, popa, u skladu sa onim što nju samu interesuje i u čemu je najbolja. Ja sam volela K2 '90-ih i mlade, nadobudne i talentovane sestre Kovač koje donose nešto novo na našu scenu. Spočitavali su im neoriginalnost, međutim, neko je morao da podnese teret modernizacije naše pop muzike koja je uticaje uporno tražila isključivo u Turskoj i Grčkoj. Pa šta ako su im idoli i uzori u Velikoj Britaniji i SAD-u? Tu i treba da budu. Gledaoci BBC-ja znaju zašto.

6. Laka – Pokušaj (BiH); Beograd 2008.

Ne zato što je bila kod nas, (ali i zato), Evrovizija 2008. imala je dosta dobrih predstavnika - dok sam ja navijala za Mor ve Ötesi i Laku, publika je ludela i za Sirusho iz Jermenije, Kalomirom iz Grčke, Ani Lorak iz Ukrajine, Boazom iz Izraela, a pobedio je dosadni Dima iz Rusije. Nepravda!

Naše „političko glasanje“ za Laku nije uspelo, ali njemu je uspelo da pokaže da bosanskohercegovačka scena ima da ponudi štošta sveže, originalno i moderno.

7. Elhaida Dani – I'm Alive (Albanija); Beč, 2015.

Ova žena je imala tako jednostavan, a efektan nastup, pa je čak i sa upalom grla uspela da ostavi dobar utisak. Talenat i harizma uradili su svoje. I spot i pesma sama podsećaju na nešto što bi sviralo na samom kraju emotivno razarajuće epizode „Grey's Anatomy“, sve do refrena, kada balkanski ritmovi preuzimaju primat. U svakom slučaju, pesma bi bila idealna za samo finale serije (tamo negde kad prođe 32. sezona), kada Shonda, nakon što je pobila sve likove, trijumfalno vrati iz mrtvih i McSteamyja i McDreamyja, i još 524 mrtva lika, na čelu sa Meredith, dok živa i zdrava Cristina Yang posmatra sve direktno iz Švajcarske i koluta očima dok joj iste ne zasuze.

8. Lea Sirk – Hvala, ne (Slovenija); Lisabon, 2018.

Ne znam zašto neki ljudi ne vole Leu Sirk, ali sam na takve komentare nailazila na internetu, niti znam zašto se „Hvala, ne“ tako loše plasirala, osim što sam ja navijala za nju. Lea je donela nešto novo, a neusiljeno, repovanje na slovenačkom zvuči sjajno, a njeno pevanje još bolje. Hvala, da!

9. Nina Zilli – L'amore e femmina (Italija); Baku, 2012.

Muzika i stajling podsećali su na Amy Winehouse, ali ispod svega toga videlo se da je Nina Zilli autentična pevačica. Svojom harizmom i specifičnom bojom glasa zaslužila je mnogo više nego da bude tek nečiji klon u pokušaju, ali tako je to kad iskusni timovi znalaca i PR-ovaca igraju na sigurno. Uz nešto drugačiji aranžman, potpuno drugačiju frizuru i pevanje isključivo na italijanskom, zasijala bi baš onako kako treba.

10. Zala Kralj & Gašper Šantl – Sebi (Slovenija); Tel Aviv, 2019.

Zala i Gašper su slovenački Billie Eilish i Finneas (samo što nisu brat i sestra), ali to evrovizijska publika te davne 2019. nije baš najbolje razumela. Njihov čudni, intimni, minimalistički nastup bio je nešto posebno tokom dva sata spektakla, vatrometa i uzavrele atmosfere, a Slovenija je još jednom ostala neshvaćena. Zato je na ovoj listi zauzela čak dva mesta, s nadom da ćemo dočekati i Eurosong u Ljubljani. U međuvremenu, Albina do pobede i Eurosong u Zagrebu 2022!

Oceni 5