Fanatik umetnosti

1961

Petak

Preda mnom je Bruno Šulc, u francuskom prevodu, koji mi je još pre nekoliko nedelja najavila „Arleta“ (pesnikinja Sizan Arle). Knjigu pripovedaka izdao je Žilijar, pod naslovom Traité des Mannequins¹ (većinom su to novele iz Prodavnica cimetove boje). Predgovori. Najpre Morisa Nadoa: „...treba mu osigurati mesto među velikim piscima naše epohe“. Zatim sjajna Sandauerova, oprezna i pronicljiva studija; vidi se da je on u Šulca odlično upućen.Bruno.

Odavno sam znao za to izdanje, koje je s velikim naporom pripremano, a ipak, kad sam ga video, uzdrhtao sam. Šta će biti? „Ćorak“, ili svetski uspeh? Njegova srodnost sa Kafkom može jednako dobro da mu prokrči put, kao i da ga zatvori. Ako kažu da je to još jedan rođak više, izgubljen je. A ako uvide svojevrsni sjaj, vlastitu svetlost koja izbija iz njega kao iz fosforizujućeg insekta, mogao bi kao po loju ući u maštu koju su već obradili Kafka i njegov rod... i tada će ga ekstaze gurmana izbaciti u visine. I, ako velika poetizovanost te proze ne umori previše, zadiviće... Ali, u ovom trenutku, u julu, ništa se ne dâ reći, nije lako prorokovati kakva će u Parizu biti sudbina tog neobičnog dela.

Dođavola s Parizom! Kako je to ipak mučno – Pariz! Da nije Pariza, ja takođe ne bih morao da pišem današnji souvenir (2) o „umrlom prijatelju“, bio bih pošteđen toga stilističkog vežbanja!

Subota

Teško je govoriti o prijateljstvu – u vreme kada smo prijateljevali obojica još uvek nismo bili rođeni. Godina 1934/1935. Na Ujazdovskim alejama. Šetamo. Razgovaramo. On i ja u Služevskoj. On, Vitkaci i ja. Nalkovska, on i ja. U tom filmu što se odvija „na ekranu sećanja“ vidim ga kao nekoga gotovo stranog, ali i sebe vidim na isti način – to nismo mi, to je samo uvod, uvertira, prolog u nas.

Hoću odmah da istresem svoju izazivačku nepristojnost, lošeg ukusa: Bruno je mene obožavao, a ja njega nisam obožavao.

Prvi put pojavio se kod mene, u Služevskoj, već posle objavljivanja Prodavnica cimetove boje – ja sam tada imao objavljene Uspomene iz doba sazrevanja. Sitan, neverovatan, himeričan, usredsređen, napet, gotovo gorući – i tako su počeli razgovori, većinom u šetnji.

U mom tužnom književnom životu doživeo sam podosta svinjarija, ali sam sretao i ljude koji su me, sasvim, bezrazložno, obdarivali štedrošću padišaha – ali nijedan nije bio štedriji od Bruna

Ono što je sigurno, veoma smo jedan drugom bili potrebni. Nalazili smo se u praznini, naše književne situacije bile su prožete prazninom, naši poklonici bili su nešto avetinjsko, kao apparent rari nantes in gurgite vasto (3), obojica smo tumarali po poljskoj književnosti kao vijuga, ukras, himera, grifon.

Bruno je pročitavši moje prve knjige otkrio u meni druga. Javljao se da bi pronašao u meni potvrdu, da bih ja njemu pružio ono Spolja, bez koga je njegov unutrašnji život bio osuđen na monolog – i meni je hteo da pruži tu istu uslugu. Javljao se kao prijatelj, štaviše (naglašavam to) kao pobratimski duh, da bi me podržao i uzdigao mi duh.

Tu se dogodio „kiks“ ili „uganuće“, da se izrazim jezikom naših knjiga... njegova pružena ruka nije naišla na moju. Nisam mu uzvratio na ta osećanja, dao sam mu od sebe užasno malo, gotovo ništa, naša veza doživela je fijasko... ali možda nam je baš to – potajno – išlo naruku? Možda je pre fijasko, a ne srećna simbioza, bio potreban i njemu i meni?Danas mogu da govorim otvoreno, jer je umro. Dozvolite, dakle, da još jednom s uživanjem ponovim: kako me je sobom dograđivao, kako me je potkrepljivao. U mom tužnom književnom životu doživeo sam podosta svinjarija, ali sam sretao i ljude koji su me, sasvim, bezrazložno, obdarivali štedrošću padišaha – ali nijedan nije bio štedriji od Bruna. Nikad se, ni pre ni posle, nisam kupao u tako kristalnoj radosti zbog svakog svog umetničkog dostignuća. Niko mi tako vatreno nije povlađivao, tako se zbog mene radovao, nije klicao svakoj mojoj misli – nisam opazio da se taj anđeoski Bruno tokom čitavog našeg poznanstva u bilo čemu prema meni pokazao pakosnim, zaista me je hranio medom... Dovoljno je da vam ispričam kako je bilo sa Ferdidurke. Dao sam mu je na čitanje, još nezavršenu, u mašinopisu, i posle nedelju dana vratio mi ju je ugaslog pogleda.

