Feminizam, moda i Bitlsi

Elvis Prisli je bio prvi izvođač, inicijalna figura u popularnoj muzici oko koje se stvaraju pitanja ženskog i muškog u zapadnoj kulturi.(72) Posle Elvisa, Bitlsi su svojom performativnošću pobudili problematizovanje pitanja roda kod teoretičara.

Fenomen bitlmanija je bio prvi masovni eksplodirajući fenomen 60-ih u kojem su učestvovale devojke koje nisu dostigle pun stepen zrelosti sve do 70-ih. Njihovo odrastanje se poklopilo sa razvijanjem feminističkih teorija.(73) Uvreženo je mišljenje da su fenomen bitlmanije stvorile obožavateljke. Ipak, svesti fenomen bitlmanija na devojke koje se onesvešćuju po koncertima je u najmanju ruku površno. Oslobađanje koje su doneli Bitlsi došlo je iz višedecenijskog, čak viševekovnog, potisnutog unutrašnjeg glasa koji je tražio svoju nesputanost. Do tada su mlade devojke i žene bile u još strožim okvirima patrijarhalnog modela ponašanja. U jasnim podelama na žensko i muško, Bitlsi su svakako uneli pometnju. Stiven Stark navodi da su Bitlsi promenili pogled na rodne uloge. Devojčice i devojke odlazile su na koncerte kako bi videle slične devojke koje su želele da se čuje i njihov glas. Ti odlasci nisu bili u podrazumevanom heteronormativnom ključu, jer se devojke nisu ponašale onako kako bi se očekivalo. Nisu bile smerne, tihe, pasivne, odmerene i servilne.

Ovaj period se poklopilo i sa periodom razvijanja drugog talasa feminizma, političkog pokreta koji se zalagao za oslobođenje žena. Bitlsi objavljuju pretposlednji album 1969. kada je feministička aktivistkinja Glorija Stajnem (Gloria Steinem) artikulisala teoriju osnaživanja koja je imala za cilj da pomogne ženama da preuzmu kontrolu nad sopstvenim životima. Nastupi Bitlsa postaju sinonim za artikulisani ženski glas iz publike koji je tražio svoj put izlaska iz represivnog patrijarhalnog sveta. Paralelno, odrastaju i bejbi bumeri (baby boomers) generacija rođena nakon Drugog svetskog rata koja se povlači u neke sigurnije životne puteve i tako ulaze u mejnstrim.(74)

Većina bejbi bumersa na izmaku 60-ih počela je da živi prilično hetero-normativan život. Dalje, kako Stark beleži u knjizi, citirajući pisca i scenaristu Reja Konelija (Ray Connoly) navodi da je raspad Bitlsa bio neminovan, upravo zbog svega što se dešavalo bejbi bumersima.(75) Članovi grupe Bitls prolazili su kroz određene nezrelosti, svoja intimna odrastanja, venčanja, roditeljstva i razvode. Paralelno, kasnih 60-tih počinje seksualna revolucija, stvara se hipi ambijent na muzičkom festivalu Vudstok na kojem se protestuje protiv segregacije i diskriminacije, i uvek uz pratnju subverzivne rok muzike. Džon Lenon i Joko Ono snimaju 1972. pesmu Žena je crnac sveta (Woman Is the Nigger of the World), nazvanu po rečenici koju je 1969. Joko Ono izgovorila prilikom davanja intervjua za magazin NOVA, britanskom časopisu namenjenom čitateljkama.(76)

Postojanje grupe podudarilo se sa vremenom stvaranja i jačanja pokreta koji su imali za cilj da umanje različite oblike društvenih diskriminacija, a bitlmanija je otvorila nove horizonte kako ženama tako i muškarcima. Posle njih dolazi glem rok (glam rock) i 80-e, zamagljivanje heteronormativnih granica među polovima. Glem rok odlikuje korišćenje šminke, zanemarivanje dotadašnjih jasnih podela na „muške“ i „ženske“ frizure i približavanje neutralnom polu. Odeća više nije atribut rodne pripadnosti, a sva ova umrežavanja doprinela su analiziranju modnih stilova u akademskim krugovima, naročito u teoriji feminizma.

Pored rodne atributivnosti, podele na „muške“ i „ženske“ odevne predmete, odeća je nosila i klasne odrednice. Teoretičar Fisk je 1989. ispitivao prisutnost džinsa na uzorku studentkinja i studenata koji su pohađali njegova predavanja na univerzitetu. Zamolio ih je da mu kratko obrazlože zašto nose džins i šta on uopšte znači za njih. Ispostavilo se da se ovaj komad odeće pozicionira kao „neformalna, besklasna, uniseks odeća, podesna i za grad i za selo: nošenje džinsa predstavljalo je znak slobode u odnosu na ograničenja koja društvene kategorije nameću ponašanju i identitetu.“(77)

