Film "Nečista krv": Impotentna drama s bednim dijalozima

Nečista krv je za mene pre povod za još jednu priču o ljudima i filmu nego što taj film zaslužuje da se njime makar i na kratko bavim. A to je priča o opsesiji, pretencioznosti i nedostatku talenta. U vizuelnom segmentu možda Stojčićevi (Stojan Stojčić) kadrovi još i imaju izvesnu lepotu, ali ona je više zasluga direktora fotografije, scenografa i kostimografa, i pre spadaju u vizuelni sadržaj etnološkog muzeja nego što je to film u pravom smislu reči. Ove slike nanizane na tanak konac plitko postavljene osnovne ideje i priče postoje same za sebe, iako je u pitanju dramaturgija koja je inspiraciju tražila u klasiku srpske literature Bori Stankoviću. Čudo jedno kako neki ljudi stvarajući iz svog temperamenta i senzibiliteta čak i jednoj priči nabijenoj emocijom, strašću i dramom uspevaju da oduzmu krv, meso i život, da je banalizuju i učine prizemnom i površnom. Kreativna impotencija je, čini mi se, gora od fiziološke. Ova druga se bar leči, a onoj prvoj leka nema. Ukratko, film je usporena, dosadna, na silu boga isforsirana drama sa bednim dijalozima. Ovaj scenaristički melšpajz od Borinih tekstova su zakuvali Stojan Stojčić i Slaven Radovanović.

To čudesno uverenje da su sva znanja i svi talenti ujedinjeni u meni kao kompletnom autoru pogubno je za svaki posao, naročito kada je u pitanju film. Biti i reditelj, i scenarista, i direktor fotografije (Ostrvo galebova), i producent ima li još nešto, ima, ah, da: glumiti glavnu i sve uloge, zašto da ne. Na sreću, u ovom slučaju reditelj jedino to nije radio, a i da je hteo ne bi mogao jer je bio brkat, bradat i neprivlačan. lzvinjavam se, u Nečistoj krvi se pojavio u ulozi gazde kafane. Ali moj posao je bio da mislim o svojoj ulozi i glumim, a ne da donosim sud o scenariju, reditelju, ekipi ili projektu. Ako sam to u toku mog profesionalnog života radila, tj. ako sam i imala mišljenje, zadržavala sam ga za sebe. Ali sam se isto tako na osnovu njega upravljala u svojim odlukama da li ću nešto prihvatiti ili ne. Po mnogima, kada je glumački posao u pitanju, nema mesta biranju. Što se mene tiče, postojale su stvari na koje nisam mogla da pristanem. Kada je u pitanju bilo samopoštovanje, i ljudsko i profesionalno, nisam mogla da ga tek tako bacim pod noge zbog mizernog honorara, ili iz nekog drugog razloga. U slučaju Atoskih vrtova (Stojčićev prethodni film) radilo se baš o tome. Razlog je bio pomalo glup i smešan i istovremeno, bar za mene, više nego opravdan.

Stojčić me je pozvao da pročitam scenario i ja sam posle dva dana otišla da ga uzmem. Posedela sam malo, dobrih pola sata slušala reditelja koji se raspričao o svojoj ideji kako treba snimiti taj film i Brojgelu, uzela tekst i otišla kući da ga pročitam. Scenario je bio slab, ali to i ne bi bilo presudno da nije bilo nesporazuma oko „hlebova ljubavi". Odmah ću objasniti o kakvim se hlebovima radi. Moja uloga nije bila velika, ali je zato bila vrlo interesantna. U svakoj drugoj replici i opisu pominjali su se „hlebovi ljubavi". Kad sam došla na drugi sastanak očekivala sam da ćemo razgovarati o koncepciji lika i kako ga reditelj zamišlja. Stojčić je odmah, maltene s vrata, počeo priču o „hlebovima ljubavi". U jednom trenutku bupnu:

- Znaš, to mi je vrlo važno i kao metafora, i bukvalno. Tvoja vračara mora da pokaže „hlebove ljubavi" i zato ja želim da te slikam.

- lzvinite, nisam sigurna da sam vas dobro razumela. Molim vas, objasnite mi kako to mislite, šta da slikate?

- Pa tebe, tvoje grudi, to je jako važno za film...

 - Jel'? Vrlo interesantno. Što se mene tiče, možete da slikate svoju ženu, ili koga već nađete da u tome uživa, a ja gradim lik i glumim licem, a ne vašim hlebovima ljubavi.

- Ali šta ti je, sve tvoje koleginice koje sam zvao za tu ulogu su pristale. Evo, pokazaću ti... lmam punu fioku njihovih fotografija...

