Ponovo radi bioskop
Ffll 01 S

The Children of the Dead / Die Kinder der Toten

Photo: IMDb

Festival Diagonale: Pet filmskih preporuka

Angelo

Angelo Soliman je stvarna, istorijska ličnost: kao dečak je kupljen od trgovaca robljem, obrazovan kao neka vrsta socijalnog eksperimenta, a u zrelosti je ispunjavao funkciju atrakcije ("dvorskog maura") na bečkom dvoru. Ima nečeg groznog i nehumanog u njegovoj daljnjoj sudbini (hteo je da se oženi belkinjom, što svakako nije bilo po ondašnjim pravilima, pa je ostao bez "privilegija"), a naročito u tome kako je završio, ali nemojmo zaboraviti da su još barem dvesta godina od vremena radnje postojale prakse poput "ljudskih zooloških vrtova" i da se u duševne bolnice moglo ići i u svojstvu posetioca željnog zabave.

Bilo kako bilo, film Markusa Schleinzera u odmerenom ritmu i u tri asimetrična čina prati Angelov životni put, predano i sa vrlo diskretnim dinamičkim akcentima. Po ritmu film donekle podseća na Kubrickov Barry Lyndon koji je smešten u isti vremenski period, ali je, međutim, dizajnerski potpuno drugačiji. Dok je Kubrick insistirao na autentičnosti onovremenog ugođaja, Schleinzeru se potkradaju (verovatno namerne) greške poput sasvim savremenih prostorija na početku i na kraju filma (u oba slučaja reč je o skladištima osvetljenih neonom i opremljenih ventilacijom, na početku ono figurira kao pijaca robova, na kraju služi kao mesto gde će Angelovo telo biti balsamovano) ili uramljenih i ostakljenih slika iz XX veka. Namena je manje ili više jasna: pokazati i prokazati kontinuitet rasističkih praksi.

Schleinzeru, inače "casting" direktoru u brojnim filmovima Michaela Hanekea, je ovo drugi dugometražni film u svojstvu kompletnog autora. Prvi, Michael (2011) bavio se dečakom otetim zatočenim od strane pedofila. Angelo je takođe film o zatočeništvu mlade osobe i samim tim možda drugi deo nekakve potencijalne trilogije. Jer, ma kako stajao argument da je Soliman prošao bolje od svojih kolega koji su verovatno umrli iscrpljeni fizičkim radom, Angelo je ipak žrtva zarobljavanja i ukalupljavanja: obrazovanjem i vaspitanjem koje mu je nametnuto nametnut je i prioritet njegove asimilacije u društvo koje ga prihvata samo u jednoj određenoj ulozi, ali ga nikada neće prihvatiti kao čoveka. Schleinzerov "less is more" pristup je donekle efektan u maksimizaciji emotivnog učinka, ali u blizu dva sata trajanja Angelo postaje pomalo zamoran film.

The Ground Beneath My Feet / Der Boden unter den Füßen

I kada je reč o Loli, junakinji filma The Ground Beneath My Feet u režiji Marie Kreutzer koji je premijeru imao nedavno u zvaničnoj konkurenciji Berlinala, možemo govoriti o zarobljenosti neke vrste. Naime, ona je korporativna ajkula koja upravo dovršava projekat koji će je lansirati u prvu ligu globalnog biznisa sa sve nameštenjem u Sydneyu, ali gubi tlo pod nogama kada njena starija sestra pokuša samoubistvo i završi u bolnici. Odnos između njih dve bi se teško nazvao bliskim, ali je ipak dovoljan da uzdrma Lolinu savršenu fasadu, da ona počne da sumnja u sebe i da popušta na poslu (koji joj život znači što se ogleda i u tome da jedino što nalikuje na vezu održava sa svojom šeficom) dovoljno da svojim izuzetno kompetitivnim kolegama otvara vrata da je preteknu.

Reč je o austrijsko-nemačkoj koprodukciji što u određenoj meri otvara mesta za poređenje sa recentnim filmom Toni Erdmann Maren Ade, ali ni izbliza toliko koliko potenciraju neki kritičari. Da, reč je uglavnom o korporativnom "settingu" i o položaju žene u modernom biznisu, ali u poređenju sa bizarnošću i komičnošću Tonija Erdmanna, The Ground Beneath My Feet deluje vrlo trezveno, neveselo i dramski suhoparno. Ženska perspektiva je svakako osvežavajuća, kao i činjenica da radnju filma na svim planovima nose žene, dok su muškarci predstavljeni ili kao naručioci koje treba zadovoljiti ili kao vrlo nelojalna konkurencija, a nemačka glumica Valerie Pachner briljira u glavnoj ulozi što svakako filmu dodaje na vrednosti.

Problemi su, međutim, prisutni. Oni počinju sa relativno tankom pričom razvučenom na preko 100 minuta trajanja, ali tu ne završavaju. Koliko god Marie Kreutzer poentirala na psihološkom pritisku između privatnog i poslovnog života i tu zapravo držala film na svom terenu, povremeni izleti u vode trilera (Lolino preispitivanje i potencijalne halucinacije telefonskih razgovora, teorije njene sestre Conny da je u bolnici truju i zadržavaju protiv njene volje i slično) ne vode nikamo, pa se mogu vrlo brzo otpisati kao poigravanja sa očekivanjima publike koja za cilj imaju da razbiju i ponovo pokrenu inače prilično inertan ritam filma.