Od modnih novina 60-ih, kako beleži britanski pisac Beri Majls (Bary Miles) najviše se ističe stvaranje novog ženskog odevnog predmeta – mini suknje. Modna dizajnerka Meri Kvant (Mary Quant) otpočela je sa masovnijom proizvodnjom ovog odevnog predmeta koji je naišao na osudu javnosti. Kvant se branila stavom da je napravila tako kratku suknju kako bi žene lakše trčale u njoj. Do tada su devojke nosile odeću koja je bila namenjena majkama i kćerkama. Novu, izazovniju odeću nosila je Harisonova supruga Peti Bojd (Pattie Boyd), kao i višegodišnja Makartnijeva devojka Džejn Ašer (Jane Asher). Na njih su se ugledale tinejdžerke širom sveta, sve one koje su pratile rad grupe Bitls. Stil muških odevnih konfekcija odredio je Dagi Milings (Dougie Millings) koji je bio lični krojač Bitlsa. Odela poput onih koje su Bitlsi nosili na prvom nastupu u Americi u Šou Eda Salivena nisu mogla nigde da se pronađu. Posle tog nastupa otpočela je njihova masovna proizvodnja.(78)

Do početka 70-ih kroj odela koja su nosili Bitlsi i njihovi obožavaoci bio je modifikovan. Promene su uglavnom bile u koloritu koji je postao raznovrsniji. Takva odela prigrlila je supkultura modsa(79), za koju sam već pominjala da je obeležila drugu i donekle treću dekadu postojanja grupe. Bitlsi su delovali u istorijskom periodu kada su se životni stilovi muškaraca i žena značajno menjali. Počela je da se proizvodi odeća za mlade. Metaforički rečeno, omladinska potkultura pod reflektorima nastupa Bitlsa odlikovala se novim frizurama, odećom, i uopšte novim modnim i životnim stilom. Teoretičar Džon Klark (John Clarke) tvrdi da je upravo era Bitlsa jedan od najkarakterističnijih primera kako se ono što je bilo poreklo jedne supkulture posredstvom organizacija i modnih eksproprijacija transformisalo i postalo jedan od komercijalnih stilova koji se nude u konzumerizmu. Omladinske potkulture u Londonu interesovale su se za nove modne stilove, ali i nove umetnosti, pa je čitav period od sredine 60-ih do početka 70-ih nazvan Njihajući London (Swinging London).

Mladi stanovnici Londona stvarali su izvesnu kulturnu revoluciju novim izborima odeće, ali i izborima koji su podrazumevali i više seksualne slobode.(80) Ovaj period je izazivao negodovanje u mejnstrimu. Mini suknje su 60-ih okarakterisane kao neprimerena odeća, ali brojne obožavateljke grupe Bitls upravo su njih nosile. O popularnosti ovog odevnog komada svedoči i intervju iz 1966. u kojem reporter pita članove grupe Bitls šta misle o modnom stilu, mini suknjama i seksualnosti američkih žena, aludirajući na izvesnu otkrivenost tela.(81) Mačizam je vladao u svim društvenim sferama, pa je bilo prihvatljivo da se stvaraju „duhoviti osvrti“ o ženama i postavljaju ovakva pitanja. Bitlsi su bili uzdržaniji u odgovorima i štaviše, podsticali su prisustvo žena u svetu popularne muzike.

Prva zvanična fotografkinja Bitlsa bila je Astrid Kirkher (Astrid Kirchherr) koja im je prišla na jednom od prvih nastupa u Hamburgu, predstavila se kao fotografkinja i zamolila da zabeleži Bitls trenutke svojim foto-aparatom. Bitlsi su pristali i Astrid Kirkher, inače studentkinja modnog dizajna, načinila je prve profesionalne fotografske snimke grupe. Njene fotografije su kasnije bile izložene u brojnim muzejima sveta, poput Dvorane slavnih u Muzeju rokenrola u Klivlendu, Ohajo. Upamćena je i kao verenica bivšeg basiste grupe Stjuarta Satklifa. Pored ovog angažovanja, Kirkher su dugo smatrali odgovornom za stvaranje i bitls frizure, ali je ona to negirala. Izjavila je da je već dosta momaka u Hamburgu nosilo takvu frizuru i da je ona samo oblikovala Satklifovu kosu, a da je zatim Satklifova frizura uticala na članove Bitlsa.(82)  Kirkher je u nesporazumima oko autorskih prava izgubila mnogo novca, želju da se bavi fotografijom, i Satklifa, za kojeg i u novijim intervjuima govori da je bio ljubav njenog života.(83)

Zbornik Performans i popularna muzika: istorija, vreme i mesto (Performance and Popular Music: History, Place and Time) pruža zanimljiv pregled na performativnost umetnika iz sfere popularne muzike. Sagledava sličnosti i promene u popularnoj muzici od 50-ih do danas, a tekstovi mapiraju uticaje Bitlsa, Prislija, Pitera Gabrijela (Peter Gabriel), Madone (Madonna), Nirvane (Nirvana) na popularnu muziku i kao takvi pojedinačni eseji stvaraju pogodan hronološki uvid svakome koga interesuje performativni stil bitnih figura popularne muzike. Za ovaj rad je bio najkorisniji esej teoretičarke Lorel Serkomb (Laurel Sercombe) koja se bavila performansom grupe Bitls i uticajem koje je on vršio na publiku. Serkomb smatra da su Bitlsi, za razliku od Prislija, unosili razigranu nevinost u performans, budeći na taj način teoriju po kojoj se i dobre devojke mogu ponašati kao loši momci.(84)