Stojčić otvori fioku i poče da vadi slike. Bila sam šokirana tolikom nekorektnošću i uvredljivim nastupom. Brzo ustadoh i rekoh:

- Molim vas, vratite te slike odakle ste ih izvadili i ne insistirajte. Ne želim da ih vidim. I ne želim više da razgovaram o ovome. Razmislite o svom ponašanju, pa ako se predomislite u vezi tih vaših „hlebova ljubavi" možda možemo da nastavimo ovaj razgovor, ali o saradnji i ulozi, a ne o vašim fotografskim sklonostima.

U to u kancelariju uđe Petko (Aleksandar Petković, snimatelj i reditelj) i meni laknu. Pozdravih se sa Petkom, rekoh geniju doviđenja i izađoh. Nije problem imati takve ideje i scene, to je normalno ako je to zbilja potrebno i opravdano. Da bi glumac (glumica) pristali na takve i mnogo eksplicitnije scene za to treba imati pokriće u scenariju, i imati poverenja u reditelja da neće takve scene zloupotrebiti i praviti ih lascivnosti i porno efekta radi. Da neće biti same sebi svrha. A drugo, postoji način da se o tome razgovara. A taj način je izostao. Taj film nisam radila, ali sam s njim radila njegov sledeći film o kome ću isto reći koju reč.

Nečista krv je snimana 1991, a premijeru je doživela tek 1996. Zašto tek posle skoro pet godina? This is a long, long story, duga je to priča, što bi Amerikanci rekli. U zemlji je vladao haos. Na nas se kao elementarna nepogoda sručila inflacija kakva se ne pamti u istoriji Evrope i sveta. Zemlja je bila u ratu, iako ne i zvanično. Banke nisu postojale. Radnje su bile prazne, a ulicama su se valjale reke smrznutih ljudi koji ni sami nisu znali kuda idu. Svi su bili u potrazi za nekom markom, ili švercom, da bi preživeli naredni dan. Obični ljudi. Šta su radili oni drugi ne znam, ali smo to što su radili svakodnevno osećali na svojoj koži. Oni su, između ostalog, mitingovali, kreirali odgovarajuću medijsku kampanju i propagandu, stvarali paravojsku, pljačkali narod i vodili unutrašnju i spoljnu politiku. Nije im bilo lako (nažalost, na tastaturi ne postoji znak za ironiju). A ni nama, bogami. Mi smo svi kolektivno glumili da živimo normalno, da rata nema, jurcali po ulicama tražeći da kupimo od švercera najosnovnije stvari, gladovali - i kobajagi radili. Sećam se da sam 1992. učestvovala u projektu „lgor Vasiljev" (talentovani slikar ruskog porekla koji je 1954. poginuo u 26. godini tako što je na misteriozan način ispao iz voza).

Ovaj projekat je bio zamišljen kao multimedijalni događaj, kao glamurozna, samo jedanput premijerno izvedena predstava uživo, u zanimljivom prostoru štamparije Ljube Prvulja na Novom Beogradu. To je u svem crnilu i nedaćama koje će se punom snagom tek sručiti na naše glave trebao da bude kulturni događaj koga se ni Njujork ne bi postideo. I bio je. Moje glumačko biće se upecalo na Geteovog Fausta i s radošću odigralo đavolji ples (igrala sam Mefista) sa kolegom Sinišom Ćopićem u ulozi Fausta. I dok su se zloslutne magluštine iz kojih su izranjale maskirne uniforme i šajkače sa kokardama iznad bradatih lica valjale ulicama grada, mi smo pravili umetnost za političku i kulturnu elitu, i bog bi ga znao za koga još. Televizijske kamere (totalna medijska pokrivenost u vidu RTS-a) snimale su sve za istoriju. Pozvani su aktuelni političari i diplomatski predstavnici važnih ambasada da uveličaju dešavanje. Na ulazu ih je dočekivao lvan Klemenc sa maskom na licu. Zoran Kostić (Cane Partibrejkers) svirao je sa svojim bendom u prizemlju. lvan Šandorov za klavirom na spratu je bio predstavnk ozbljne, klasične muzike. Neda Arnerić je u ulozi istoričara umetnosti iznosila svoje mišljenje o mladom ruskom slikaru. Gradonačelnica Beograda (Slobodanka Gruden), političari, predstavnici „ozbiljne" kulture, i diplomate iz ne sećam se više kojih ambasada, slikali su se i davali intervjue. Sve je imalo glamur i atmosferu važnog i izuzetnog kulturnog događaja. Sutradan, kada sam se umorna, iscrpljena i neispavana probudila u stvarnom životu, otišla sam u banku da podignem honorar.

