Film „Vukovar, jedna priča“, lažnjak od početka do kraja

Filmovi su se, uprkos nezapamćenoj inflaciji, mobilizaciji i ratu koji se vodio oko nas, i dalje snimali. lmali su oni svoju ulogu u tragičnoj epopeji survavanja i raspadanja jedne do juče mirne, i u relativno blagostanje uljuljkane zemlje koja je hrlila u susret konačnoj katastrofi. Ljudi sa kojima sam se tih godina družila, novinari, intelektualci, neki reditelji i pisci, svi kao da su preko noći upali u stanje bunila i povišenog adrenalina. Kao da su se svi ti do juče uredni građani, pardon drugovi, našli u nekoj ludačkoj areni u kojoj se navija i urla, u kojoj se traži krv. U svima je preko noći proključala patriotska ljubav za otečestvo koja je pozivala na borbu do smrti za pravdu i oslobođanje od tiranije bratstva i jedinstva. Ušli smo u fazu jednog novog jednoumlja, i to jednoumlje traje do danas.

Počela je histerična prozivka koja se dešavala svuda, ne samo na zvaničnom nivou. Preslišavanje je dobilo neverovatne razmere. Obavljalo se po kućama, za do juče prijateljskim i porodičnim trpezama, po kafanama, na mitinzima, trgovima i ulicama. Sve je bilo u znaku svrstavanja i razvrstavanja na prave od nepravih Srba, na patriote i izdajnike. Ja sam počela da se izjašnjavam kao Aboridžinka. Ne mnogo popularno, ali je to bio jedini način da im kažem da neću da me bilo ko proziva i obeležava.

U jesen 1993. dobijam poziv za snimanje filma Vukovar, jedna priča. Vukovar je „oslobođen". Više se ne puca, ne pali i ne ubija, i ekipa može „bezbedno" da „osvoji lokaciju" i snima na autentičnim ruševinama i zgarištima. Ozbiljno sam se dvoumila da li da prihvatim ovu ponudu. Pomislila sam da to nikako nije u redu. Mi ne idemo da snimamo dokumentarac, već jednu umivenu ratnu melodramu. Nemoralno je i bezočno igrati se umetnosti na stratištima i nevidljivim grobovima pobijenih ljudi. Malo je nedostajalo da iz moralnih skrupula odbijem taj posao, a onda sam shvatila da ako ne prihvatim i ne uzmem tih nekoliko stotina maraka dovodim u pitanje preživljavanje svojih roditelja, a, na kraju krajeva, i svoje sopstveno. A dolazila je hladna i gladna zima.

Nikad neću zaboraviti ulazak u Vukovar. Činilo mi se da osećam miris hladnog, skorenog znoja i straha u vazduhu. Da čujem cvokotanje zuba u mraku u podrumima, plač dece i jauke umirućih. Vukovar je ličio na Hirošimu posle atomske bombe. Ako su ove slike i opisi teški i izazivaju vam nelagodu, vi ih preskočite. Čitava ova epizoda nije bila i neće biti vesela.

Hotel u kome smo bili smešteni imao je koliko-toliko sačuvana dva sprata gde smo dobili sobe. Na prozorima je lepljivom trakom bila pričvršćena prljava plastika. Zidovi i vrata su bili u rupama od metaka, a pod prekriven smrdi-bubama koje smo morali da skupljamo kartonom na novine i bacamo u klozet da bismo mogli da uđemo u sobe. Noću su se svaki čas čuli rafali iz grada. U prizemlju hotela su se i danju i noću oko šanka okupljali lokalni borci i momci koji su se opijali.  Oni bi noću tu i tamo pripucali, tek da si daju oduška. A mi smo vežbali da ne pokažemo strah jer ih je to palilo, i da spavamo s otvorenim očima uz sve to prangijanje. Danju smo, navodno, imali obezbeđenje, tj. naoružane momke u uniformama koji su nezainteresovano stajali sa strane i prekrštenih ruku gledali šta se događa. A događalo se to da su sva ta deca koja su probala strah i krv, koja su gledala smrt i možda ubijala, uživala da nas plaše. Mislim da smo ih iritirali i nervirali. „A zašto?", pitate se. Zbilja, zašto? Zato što nam tu, u tom trenutku, među ruševinama i na još vrućem zgarištu, nikako nije bilo mesto.

