Falusoidna gljiva sa dobrom potencijom

***

Proslavljamo u jednoj prijatnoj kafani uspešan završetak prvog nastupa MDS na Sajmu prehrane. Društvo je opušteno i, razumljivo, najviše priča o gljivama. Odjednom neko predlaže da ja prisutnima nadenem imena gljiva. Taj što je predložio ni sanjao nije koliko je to delikatno, ne zbog toga što u gljivama nema sličnosti sa likom ili sa karakterom prisutnih, odnosno dvojnika, već zato što nekoga treba možda nazvati Gomphidius glutinosus, ili Russula foetens. Ali šta da radim, moram da otpočnem:

– Pa dobro, evo Jelena Russula gracillima, Mario Lactarius piperatus, Jasna Lepista personata, Voja Boletus erythropus, Miloš Lactarius deliciosus, Miomir Ganoderma lucidum...

– A ti, a sebe... – nestrpljivi su moji prijatelji da dođem do kraja i prekidaju me sa imenovanjem. Žele da čuju kojeg sam gljivljeg dvojnika sebi izabrao.

– Pa neka bude, neka bude Oudemansiella longipes.

***

Red je da zahvalim biologu Ivanki Milenković, “carici uzgajanih pečuraka”, kako sam jednom napisao u Knjizi utisaka na njenoj farmi, jer mi je, kao amateru mikologu, poklonila dve dragocene knjige o gljivama: Kapelijevu monografiju o šampinjonina i Kornerovu o bukovačama.

Zanimljiv je i put tih knjiga do mene. Naime, Ivanka ih je poručila iz inostranstva. Kada su prispele, ona ih je ponela sa sobom i zaboravila ih na kasi u nekoj samoposluzi na Banovom brdu. Kada se vratila po knjige, neko ih je već bio uzeo. No posle mesec dana javio joj se neki čovek, koji je s velikom mukom našao njen telefon, i kazao joj da su kod njega njene knjige. Naravno, Ivanka je otišla po paket i posle nekoliko dana uručila mi monografije.

Eto, bilo je suđeno da te dve knjige postanu deo moje biblioteke, a Ivanki još jednom hvala!

***

Na Đurđevdan tražim đurđevače i nema ih, kao što nema nijedne druge vrste. Pretpostavljam da je na mom terenu pre mene bio moj prijatelj Miša, kojeg često zovem pobro, pa pevušim u sebi, upućujući mu reči prekora:

Pobro,

Sve si dobro

Pobr'o,

A ja nisam ništa

Prob'o!

***

Kao prvo, beležim datum 26. VI 1998. jer će ovaj tekst možda zanimati one koji izučavaju bube. Drugo, ovo je bio dan opšteg parenja u prirodi. Poput kakvog voajera, prisustvujem sa prijateljem Mariom, sa kojim sam u gljivarenju, neobičnim prizorima. Naime, u šumi, na jednom hrastovom stablu, parilo se nekoliko jelenaka sa jelenicama. Malo podalje od njih, dva mužjaka, jedan veći a drugi sasvim mali, vodila su žestoku, neravnopravnu borbu. Manji je u jednom trenutku nepažnje većeg pobegao uz stablo. Jedna ženka stajala je u blizini „ringa” okrenuta glavom prema zemlji i posmatrala borbu. Odjednom, uzbuđena, štrcnula je iz zatka belu tečnost uvis. Trgao sam se da me ne poprska po licu. Jedan jelenak bio je opkoračio sićušnu ženku. Scenu je osim nas dvojice posmatrao vazdušasti leptir koji je leteo tik uz glavu parećeg jelenka. Drugo dvoje u parenju pratio je ogroman stršljen, vrzmajući se oko njih.

Na drugom deblu parile su se strižibube, one sive duguljaste bube sa dugim brkovima. Za vreme parenja ženka je zavlačila glavu u pukotinu, a mužjak, koji je bio mnogo veći, neprestano je strigao brkovima. Na istom stablu bio je jedan uznemireni jelenak koji je i mene shvatio kao opasnog konkurenta. Pružio sam suvu slamčicu prema njemu, a on se propeo na zadnje noge, otvorio klešta i hrabro prihvatio borbu. Dodirivao sam mu slamčicom opasne raklje.

Priznajem, prstom nisam smeo da ga dotaknem.

***

Nalazim na Avali rog srndaća. Dan mi je bio ispunjen nečim prijatnim iako nisam našao nijednu gljivu. Rog mi je bio svedok da na ovom beogradskom izletištu još ima visoke divljači.

***

Evo šta sam u stanju da uradim za gljive: u jutarnjim satima pozvala me telefonom slikarka, prijateljica Jelena Trpković: – Dužnost mi je da te izvestim da je u ulici Strahinjića Bana, ispred broja 82, primećena na platanu jedna gljiva – kazala je smejući se. Svakako, to je bio strogo poverljiv izveštaj, a izgovoren na način kako bi doušnik izvestio svog pretpostavljenog o nekoj sumnjivoj pojavi na ulici.

–  Na zemlji ili na drvetu? – pitao sam.

–  Na drvetu, na posečenoj grani.

–  Jesu li sitne ili krupne?

–  Krupne. Kao moja pesnica – odgovori sigurno.

Ova pitanja sam joj postavljao jer sam do sada na toj vrsti drveta video vrlo malo vrsta gljiva a stalno zavirujem u svako stablo pored kojeg prođem: jednom sam primetio na grani Schyzophyllum commune a drugi put na deblu Exidia glandulosa. Smatrao sam da je to drvo negostoljubivo i da ne “prima” goste.