Takozvani honorar je imao mnogo nula i bio apsurdan i smešan. Prešla sam preko puta i u samoposluzi za taj „honorar" kupila paket toalet papira i još neke sitnice. lmala sam sreće, u banci je bilo toliko para, moglo se desiti da nema ni toliko! Posle ovog „posla" sam izbegavala slična kulturna dešavanja. Godine 1995. sam još jedanput stala na koru od banane i prošla kao i prvi put. Projekat „Vizionarski Beograd" bio je sve samo ne vizionarski u pravom smislu te reči. To su bile neke druge vizije koje su bile u službi političkih partija i borbe za vlast. I tu je bio kraj mojim učestvovanjima u takvim događanjima. I da ne zaboravim, i u prvi i u drugi projekat sam ušla na nagovor Predraga - Peđe Sinđelića, koji je bio reditelj na RTS-u i s kojim sam se tada družila. Bila sam u očajnoj situaciji u svakom smislu te reči. Ličnoj (zdravstvenoj između ostalog), porodičnoj i materijalnoj. Te godine su za mene bile pitanje fizičkog opstanka, i pravljenje umetnosti za ne znam ni ja koga i mahanje virtuelnim honorarima bilo je krajnje bezobzirno i okrutno iskorišćavanje situacije u kojoj su se mnogi od nas nalazili.

U takvom trenutku i takvim okolnostima veliki reditelj Stojan Stojčić snima film. Pristala sam jer sam morala da zaradim bar toliko da preživim sa detetom. Moji roditelji su bili stari, otac ozbiljno bolestan, a njihova penzija je iznosila 5 maraka. U dinarima se za to mogao kupiti kilogram jabuka pre podne, ako ih ima, a posle podne ni to. Potpisala sam neko parče papira koje su još uvek zvali ugovor i krenula za Vranje. Prethodno sam potpisala još jedan ugovor za televizijsku dramu Ferenca Deaka Boje slepila, u režiji Bože Nikolića zvanog Bota. Upozorila sam direktora Nečiste krvi i reditelja na ugovor koji ima prioritet i dala im termine. Međutim, tek kad sam stigla na snimanje shvatila sam u šta sam se uvalila. lmala sam, naravno, isku-stva sa svakakvim ekipama i uslovima, bolje reći neuslovima, ali je ovo prevazišlo sve.

Na terenu su dnevnice često bile skandalozne, za kafu i cigarete otprilike, ali ovde ih gospođa Snežana, rediteljeva supruga, jednostavno nije isplaćivala, i izbegavala je da ih isplaćuje i ekipi i glumcima. A nisu uplaćivali ni honorare (prvu ratu, a druge kad se završi posao). Pred vratima njene kancelarije svaki čas je izbijala pobuna i pretnja štrajkom. Jednog dana su se Bugari, sektor kamere, spakovali i otišli kući. Sve je stalo. Dani su prolazili, datum kad je trebalo da budem na snimanju u Beogradu se primicao, a ja sam čamila u Vranju. Konačno je osvanuo dan kada sam, kako znam i umem, morala do uveče da budem u Beogradu. Čitav dan do kasno popodne vodila sam uzaludne razgovore i raspravljala se s rediteljem koji je ponavljao da me ne pušta „jer nisam završila snimanje svoje uloge"! Naravno da bih bez mnogo razmišljanja napustila ekipu mirne savesti, jer je Stojčić probio sve termine i rokove, ali sam ostala i bez ono malo novca što sam ponela od kuće za svaki slučaj. Čitav dan je telefon svaki čas zvonio, drugi genije mi je s one strane žice spočitavao da nisam profesionalac i nije hteo da razume situaciju u kojoj sam. Ekipa nije imala kola da me odvezu u Beograd, između ostalog i zato što je u zemlji vladala nestašica benzina koji je mogao da se nabavi samo „na crno". U ovom slučaju benzina nije bilo jer se reditelj svaki čas vozikao u Beograd i trošio i ono malo što je bilo čuvano za potrebe snimanja.

Mislim da sam prvi put u životu zaista pukla. Stojčiću sam rekla da ću mu ukrasti kutije sa filmom, odneti ih u sobu i zapaliti njegov idiotski film ako mi ne obezbedi prevoz za Beograd. Rekla sam još da taj novac koji navodno ima i kojim navozava ljude da gube vreme i nerve kobajagi radeći, uzme i potroši ga na psihijatra. Da bi takvima kao on trebalo zabraniti da snimaju filmove, ma šta snimaju, da idu u bioskop! Svašta čoveku padne na pamet kad mu pukne film u glavi. I nisam bila jedina. Milenko Jeremić (scenograf) tih dana je šetao vrlo opasno zaleđen, miran i blažen osmeh na licu. U sebi sam pomislila, pa, biće dobro ako genije na kraju ne dobije batine. Njemu je, na primer, Stojčić ostavljao da do njegovog povrataka iz Beograda podigne i kompletno opremi objekat, ali bi „zaboravio" da mu ostavi novac za radnike i materijal, i kola i benzin za prevoz jednog i drugog, jer su trebala njemu da odtutnji u Beograd.