– Biće bolje da se vratiš na svoju fantastiku iz Uspomena iz doba sazrevanja, onaj žanr ti više odgovara – rekao mi je sa izrazitim i velikim osećanjem neprijatnosti.

Kasnije, kad je Ferdidurke pročitao već u knjizi, buknuo je plamenom koji je mene, hladnoga, gotovo opekao. A kad je doputovao u Varšavu, održao je o Ferdidurke predavanje u Savezu književnika (posle je objavljeno u Skamanderu), koje je bilo kao fanfara i koje je razjarilo protiv njega sve tadašnje mandarine.

Zar mislite da ne znam? Koliko bi bilo taktičnije kad se u ovom sećanju o „umrlom prijatelju“ ne bih gurao ispred njega, u prvi plan. Skromnost!... Žurim da predupredim kako to pravilo znam podjednako s njegovog društvenog i moralnog aspekta. Ali zar nije rekao knez Ipsilanti da oni koji znaju da ribu ne treba jesti nožem, ribu mogu da jedu služeći se nožem? A ako je reč o onom tamo dubljem moralu, reći ću, i to sasvim iskreno, iz moralnih obzira ne mogu da pišem drugačije, jer bih prećutkujući te okolnosti prikazao lažno celu situaciju koja je nastala među nama – a takav greh je za književnika neoprostiv, jer njegova deviza mora biti maksimalno približavanje stvarnosti.

Bruno nije priznavao sebi pravo na postojanje i tražio je samouništenje – ne zbog toga što je sanjao o samoubistvu, on je samo celim sobom „težio“ nebiću (upravo to ga je hajdegerovski činilo tako osetljivim na bivstvo)

Možda onda uopšte ne pisati o Šulcu sa mnom i o meni sa Šulcem – ali zar bi takva abdikacija bila preporučljiva? Rizične teme su zato da bi od njih bežale dobro vaspitane tetke, a ne književnost. Prećutati? Ali taj neukus, ta nekakva izmučenost sobom, koja obuzima, što čak i tu, naspram „umrlog prijatelja“ ja moram da budem ja... ja moram da prihvatim rizik neukusa!

I kakva je bila moja reakcija na Šulcovu velikodušnost? Voleo sam ga... da. Mnogo i srdačno sam se s njim slagao, često sam ga pridobijao, mi smo u očima ljudi bili par. Privid! Moja priroda nikad mi nije dopustila da mu priđem drugačije sem s nepoverenjem, nisam verovao ni njemu, ni umetnosti. Da li sam ikada pošteno pročitao, od početka do kraja, neku njegovu pripovetku? Ne – bile su mi dosadne. Sve, dakle, što sam morao da mu kažem, moralo je da bude oprezno, da ne bi shvatio da je u praznini, koja ga je u meni vrebala. Do koje mere to nije uviđao?

Mnogo sebe ne krivim zbog nedostatka osećanja kojim sam se oduživao za njegova osećanja. Naprotiv – smatram dostojnim priznanja to što se nisam dao potkupiti, meni se mnogo dopada kad odgovaram čak lednom hladnoćom na nečiju visoku temperaturu, umetnik ne treba da bude funkcija tuđih temperatura. Samo što... jednom sam napisao o njemu člančić za Kurjer porani i tada sam se, sećam se, mnogo plašio da ne kažu kako ja njega hvalim zbog toga što on mene hvali... i iz straha od toga nije se rodio neposredan članak o Šulcu, nego o tome kako ga treba čitati. Ponekad sam, znači, bivao prema njemu odvratno sitničav i to bi možda bilo čak podlo, da podlost moje škrtosti, kao i plemenitost njegove štedrosti, nisu bile nekako neopterećujuće. Neistinite. Tobožnje. Nestvarne. U vrlini i u grehu mi, embrioni, bili smo nevini!

Nedelja

Prijatelji? Kolege? Koliko puta su me samo pomenuli zajedno s njim u raznim književnim inventarima kao „poljsku eksperimentalnu prozu“. A ipak, ako je u poljskoj umetnosti postojao neko meni suprotan u sto postotaka, to je bio on.

Nisam više u stanju da se setim da li je u dijalogu, koji smo vodili prilikom svakog njegovog dolaska u Varšavu, to nekad bilo jasno rečeno. Ali jednom, u Alejama, pred Šopenovim spomenikom, rekao je da mada su naši književni žanrovi srodni po „svojoj ironiji, sarkastičnom eskapizmu, igri žmurke“, ipak „moje mesto na mapi je za sto milja daleko od toga, i još više, tvoj glas, da bi stigao do mene, mora da se odbije o nešto treće, između nas ne postoji direktna telefonska linija“.