Što se ekipe tiče, svako se na svoj način nosio sa sopstvenom nelagodnošću koju je osećao u ovom napetošću i nemirom nabijenom okruženju. Pravili smo se kao da se ništa ne događa. Cana (Stanislava Zarić) nas je svako jutro šminkala, kostimografkinja Mirjana Ostojić i garderoberka su trčkarale po garderobi i oblačile glumce i statiste, glumci su se presvlačili i spremali da glume. Poznati miris tenova i kostima okačenih na motki za vešalice postavljenoj na dugačke nogare, kafica i jutarnje brbljanje delovali su umirujuće. Ekipa oko kamere i reditelj su se ponašali kao da je to samo još jedan posao koji treba obaviti. Sticao se utisak da se sve odvija rutinski i normalno.

Spolja gledano, i odvijalo se. Nismo imali vremena za strah. Radili smo i pokušavali da neutrališemo neprijateljsku atmosferu koja nas je okruživala. Govorili smo sebi da je to samo još jedna avantura i teren sa koga ćemo se vratiti kući, svako u svoju životnu kolotečinu. U prostorijama dodeljenim ekipi gde su bile kancelarije proveravano je da li su scene i objekti za sutra spremni, obavljali su se tekući poslovi i rešavali problemi oko nabavljanja rekvizite i angažovanja statista. Glumci su brojali dane snimanja i navraćali da uzmu tanke koverte sa paricama. Svi su bili zadovoljni kada bi preturili preko glave još jedan dan, i svi su se spremali da prežive sledeći. lza tog privida normalnog funkcionisanja ekipe, sektor režije - reditelj Boro Drašković, pomoćnik reditelja Duda Ćeramilac, direktor fotografije i snimatelj Aleksandar Petković Petko, organizatorka i producentkinja Maja Gardinovački - skoro svakodnevno se suočavao s nepredvidivim situacijama. I svaki dan, dan za danom, nekako su ih premošćavali. U nekoliko navrata su bili u dilemi da li da prekinu snimanje, ili da ipak nastave. Posle jednog ozbiljnog incidenta bili su na korak od odluke da se spakuju i vrate u Beograd. Uz prekide i nemile događaje koji su bili sve samo ne bezazleni, i nikako nisu spadali u uobičajene incidentne situacije kojih ima u svakoj ekipi, polako su privodili posao kraju.

Jedna grupa momaka se stalno muvala oko nas i bila u našoj blizini. U pauzama snimanja, na njihov poziv da im se pridružim, sedala sam za veliki sto ispred kafića koji je gledao na trg i ispijala s njima pivo (pivo mi je tih godina često zamenjivalo obrok kad nisam mogla sebi da ga priuštim). S jedne strane je bilo lakše ako im se približite, a s druge nije bilo preporučljivo ne osetiti i propustiti trenutak kada treba da im se sklonite s očiju. Pepija (Predraga) Lakovića su na smrt isprepadali jednog jutra kada su ga sreli u ranoranilačkoj šetnji (?!) i odvukli ga u kafić u kome su provodili skoro svaku noć. Onako pijani i obesni malo su se „poigrali" s njim kao mačke s mišom. Jadni Pepi umalo nije dobio infarkt. lzmeđu ostalog smo bili upozoreni da ne šetamo na svoju ruku oko hotela, jer su svuda bile razbacane i zakopane „paštete" (nagazne mine). Trebalo je takođe pažljivo odmeravati reči, jer su uobičajene ishitrene reakcije i beogradski žargon koji je bio deo svakodnevne komunikacije mogli da vam u trenu stave cev revolvera na slepoočnicu. To se dogodilo šoferu ekipe. Momci su između sebe pucali jedan drugom pored uveta, onako, umesto psovke i svađe, ni zbog čega. Povod je bio nevažan.

Tog jutra trebalo je snimiti scenu venčanja. Ništa nije nagoveštavalo nevolje i sve se odvijalo po planu. Na raskrsnici u blizini hotela, gde je bio i jedan od pomenutih kafića u kojima se pilo i pucalo, ekipa je pripremala objekat. Organizacija je prethodnog dana imala problema da nađe statiste jer niko nije hteo da obuče hrvatsku uniformu. Na kraju su statisti dovedeni iz Beograda. Negde oko podneva je sve bilo spremno. Petko je sedeo za kamerom, reditelj, pomoćnik reditelja, skripterka, garderoba i šminka su stajali oko kamere, glumci su bili na svojim mestima. Snimao se opšti plan, total scene prolaska svatova prema crkvi. Mirjana Joković, doterana srećna mlada, Svetlana Bojković, njena srećna mama, ja, još jedna srećna gospođa mama, svatovi i lep, sunčan dan. Stojimo i čekamo znak za početak. Ceca se smeje, zabavlja i sebe i sve oko sebe duhovitim opaskama i vicevima. Miša Janketić, Peca Ejdus i Boris lsaković su na poziciji. Statisti naoružani zastavama podeljeni u dve grupe i sklonjeni u dve poprečne ulice. Pada komanda za prvu probu. U trenutku kada preko malog trga prolaze svatovi iz poprečnih ulica nailaze dve kolone statista koji mašu jedni jugoslovenskim, a drugi hrvatskim zastavama i skandiraju „Jugoslavija, Jugoslavija!" i „Hrvatska, Hrvatska!". Sudaraju se na raskrsnici. Počinju haos i tuča.