Brzo sam se obukao i sjurio niz Skadarliju u strahu da neko ne obori prijavljene gljive. I tačno kako mi je Jelena kazala, s leve strane ulice između brojeva 82 i 84, drugi platan od kraja ulice, na visini od oko 4 metra, na koso odrezanoj grani, rasle su tri žućkaste gljive. Odmah procenjujem da su iz roda Pholiota, no prilazim da ih bolje sagledam, da se slučajno ne radi o nekoj drugoj vrsti, recimo Armillaria, jer je jesen, kada je sezona te vrste. Gledam ih iz žablje perspektive stojeći priljubljen uz stablo. Vidim da imaju žute listiće i ljuspavu dršku. Iako ne mogu da sagledam šeširiće, definitivno zaključujem da se radi o rodu Pholiota, ali pouzdano ne znam o kojoj je vrsti reč. Pri sebi nemam nikakvu motku da ih oborim. Osvrćem se i primećujem uz kontejner za smeće prislonjenu đubretarsku metlu od brezovog pruća. Promeravam očima i zaključujem da moja dužina sa ispruženim rukama od oko 2,10 i metla oko 1,50 metara, nisu dovoljni da dosegnem gljive.

Vratio sam se kući. Telefonirao sam Jeleni: – Pozdravlja te Pholiota sp.

–  Lepo ime.

–  Nisam te pitao na kojoj visini rastu, a ni ti mi na to nisi skrenula pažnju, pa nisam mogao da ih dohvatim. Ali, reci mi, molim te, s obzirom na to da nisi slikar pejzažista, kako ti to gledaš u nebo dok ideš ulicom?

–  E, ja gledam i u oblake, u fasade, u drveće... Sve mene to interesuje.

Posle razgovora sa Jelenom našao sam na svojoj terasi dve prilično duge letve. Poneo sam ih sa sobom i još jedno parče žice kojom ću ih na licu mesta povezati i pomoću njih oboriti gljive.

Vrteo sam se oko platana, gurao u drške vrhom letve, otkidao komadiće šešira i najzad sam savladao taj žilavi buketić od tri gljive. Bile su u mojim rukama predstavnice nejestive vrste – Pholiota adiposa. Narod je prolazio i gledao. Verovatno su se mnogi pitali šta li radi ovaj bradati čudak; kakve su to pečurke; da li su jestive i koliko će novca dobiti za njih, a ni na kraj pameti im nije palo da ja to prikupljam podatke za moju gljivarsku beležnicu.

***

Neretko postajem adresa za razne informacije o gljivama. Zovu me i nepoznati ljudi telefonom. Najčešće je to da im identifikujem vrstu koju su našli i pri tom da im kažem da li je jestiva. Za ono prvo ponekada i nađem razumevanja, a za ovo drugo – apsolutno ne, dakle, odbijam da diskutujem o jestivosti vrste koju ne vidim očima.

Nedavno me veoma rano ujutro, iz Bečmena, sela pored Beograda, zove prijatelj: – Jesu li te zvale one moje (misleći na suprugu i kćerku)?

– Ne! A zašto?

– Poslao sam ti jednu pečurku koju sam našao ovde u dvorištu ispred moje šupe. Okrugla je, rozikasta, nekako mlitava a teška. Kao jaje od kokoške kikereza.

– Pa po tome kako si mi je opisao, našao si gljivlji k...

– Šta?

– To što si čuo! – rekoh kroz smeh.

– Kakav bre k....? – upita zapanjeno.

– I to ne baš čest kod nas, Hadrijanov.

– Je li ti to mene z....?

– Ne, stvarno, Phallus hadriani.

– Pa je li jestiv?

– Čuješ ga ti je li jestiv. Koristi se na razne načine.

– Ja toga imam još.

– E, idi sad tamo i uberi još jedno jaje. Prereži ga napola po dužini. Ako ima želatina između kožice i maslinaste izrasline u centru, onda je sigurno to o čemu ti pričam. Idi pa me ponovo nazovi.

Posle nekoliko minuta zove me prijatelj: – U pravu si. Sve ima ono o čemu si mi govorio. Da li mogu nekako da ga iskoristim?

– Tu želatinoznu masu narod u Rusiji koristi kao lek protiv reume. Mažu njom obolelo mesto. Ako te nešto boli, namaži. A drugo, namesti neki ležaj pored jaja, da ne kažem nalegni se kao kokoška i čekaj da gljive probiju ljusku – nastavih sa šalom. – Imaćeš čast da prisustvuješ nečemu što najbrže raste u celoj živoj prirodi, 2–3 milimetara za 1 minut. I eto ti koristi, imaćeš jedinstveno saznanje i zadovoljstvo.

– Znači, ima dobru potenciju – sada i on prihvati igru.

– Vrlo moćnu. Može da probije asfalt. I da znaš, jaje nastavlja da živi i posle branja. Iz njega će izrasti falusoidna gljiva. Ako to čovek ne zna, može da se uplaši.

– Pa da javim kćerki i ženi da se ne prepadnu kad vide šta im je to poraslo u torbi – kaza već roditeljski zabrinuto pa nastavi: – E moj Hadžiću, vidiš li ti koje sam ti ja kurate sreće. Drugima rastu korisne stvari a meni k.... – reče već rezignirano.

– Da, jedan prečanski pesnik, ili možda dvojica, skovali su ove stihove: „Gde bosiljak sejem, meni Fridrih Niče.“

(Nastaviće se)