Po mom shvatanju, to je izgledalo ovako: Bruno je bio čovek koji se odricao sebe. Ja sam bio čovek koji je tražio sebe. On je hteo smrt. Ja sam hteo ostvarenja. On se rodio za roba. Ja sam se rodio za gospodina. On je hteo poniženja. Ja sam hteo da budem „iznad“ i „više“. On je bio jevrejske rase. Ja sam bio iz poljske plemićke porodice.

Uvek sam ga video odanoga umetnosti, prožetoga njome sa žarom i usredsređenošću, kakve nikada ni u kome nisam imao prilike da ih vidim – takav je bio on, fanatik umetnosti, njen rob. Stupio je u taj manastir, potčinio se njegovom strogom režimu, ponizno je ispunjavao najstrože zapovesti, da bi postigao savršenstvo

I on je bio mazohist – neprestani, neukrotivi – to se u njemu neprestano osećalo. Ne, taj ton nije pogodovao gospodarenju! Gnom, sitan, ogromne glave, previše uplašen da bi se odvažio na postojanje, izbačen iz života, promicao je krišom, marginalac. Bruno nije priznavao sebi pravo na postojanje i tražio je samouništenje – ne zbog toga što je sanjao o samoubistvu, on je samo celim sobom „težio“ nebiću (upravo to ga je hajdegerovski činilo tako osetljivim na bivstvo). Po mome mišljenju, u tome teženju nije bilo nikakvog osećanja krivice kao kod Kafke, to je pre bio nagon koji bolesnoj životinji nalaže da ode u stranu, da se ukloni. Bio je sporedan. Bio je dopunski. Moguće je da je njegov mazohizam imao i druga obličja – ne znam – ali sigurno je bilo i poštovanja ukazivanog silama bivstva koje su ga gazile.

Čovek izbačen iz života... šta da počne? Jedino može da se skrije u Duhu – i biće to Bog, ako je vernik, Moral, a pošto nije vernik biće moralan, Umetnost, ako poštuje lepo... Bruno ne samo što nije verovao u Boga nego se za njega nije ni zanimao, a mada je imao veliko osećanje morala u svim svojim postupcima, uopšte nije odgovarao moralu shvatanom kao doktrina i svesno načelo delovanja. Znači, samo umetnost... I zaista, uvek sam ga video odanoga njoj, prožetoga njome sa žarom i usredsređenošću, kakve nikada ni u kome nisam imao prilike da ih vidim – takav je bio on, fanatik umetnosti, njen rob. Stupio je u taj manastir, potčinio se njegovom strogom režimu, ponizno je ispunjavao najstrože zapovesti, da bi postigao savršenstvo.

Samo što nije uspeo da postigne produhovljenje...

Koliko sam mogao da upoznam Bruna, nimalo lakog, njegove mazohističke sklonosti, koje Sandauer ispravno ističe, čine ključ duhovne katastrofe koja mu se dogodila, u njegovom krajnjem utočištu, u umetnosti. Onda, mazohizmu svojstvena dijalektika bola i blaženstva (karakteristična i za umetnost), a još više težnja za samouništenjem, mogu mnogo šta tu da objasne.

A šta se dešava kad monah koji se vatreno bičuje pred svetom slikom, odjednom oseti da je bič prestao da bude oruđe torture, a postao oruđe blaženstva? Kad bismo tu situaciju dosledno razvili, došli bismo do sumornog paradoksa: grešnik, da bi postigao spasenje, izmišlja sebi sve strašnije muke, ali što je bol veći, tim je užitak veći, tim je greh miliji!

Ali, pustimo bol. Porazgovarajmo o samouništenju. Taj sveti umetnik – dešavaju se takvi – mogao je, naravno, zahvatiti iz svojih čudesnih umetničkih dostignuća toliko dostojanstva i ponosa, toliko duha, da bi biološka slabost postala manje važna. Kad ga je život odgurivao mogao je početi da postoji na onom drugom polu. Onaj ko se ponižava biće uzvišen – može da se uzdigne. Ali, poniženje i pokora ga ništa nisu stajali, moralno mu ništa nisu značili, naprotiv, prijalo mu je sve što ga je degradiralo, rušilo. Umetnosti se približavao kao jezeru, da bi se u njemu udavio. Padajući na kolena pred Duhom, doživljavao je čulno uživanje. Hteo je da bude sluga, i ništa više. Želeo je nepostojanje.

To su nevolje nekoga kome prija bič.

I ako je umetnost nazivao „izdajom“ ili „fintom“, to je zbog one njene perverzije.

(1) Traktat o manekenima (franc.).

(2) Sećanje (franc.).

(3) Ono što se ponegde vidi kako plovi po beskrajnoj dubini (lat.)