Na beogradskoj premijeri: "Posljednji Srbin u Hrvatskoj", FEST 2019.
posljednjisrbin4

Photo: Kinorama

Film koji delegitimiše nacionalizam

Kad sve što ste čuli pre filma “Posljednji Srbin u Hrvatskoj” zaboravite, kao što to čine iskusni filmofili, te ostali pristojni svet, provedete devedesetak minuta u bioskopima/kinima, shvatite da je film željno očekivan kao pogonsko gorivo nacionalizma, a ispostavilo se da se nacionalistima žestoko, brutalno podsmehnuo. Snimiti i distribuirati ovakav film, scenarist i režiser je Predrag Ličina, u hrvatsko-srpskoj koprodukciji, čak, (film potpisuju beogradska produkcijska kuća Art&Popcorn, hrvatska Kinorama, ali i ministarstva kulture obe države, preciznije Hrvatski Audio-vizualni centar i Filmski centar Srbije), dokaz je istinske hrabrosti i, optimistično gledano, nagoveštaj sličnih hrabrih i vrednih projekata (ni dosad ih nije manjkalo, ali su tematski potpuno različiti).

Ima li života pre ili posle Srba, može li se, uopšte, i zamisliti život bez Srba, kako li je bilo bez njih, mogao bi da se zapita hrvatski/srpski nacionalista, sedam godina posle bankrota hrvatske države (u realnim projekcijama, pišu zlobnici, to je već sedam godina od danas, 2026.). Dakle, te će godine kulminirati klasne razlike do stepena kanibalizma, osetiće se u celom svetu nestašica vode, za koju će se, na svoj način, boriti multinacionalne kompanije. Štiteći vodu, naravno, izradom, docnije i aktiviranjem “humane bombe” koja je toliko sofisticirana da uništava samo ljude, čuva ostatak prirode, recimo reke i jezera.

Na ulicama je rat (kasno je za upozorenje da ćete u ovom napisu pročitati sadržaj filma) zombija - tako svi tepaju ljudima koji su se povampirili, mutantima koje je pogodio virus iz laboratorije multinacionalnih kompanija. Zaražena voda pretvoriće ogroman broj Hrvata u zombije, ali, razvojem neopterećujuće, naizgled horor-naracije, dolazimo i do spasonosne formule. Imuni na ujede zombija su jedino Srbi, te tako, logiciranjem i sticajem okolnosti, glavni lik Mićo Motika, Srbin, (sjajna uloga Krešimira Mikića), dolazi do kombinacije srpska krv plus srpska domaća rakija. Zablistaće, dok smo još kod uloga, Hristina Popović (sapunska heroina Hrvojka Horvat), Tihana Lazović, Dado Ćosić,  Bojan Navojec, Rene Bitorajac, Judita Franković Brdar; pristojne epizode ostvarili su Severina Kojić i Sergej Trifunović.

Rasterećen ideje da svima da baš jednako - konačno, nisu ni u ratu svi ispalili jednak broj granata, snajperskih hitaca (vuče ovo iz satire na javu) autor delegitimiše sva prepoznatljiva srpsko-hrvatska bahaćenja, dajući im karikaturalne manifestacije, na momente banalne replike koje bi, mimo zadanog konteksta bile jedino psovka.

Iskaz istinskog, satiričnog prezira, pritom, građanski jauk, možda  tek još jedna lekcija koja će ostati neviđena, kao što su mnoge važne knjige ostale nepročitane.

Može i drugačije, da prebrojimo antisrpske i antihrvatske gegove, sentence, ocene u koje se ne sumnja, teško prihvatajući bolnu činjenicu da su se u srpskoj kući na granici Hrvatske i Bosne odomaćili Albanci. Ne brinite, pred sam kraj filma i sveta.

Nacionalizam još niko nije pobedio, ali će se oni za koje ima nade katkad nad njim zamislili - njima je namenjen ovaj film. Ostalima će smetati genijalna ideja mape Velike Slovenije, to što ima “napola bolesnih Hrvata” (otac Srbin), što Srbin spava sa zamišljenom nacionalnom heroinom Hrvojkom Horvat, što su Hrvati “pobudalili ko '91.”.

A i taj Srbin - preziva se Motika, enormno je bogat, jer je na njegovom imanju, u Hrvatskoj, naravno, pronađena najčistija voda na svetu, koja se, možda to para uši, prodaje kao “čista hrvatska voda”, ko nekad, ne u fikciji, nego na Trgu Bana Jelačića, “čisti hrvatski zrak”. 

Sad, među nama, da čujete i kraj, multinacionalna kompanija napravi serum, Srbi na kratko postanu “nebeski narod” (kaže televizor); sad je na njih red da polude, od seruma, ili sami od sebe – a protiv toga nema leka. Postaju nova nacija “Nadsrbi” i - nikad ne biste pomislili - kreću u obračun sa svima.

Onda bord multinacionalne kompanije, ili nekakvo Mesto Odlučivanja, konstatuje da je kucnuo čas za humanu bombu. Pada bomba u Hrvatsku, iz koje se srećno spasavaju zaljubljeni Mićo Motika i Hrvojka Horvat, plus jedan klinac ‘nako (Srbin).

Hrvatska ostaje bez ljudi, evo da se i srpski nacionalisti obraduju, prazni gradovi, jest, nema ni Srba, ali, to je kolateralna šteta, njih nema brojčano više. Dolazimo do početka, onoga što je izvesno, poslednji Srbin će iz Hrvatske otići kad u Hrvatskoj više ne bude ljudi. Nijedne nacionalnosti. Neće biti etnički čistih teritorija, ma kako to primamljivo delovalo.

U konačnici se vraćamo i na (retorsko) pitanje: Da li hoćete da ponovo neko na vama testira bombu, dok se koprcate oko toga čije je carstvo starije i ko je koga branio još u 14. veku. Odgovor kakav ne želimo izvestan je i već preteći odzvanja ovim komadićem planete, iz kojeg ljudi beže glavom bez obzira.

Ostavite nam naše kosti i našu mitologiju.

 

Oceni 5