The Children of the Dead / Die Kinder der Toten

The Children of the Dead je čudan film barem onoliko koliko je nestandardna priča oko njegove distribucijske putanje. Bioskopska premijera na domaćem terenu je održana još jesenas, dok je festivalsku imao zimus na Berlinalu u sekciji Forum koja je po pravilu rezervisana za "teški" arthouse. Međutim, The Children of the Dead je, pored toga, i žanrovski film, "zombie" podvrste, i (vrlo slobodna) adaptacija romana "nobelovke" Elfriede Jelinek. Možda imena reditelja (Kelly Cooper i Pavol Liška) neće zazvučati poznato većini filmske publike (i neće, ovo im je dugometražni prvenac), ali zato stvari sedaju na mesto kada saznamo ime producenta - Urlich Seidl.

The Children of the Dead je film koji više nego svojom radnjom pleni svojim artističkim postupkom i eklektičnim spojem različitih tehnika i referenci, pa tako na jednom mestu imamo i kućne filmove iz druge polovine prošlog veka (pre VHS-a, dakle super-8 i super-16), neme filmove, nemački ekspresionizam, žanr, crnu komediju, meta-film, brojne političke reference i začudne momente. Negde drugde bi spoj svega toga stvorio konfuziju, ali je u slučaju dvojca Cooper-Liška sve opravdano, jasno i razložno, reklo bi se na svom mestu. U svakom slučaju, reč je o neponovljivom filmu.

The Dark

Osim, uslovno rečeno, žanrovske odrednice i brdovito-šumovito-maglovitog krajolika, malo toga se zajedničkog može naći između The Children of the Dead i prvenca Justina P. Langea The Dark. Sličnosti uglavnom prestaju sa konstatacijom da je i ovde reč o vrlo nestandardnom filmu o zombijima, odnosno o jednom vrlo specifičnom zombiju.

Njeno ime je Mina (Nadia Alexander) i upoznajemo je kao monstruma neke vrste nakon prologa u kojem pratimo naizgled zbunjenog čoveka u bekstvu (glumac i filmski autor Karl Markovics) kojeg ona ulovi i ubije. Kako radnja odmiče, jasno nam je zašto on beži i zašto beži baš prema slabo naseljenoj zabiti nimalo optimističnog imena Devil's Den (Đavolja Jazbina): on je otmičar i u prtljažniku njegovog auta je njegova (najnovija) žrtva, mladić Alex (Toby Nichols) sa ožiljcima na mestu gde inače stoje oči. Odnos između Mine i Alexa, ta dinamika koja se menja u zavisnosti od situacije (za njime tragaju, a ako nju pronađu - sa njom je svršeno), ali je uvek zasnovan na empatiji jer je ona, kao i on, žrtva nasilja, a ne monstrum u svojoj suštini.

Vođen izvrsnim glumačkim ostvarenjima i pun napete, jezovite atmosfere, The Dark pokušava da pronađe balans između žanrovskog filma i psihološke drame, ali u tome ne uspeva baš uvek. Za prvu varijantu je suviše siv i često lišen akcije, dok za drugu fali nešto više psihološke dubine. Dodatno, takvi eksperimenti nisu nepoznati u recentnoj kinematografiji, recimo Let the Right One In (2008) Thomasa Alfredsona koji se pogravao sa konvencijama teen romantične drame i vampirskog filma, pa The Dark ne možemo nazvati ni naročito originalnim. Ali kada se crta podvuče, reč je o sasvim solidnom filmu.

Joy

Verovatno najbolji, a svakako najviše razarajući film austrijske produkcije u poslednjih godinu dana je Joy, igrani film gotovo dokumentarne autentičnosti. To i ne treba da čudi ako pogledamo filmografiju austrijske autorice iranskog porekla Sudabeh Mortezai koja se sastoji od dva dokumentarca i jedne zapažene studije migrantskog života Macondo (2014). Autentičnost je osnova njenog stila, bez trunke fingiranja.

Naslov dobija mračnu ironijsku konotaciju kada se upoznamo sa našom naslovnom junakinjom: ona je nigerijska prostitutka u Beču, sa dugom koji mora otplatiti svojoj "madam", zaduženjem da u posao uvede novu, buntovnu devojku Precious i jakom željom da ostane u Evropi, ali da se bavi poštenim poslom. Deluje kao klasičan festivalski naslov o osnaživanju i borbi protiv eksploatacije, međutim ugao je tu malo drugačiji: ta borba je verovatno osuđena na neuspeh jer su sistemi, i "podzemni" evropski i "nadzemni" afrički u savršenom dosluhu, pa Joy i koleginice zbog toga trpe višestruku eksploataciju: od strane klijenata, trgovaca ljudima, "madam", ali i od svojih porodica i zajednica kod kuće, kao i od strane nigerijskih krugova u Evropi.

Mortezai priča priču sa upadljivom sigurnošću, ali i sa taktom, u odmerenom tempu, a osećaj autentičnosti je pojačan ne samo dokumentarističkim umecima (prolongirane scene raznih ceremonija, nigerijskih i austrijskih), već i izborom neprofesionalne glumačke postave uglavnom iz redova uličnih prostitutki.

Oceni 5