Naposletku, osvrnula bih se na fenomen bitlmanije iz još jednog ugla. Ne moramo previše ni poznavati rad Bitlsa, dovoljno je da pristupimo u bilo koju, sada dostupnu, Internet fotografsku datoteku. Tamo možemo videti masu devojčica, devojaka i žena koje izuzetno afektivno reaguju, tj. vrište gledajući u Bitlse. Ovo vrištanje izjednačavalo se sa histerijom. Pominjala sam oslobađanje ženskog glasa od represivnog društva, a sada bih se osvrnula i na fotografije publike načinjene u vreme postojanja grupe. Kako su članovi Bitlsa bili muškarci logično bi bilo zaključiti, u vezi sa njihovom popularnošću, da se u heteronormativnom društvu glorifikuju muški izvođači. S druge strane, prikazivanje emocija od strane muškaraca i danas se smatra neprikladnim, pa analogijom razumem da je pre više od 60 godina takvo ponašanje bilo još manje podesno i ohrabrivano. Heteronormativni sistem ponašanja podrazumeva iskazivanje maskuliniteta koji ne bi mogao da se istakne bez feminiteta. Muški sledbenici bitls potkulture posećivali su koncerte, nastupe, ali su ostajali van objektiva kamera i foto-aparata. Ponašali su se u skladu sa ponašanjem koje dolikuje, preciznije, kako se očekuje od njihovog roda. Verujem da zbog patrijarhalnog uređenja imamo mnogo veći broj obožavateljki nego obožavaoca na fotografijama i da, naposletku, bitlmanija nije fenomen koji su stvorile isključivo „vrišteće“ devojke.

Istraživanje kliničkog psihologa Tejlora (A. J. W. Taylor) objavljeno 2014. revidiralo je i objedinilo je rezultate istraživanja sprovedenog 60-ih, od onih koji su analizom kliničkih, opservacionih i psihometrijskih dokaza, ukazivali na nepostojanja nekog oblika patologije, čak i kod najvernijih obožavateljki i obožavatelja, do onih istraživanja koja su tvrdila da je histerija pratilac bitlmanije. Studija je samo potvrdila da su najizraženiji obožavatelji Bitlsa bile tinejdžerke koje su svoje divljenje iskazivale na neumeren način.(85)

Zanimljivo je da se i u savremenom periodu sintagma „neumeren način“ koristi da obeleži nedozvoljena ponašanja žena u koja se više, ili barem ne toliko izraženo, ne ubraja iskazivanje različitih afekata na koncertima omiljenih muzičkih grupa.

72. Stephen Hinerman, ‘I’ll Be Here With You’: Fans, Fantasy and the Figure of Elvis”, in: The adoring audience, Fan culture and popular media, edited by Lisa A. Lewis, Taylor & Francis group, e-Library 2011, [Routlegde, 1992] str. 129.

73. Barbara Ehrenreich, Elizabeth Hess, Gloria Jacobs, “Beatlemania: Girls Just Want to Have Fun”, nav. delo, str. 85.

74. Steven D. Stark, Meet the Beatles..., nav. delo, str. 254.

75. Isto, str. 254 –255.

76. Kolaž različitih intervjua, pripremio Kevin Concannon, Yoko Ono’s CUT PIECE : From Text to Performance and Back Again, Published in PAJ – A Journal of Performance and Art Sept 90 (2008), pp. 81–93, [imaginepeace.com] pristupljeno 17. 8. 2017.

77. Džon Fisk, Popularna kultura..., nav. delo, str. 9.

78. Bary Miles, The British Invasion: The Music, the Times, the Era, Sterling, 2009, str. 186–196.

79. Mods od engl. modernists – modernista.

80. John Clarke, “Style” in Resistance through Rituals, Youth subcultures in post-war Britain, edited by Stuart Hall and Tony Jefferson—2nd, Routladge, 2006, str. 157 - 158.

81. Novinarska konferencija u Los Anđelesu, 24. 8. 1966. [beatlesinterviews.org] pristupljeno 5. 9. 2017.

82. Bob Spitz, The Beatles: The Biography, Little Brown, 2005, str. 245.

83. Priredio: Dominic Midgley, 3. 12. 2014, Astrid Kirchherr: The woman who gave The Beatles their style, [express.co.uk.] pristupljeno 12. 8. 2017.

84. Laurel Sercombe, “Ladies and gentlemen… The Beatles: The Ed Sullivan Show, CBS TV, February 9, 1964” in: Performance and Popular Music: History, Place and Time, edited by Ian Inglis, Ashgate, Hampshire, 2006, str. 12.

85. Taylor, A. J. W, The 1964 Wellington Study of Beatlemania Revisited. Psychology, 2014, 5, 1844−1853. http://dx.doi.org/10.4236/psych.2014.515190 pristupljeno 15. 3. 2019.

*Iz knjige „Tekstualni izraz Džordža Harisona,“ Orion Art 2019.