TED: iO Tillet Wright
Aashade 01 S

Photo: tumblr.com

Fifty shades of gay

Oni koje, manje ili više opravdano, nazivamo građanima, počinju da stavljaju jedni druge u kutije istog trenutka kada se sretnu: Da li je ta osoba opasna? Da li je privlačna? Da li je potencijalni partner? Poslovni partner? Odmah se organizuje taj mali upitnik kada se upoznaju oni drugi, a kako bi se u glavi konstruisala predstava o njima: Kako se zoveš? Odakle si? Koliko imaš godina? Čime se baviš? Onda se pređe na nešto intimnija pitanja: Da li si ikada bolovao/la od nečega? Da li si se ikada razvodio/la? Da li imaš loš zadah kada se probudiš? Šta te interesuje? Ko te interesuje? Sa kojim polom odlaziš u krevet? Programirani smo da tražimo ljude poput nas samih. Počnemo da se okupljamo u grupe čim smo dovoljno odrasli da shvatimo šta prihvatanje uopšte znači. Spajamo se na osnovu bilo čega što u određenom trenutku smatramo važnim: muzičkog ukusa, rase, pola, kraja u kojem smo odrasli. Žudimo za sredinama koje pospešuju naše lične izbore. Mada ponekad jednostavno pitanje poput „Čime se baviš?“ može da nas navede da se osećamo kao da neko otvara malenu kutiju i traži od nas da se spakujemo u nju. Kutije su često previše male, a to može da bude donekle opasno.

Ljudska bića nemaju samo jednu dimenziju. Ako mislite da na jednoj strani imate gay, a na drugoj strejt ljude, poričete jednu komplikovanu realnost: da između ova dva pola postoji čitav spektar drugih. Ako izglasate zakon koji dozvoljava poslodavcu da otpusti zaposlenog samo zbog homoseksualnog ponašanja, gde tačno povlačite liniju? Da li je to pored ljudi koji su imali jedno ili dva heteroseksualna iskustva do sada? Ili možda kod onih koji su imali jedno ili dva homoseksualna iskustva do sada? Gde tačno na toj liniji neko postaje građanin drugog reda? Unutar LGBTIQ zajednice postoji jednako mnogo kretena i divnih ljudi, demokrata i republikanaca, atletičara i kraljica, i bilo čega drugog što možete da zamislite, kao što ih ima u čitavoj ljudskoj rasi. Kutije ne opisuju bilo šta što vidimo, niti bilo koju osobu koju poznajemo, ili mislimo da poznajemo, a ni ono što jesmo. Kada upoznamo druge u svoj njihovoj različitosti, teže nam je da poreknemo njihovu ljudskost.

Za kraj još ovo: Da li biste odabrali da baš meni poreknete pravo na kuću, pravo na usvajanje dece, pravo na brak, slobodu da kupujem ovde, živim ovde? Da li ćete odabrati da me se odreknete kao ćerke ili kao brata, sestre, majke, oca, komšije, rođaka, ujaka, predsednika, policajke ili vatrogasca? Prekasno je. Jer sam ja već sve to. Mi smo već sve to i oduvek smo to bili. Zato vas molim da nas ne pozdravljate kao strance, pozdravite nas kao ljudska bića. I tačka.

 

Oceni 5