Genije je na kraju dobio batine.

Zahvaljujući Draganu Kresoji, reditelju, u ovom filmu pomoćniku reditelja (?!), predveče sam se konačno ukrcala u neki krš od autobusa koji je išao do Beograda. Pravo sa železničke stanice, već u duboku noć, utrčala sam na objekat i uletela u šminkernicu i garderobu. Sa zahvalnošću se sećam Kresojine pomoći. Nije tako čest slučaj da vam se neko nađe i da vam pomogne, pogotovo u situacijama kada su ljudi zaokupljeni sobom i svojim problemima. Pomogao mi je da nađem prevoz do Beograda, i tako sam konačno ostavila tu košmarnu priču iza sebe i uskoro je zaboravila. Nikad nisam dobila poslednje dve rate (dve trećine honorara). One su ionako postojale samo na papiru.

Na samom snimanju je takođe bilo svega i svačega. Jedino, ne mogu da kažem, nije nedostajalo bogato opremljene sofre. Oko dugačkog stola ispred Sofkine kuće su se vrteli na ražnju jaganjci, i da ne poverujete - vo! Onaj čuveni vo iz narodnih pesama i kulinarske tradicije srpskog naroda. Sve to zbog umetničke autentičnosti i uverIjivosti, svadba je to, i to ne bilo koja, Sofkina i Mitketova! Narod (statisti) i ekipa zdušno su slavili i uživali u iću, piću i pesmi Svetlane - Cece Ražnatović, tada još Veličković, u ulozi Koštane.

Buduća heroina generacija mladih tada je bila na početku karijere. Tek ćemo kasnije biti svedoci njenog potpunog uspeha u ulozi turbo-folk zvezde i žene Željka Ražnatovića Arkana, koji je preko noći postao nacionali heroj. Bila je vrlo uspešna u još jednoj ulozi koja joj je dodeljena: u više nego delotvornom uticaju na mlade i narod. Bila je, kao i kompletna estrada, u funkciji nove kulturne politike čiji je cilj bio razaranje dotadašnjeg urbanog kulturnog modela i njegovih vrednosti i promovisanje novokomponovane, populističke „kulture" pod rogobatnim imenom turbo-folk.

Mitke (Rade Šerbedžija) meraklijao je sa meraklijama rakijicu i kuvao u pogolemom kazančetu pasulj. Sofka je zaboravljala da obuče donji veš pre nego što dođe na snimanje, pa je dolazilo do nemilih scena kada bi Mitke to otkrio. Možda je mislila da će tako ljubavne scene biti slađe i uverljivije. Rade je očigledno bio drugačijeg mišljenja. I uopšte, stalno je bilo nekih nesporazuma te prirode. Sofka je izgleda bila neodoljiva erotska inspiracija isključivo reditelju. Sada već postoji opasnost da zastranim u ono što nikako ne volim, a to je trač. Zato ću se još malo pozabaviti jedinim rediteljem prema kome sam bila drska. lzmeđu ostalog zato što mi se stalno motao oko nogu i pričao nebuloze o tome kako nešto treba da odglumim. Na kraju sam ga pitala:

- Stojčiću, šta ste vi u ovoj ekipi i šta je vaš posao?

- Kako šta sam... reditelj. Kakvo ti je to pitanje?

- A gde je mesto reditelju kad režira?

- lza kamere, gde bi bilo...

- Onda, molim vas, stanite na svoje mesto, a ja ću na svome čekati ako imate nešto da mi kažete. Kad nešto uradim, vaše je da kažete da li je to to, ili želite da uradim drugačije. Dakle, svako radi svoj posao. Vi režirate i gledate, ja glumim. Dogovoreno?

I time ću završiti svoj kratki osvrt na ovaj film, značajan samo za autora. lmala sam svoje razloge zašto sam zapamtila i podelila s vama ovo sećanje. I ako sam vas malo ugnjavila ovom pričom, to je bilo zato da vam razbijem bar neke iluzije o glamuru i čudu filma, i da vam pokažem da raditi ovaj posao ne znači samo provod, zabavu i laku zaradu, naprotiv, vrlo često je sve samo nije to.

* Tekst iz knjige Dušice Žegarac „Kao na filmu“, prenosimo sa dozvolom Filmskog centra Srbije