"Atlantique" (2019)
Atlantic

Photo: IMDb

Film koji grabi i hipnotiše

Atlantics / Atlantique

2019.

režija: Mati Diop

scenario: Mati Diop, Olivier Demangel

uloge: Mama Sane, Ibrahima Traoré, Babakar Sylla, Diankou Sembene, Amadou Mbow, Nicole Sougou

Realno gledano, ovu festivalsku sezonu verovatno možemo i da zaboravimo jer se neke od mera za sprečavanje širenja epidemije, poput većih okupljanja kao što su to filmski festivali, neće ukinuti do kraja leta, a pitanje je koliko će iskustvo karantina dugoročno uticati i na putne navike ljudi u svim poljima filmske industrije, od glumaca i reditelja, preko filmskih ekipa (snimanja su trenutno zaustavljena) do novinara koji sve to treba da pokriju. Poslednji hladan tuš dolazi iz Francuske: ovogodišnjeg Cannesa verovatno neće biti jer festival ne može biti održan ni u junu. Pominje se fuzija sa Venecijom i Torontom, ali i to je na dugačkom štapu, posebno kad se u obzir uzmu različita stajališta ovih festivala prema "streaming" platformama kojima se Cannes zagriženo suprotstavlja. Neke korekcije stavova su nužne, ali je pitanje jesu li posle toliko vremena moguće...

Insistiranje Cannesa na obavezi bioskopske distribucije (u Francuskoj) filmova koji se nađu na njegovom programu je možda za neke od posmatrača i perifernih učesnika bila dirljiva, ali čini se da sada više nema smisla, ma koliko bioskopsko iskustvo bilo jedinstveno i neprocenjivo. Filmovi, oni koji su već kompletirani (snimanja su trenutno zaustavljena) će naći svoj put iz limba, makar zaobilazno, jer ga uvek nađu. Primer za to je i prošlogodišnji dobitnik Velike nagrade žirija, Atlantics, senegalski film francusko-senegalske glumice Mati Diop, koji je posle festivala imao distribuciju u francuskim bioskopima i u konačnici završio na Netflixu.

Sam film je razvijen iz autorkinog kratkometražnog dokumentarnog prvenca istog naslova koji se bavio fenomenom rizika koji preduzimaju očajnici (uglavnom mlađi i uglavnom muškarci) trpajući se u velikim brojevima na male, neretko krajnje improvizirane plovne objekte i upućujući se u nepoznato ne bi li se domogli boljeg života. Igrani film počinje sa sugestijom da se radi upravo o tome: investitor N'Diaye (Sembene) ima problema sa dotokom novca za svoj građevinski projekat (za potrebe filma je dodat jedan moderni neboder u gradski pejzaž Dakara, a gradilište se nalazi u njegovoj senci), a cenu će platiti radnici, među kojima i mladi Souleiman (Traoré). On će morati da bira hoće li ostati u siromaštvu sa izabranicom svog srca, Adom (debitantkinja Mama Sane), ili će rizikovati sadašnji život za mogućnost nekog boljeg. Otići će gotovo bez pozdrava i na tom putu nastradati na moru.

U međuvremenu, dok Ada nema pojma (kao uostalom i gledaoci) šta se sa njenim dragim dogodilo, pred njom će se pojaviti dilema: čekati siromašnog momka kojeg voli ili stupiti u ugovoreni brak sa bogatim, ali uglavnom nezainteresovanim i odsutnim Omarom (Sylla). Odluka pod pritiskom familije pada na venčanje (ceremonija zauzima centralno mesto u filmu, a treba napomenuti da je kultura predominantno muslimanska, sa sve različitm standardima ponašanja za supružnike, kultom nevinosti i sličnim zavrzlamama), a čak i njene moderne, nereligiozne prijateljice joj zavide na (materijalnom) uspehu.

Stvari skreću u čudnom pravcu tokom venčanja kada izbije požar za koji je prvoptuženi Souleiman koji je navodno viđen kako se mota u blizini. On takođe navodno pokušava da je kontaktira preko mobilnog telefona. Njene prijateljice, religiozne ili sekularne, jedna za drugom poboljevaju, a Ada upada u probleme sa policijom i sa mužem. U konačnici, slepi duhovi žena, Adinih prijateljica, počinju da proganjaju N'Diayea kao nepokretnog pokretača katastrofe.

Atlantics se može razložiti na tri osnovne komponentne, od kojih su dve standardne i manje-više svima poznate, socijalna i ljubavna priča, dok je treća izlet u magijski realizam koji se kreće po nekim svojim pravilima presudno vezanim za sredinu, lokalni folklor (možda tu bolje paše izraz mitologija), ali koji je takođe i stvar unikatne umetničke vizije Mati Diop. Ona, pak, tim elementima pristupa autorski studiozno, tako da prva polovina filma, naročito snimljena ručnom kamerom Claire Mathon deluje naturalistički i gotovo dokumentarno, gde se u svakom kadru mogu prepoznati siromaštvo i krpljenje kraja s krajem, dodatno pocrtano prirodnim, nefiltriranim bojama i aurom peščane prašine (inače lokalni fenomen jer se Dakar nalazi na poluostrvu, a neki delovi grada su čak poluostrvo na poluostrvu, pa vetar duva iz svih pravaca i podiže pesak sa plaža), i upadljivim dizajnom zvuka.

Poenta je jasna: opcije su skučene i za muškarce ako nisu rođeni bogati i svode se uglavnom na emigraciju ili siromaštvo, a za žene su gotovo nepostojeće, jedini smisao života je udaja, iz interesa i sa blagoslovom familije. Ima neke neobične sete u kadrovima iz bara u koji dolaze devojke kako bi lovile svoje buduće muževe, mornare ili migrante. Sa druge strane, sav luksuz, od onog novog tornja do Omarovog penthaus stana, bolno odskače. U takvom okruženju su glumci, bilo da je reč o naturščicima ili profesionalcima, deo pejzaža barem jednako koliko i nosioci uloga i Mati Diop ih sjajno vodi i uklapa u svoju viziju.

Ono što je sa filmom posebno zanimljivo i što ga izdiže iznad proste kategorizacije prvo socijalne, onda romantične drame, a na kraju žanrovskog filma iz registra laganog horora sa folklornim elementima, je njegov ritam, za koji treba posebno istaći zasluge montažerke Aël Dellier Vege, ali i muziku Fatime Al Qadiri, u osnovi elektronsku, ali sa neo-klasičnom monumentalnošću i sa dodacima žičanih instrumenata i čak električne gitare koja diktira ne samo stanje napetosti, nego i emociju filma. Ponešto usporeni tempo standard je za "egzotične", naročito festivalske filmove, ali ovde, pored meditativnog kvaliteta, ima i smisla, naročito kada se neočekivano, a sasvim izgrađeno i sa razlogom ubrza, pa se dinamika podigne, tako da Atlantics najviše podseća na nekakav etno-džez komad koji grabi i hipnotiše čak i na malom kompjuterskom ekranu. Zamislite ga tek na platnu!

Oceni 5