Retro 1997: Tori Amos, drukčija od svih
Amoss 01 S

Photo: PopMatters

Filigranske strasti

Neka mi jedna diskretna polemika na temu "Alanis ili Sheryl" koja se do skora odvijala na stranicama ovog magazina posluži kao šlagvort za priču o Tori Amos. Dakle: Morissette ili Crow - izaberite onu koja vam je srcu (uhu, oku...) bliža, ali dobro razmislite pre nego što sa ovim dvojcem zapečatite vrh "ozloglašene liste femino-zvezda". Tamo gde je Sheryl ZA, Alanis je PROTIV (ili obratno), dok je Tori negde IZNAD, sa prasetom u naručju, i pogledom tibetanskog mudraca uperenom ka Jerusalimu.

U doba kad se sumiraju rezultati prethodne godine, i sve mora da se rekapitulira i rangira, ne mogu a da se ne zapitam kako to da se nijedan kritičar nijednog britanskog lista koji sam uzela u ruke nije setio da je Tori Amos lane objavila album Boys For Pele. Možda su ga ljudi jednostavno zaboravili jer se pojavio u januaru mesecu? Možda zato što su singlovi bili "MTV-unfriendly"? Pre će biti da se odgovor krije u činjenici da ovaj album većina ljudi jednostavno ne može da smisli. U stvari, ne radi se više o tome volite li vi Tori Amos ili ne. Stvar je - samo - u razumevanju.

A da bismo razumeli, potrebno je da se prisetimo rane faze rada ove svestrane "devojčure", kako to neki vole da kažu.

Kad se 1992. pojavila na svetskoj muzičkoj sceni, Tori Amos je skoro automatski proglašena za kopiju Kate Bush. O tome koliko je ovo poređenje neprimereno i naivno svedoče činjenice da osim izuzetnog raspona glasa i crvene kose, ove dve žene imaju malo toga zajedničkog. To će nam vrlo brzo postati očigledno ako uporedimo njihove debi albume. Zamislite situaciju da ste, blago vama, zaljubljeni. Ako se u takvom raspoloženju odlučite za The Kick lnside Kate Bush, gotovo je sigurno da će vas ovaj album-afrodizijak uzdići do nenadanog blaženstva i opravdati svaku, pa i najsmešniju ljubavnu euforiju. Ako, međutim, na gramofonu zavrtite Little Earthquakes, impresionističku slikovnicu Tori Amos, ubrzo ćete sebe uhvatiti kako po kući tragate za što oštrijim žiletom - uplakani ili ne, ali svakako Sami, bolno svesni Svega.

Paradoksalno, ovaj album je sve samo ne negativan (teško da ćemo ikad igde naći pozitivniju pesmu od famozne The Happy Phantom), a njegova šarolikost, otvorenost i lepršava poetičnost prodale su ga u multimilionskom tiražu i zapisale u analima rock (?) muzike kao jedno od najlepših ostvarenja svih vremena.

Komercijalni potencijali koje je Amos pokazala na prvencu ipak nisu bili u potpunosti iskorišćeni. Od drugog albuma (koji je, po pravilu, uvek "težak") očekivalo se da odbaci ili barem potisne one dvosmislene, mračne i zloslutne komponente zbog kojih Tori Amos u startu nije postala nova Madonna. Na zaprepašćenje svih, dogodilo se upravo obratno: na simbolično krštenom Under The Pink, Amos je iz dvosmislenosti prešla u besmislenost (osamdesetak odsto najvećeg hita Cornflake Girl je, istini za volju, potpuni semantički nonsens), prepustila se instrumentalnoj histeriji (The Waitress), više ni malo simpatičnoj morbidnosti (uživljavanje u ulogu ubice deteta u desetominutnoj Yes, Anastasia, te čuveni stih "We'll see how brave you are...") i opšta konfuzija koju je nemoguće racionalno dekodirati (ostatak albuma). Ovaj komercijalni suicid obično je objašnjavan navodnim pogoršanjem stanja njenog mentalnog zdravlja što i pored najboljih namera i najtoplijih simpatija ipak ne možemo da odbacimo kao malicioznu spekulaciju.

U tom smislu, prošle godine rešila je da ostane dosledna svom ludilu: ljubljeni Bsendorfer zamenila je čembalom, uzela pušku u ruke i u maniru prave raspomamljene južnjačke veštice snimila svoj Veliki Vudu Album. Onima koji od Tori Amos nisu digli ruke posle Under The Pink, sasvim je jasno da je ovo do sada njeno najimpresivnije ostvarenje (u slučaju da nismo vični izrazu "remek-delo"). Preplavljen filigranskim strastima, krvlju, uspomenama i crnom magijom, Boys For Pele je htonska simfonija mozaične strukture i baca nas u neistražena područja ljudske (pod)svesti. Baš zato što ih je otpevala Tori Amos, priče o zebrama, holandskim pilotima, krofnama, Jupiteru i Marianne, "the quickest girl in the frying pan" - naizgled sasvim apsurdne, lako uspostavljaju vezu sa našim pojedinačnim neurozicama, i, naročito u gluvo doba noći, još ako je Mesec pun, postaju zastrašujuće smislene i lucidne.

Ne treba izgubiti iz vida ni spoljne uticaje koji su doprineli nastanku ovog albuma. U vreme rada na njemu, Amos je raskinula svoju dugogodišnju vezu sa koproducentom Eric Rosseom, koja je do tada bila inspiracija za sve srećno i romantično u njenoj muzici. Promena je najevidentnija u pilot-singlu Caught A Lite Sneeze, ujedno i vrhuncu njene vokalne virtuoznosti. lako se tako nešto moglo očekivati, Tori Amos sopstvenu tugu nije neutralizovala ostrašćenim revanšizmom prema svemu muškom. U njenoj umetnosti sve je do te mere lično i jedinstveno da se ne može uklopiti u opšti feministički okvir, dok se s druge strane javlja i identifikacioni momenat "ovaj njen je isti k'o onaj moj" koji je prouzrokovao masovno idolopoklonstvo u vidu bezbrojnih fan clubova, fanzina i literarnih večeri. Ako tzv. antimuškaračke jadikovke i postoje, date su u nagoveštaju, duhovito, više setno nego besno. Maksimalno pojednostavljeno, problem leži u "muškarcu koji je prerano otišao". Sindrom Pepeljuge, šta li?

Tokom prethodne godine, Tori Amos je osnovala i svoju izdavačku kuću pod imenom Igloo i privela kraju Dew Drop Inn turneju. A onda - blagi šok. Remiks Professional Widow se u vreme pisanja ovog članka iznebuha ustoličio na prvom mestu britanske liste singlova. Valja napomenuti da ova house obrada nema nikakvih dodirnih tačaka sa originalnom verzijom pesme i da je Tori Amos morala da na najbizarniji način promeni žanrovsku orijentaciju ne bi li konačno dospela na "Top Of The Pops". Ipak, ovakav obrt u drami apsurda verovatno bi bio očekivan, a život i umetnost ove žene, po svoj prilici, i nisu drugo do jedan detaljno razrađen i barokno oslikan pinterovski momenat.

A, da... pre izvesnog vremena u jednom časopisu naletela sam na rešenje njenog Roršahovog testa. U bezličnoj mrlji na papiru prepoznala je obrise dva zeca sa pomponima na glavi i kubanskim cigarama u ustima. I stvarno, bili su tu.

*Tekst je objavljen u februaru/martu 1997. godine u XZ magazinu broj 4

Oceni 5