Nižu se probe. Ispred jednog od kafića sedi Džim Morison (odsad ću ga tako zvati). Bio je to mladić koji nije mogao imati više od dvadesetak godina, koga sam prethodne večeri videla u kafiću iza hotela kad sam s jednim od momaka svratila na piće. Momak koji me je doveo često je posle snimanja dolazio u hotel i sedeo s nama u foajeu. Tačnije, sa mnom i sa malom, plavom sirenicom iz ekipe koja ga je zainteresovala čim ju je video. Delovao je miroljubivo i pristojno i uspeo je da me nagovori da odemo u kafić „gde mi se ništa loše neće desti jer je on sa mnom". Bio je nestrpljiv da sa mnom podeli svoja zbunjujuća osećanja prema sirenici. Do kraja snimanja će se, kao na filmu, u tom nesvakidašnjem i zlokobnom ambijentu, dogoditi prava ljubavna priča. Jedna od onih koje samo život ume da upriliči. One se ponekad dese kada ih najmanje očekujemo, i iznenade nas i obraduju svojom istinitošću. Ovaj susret i ljubav na prvi pogled su se završili brakom.

Moram da opišem to veče u kafiću kada sam prvi put videla Morisona. Momak s kojim sam došla u kafić i ja smo sedeli za šankom kad nam je jedan od mladića koji je neodoljivo ličio na Džima Morisona prišao i čučnuo ispred nas. U sećanje mi se urezalo njegovo lice dok je ćutke užarenim pogledom piljio u mene. Nikad neću zaboraviti te oči. Bile su to dve opasne, mračne provalije u koje nije bilo uputno dugo gledati. Taj mrak i taj pogled sam viđala i pre i posle, i naučila sam da ga prepoznam. Valjda je to instinkt koji nas upozorava na opasnost i mogući krvav ishod. Bio je to pogled predatora. Jer čovek je i to. Samo što je ovaj čovek bio tako mlad, skoro dete. Momak s kojim sam došla se nagnuo prema meni i tiho rekao da je vreme da idemo. I sad taj smrknuti lik sedi ispred tog istog kafića i prati pogledom šta se događa. Ta slika me je neodoljivo podsetila na scenu iz nekog od filmova Serđa Leonea. Nedostajala je samo Morikoneova muzika. Ide još jedna proba, ili dubl, ne sećam se tačno. Džim sedi zavaljen u stolici i ne pomera se. Gleda ispod oka mrkim pogledom i deluje zlokobno i uznemirujuće koncentrisano. Kroz glavu mi prolazi misao: „Ako sad potegne oružje i zapuca, biće čupavo". I samo što sam to pomislila, on ustade, izvadi revolver i poče da puca. Na sreću, pucao je u hrvatsku zastavu iznad naših glava, zasad. Svi se skameniše. U trenutku je zavladala mrtva tišina, a onda pade prigušena naredba da se povučemo sa položaja, bez panike, mirno i polako.

Ušli smo u neku ispražnjenu prodavnicu bele tahnike da sačekamo da se mali smiri i ode, pa da nastavimo da radimo. Svi su se nesvesno utišali i govorili skoro šapatom. Tu i tamo je poneko pokušavao da nervozu i strah savlada i sakrije glupim komentarima i vicevima. Boro je tiho, u pola glasa, nešto govorio i, trudeći se da ne deluje zabrinuto i uznemireno, sa svojim štabom razmatrao novonastalu situaciju. Na televizijskom ekranu na stalku postavljenom u uglu ispod plafona vrteo se insert sa mitinga u Beogradu u kome masa skandira „Srbija, Srbija!" koji je trebao da bude snimljen u sledećoj sceni. Konfuzija je totalna. Posle izvesnog vremena je bilo jasno da tako možemo da čekamo do prekosutra. Konačno su nam saopštili da je snimanje za taj dan završeno i da možemo polako da krenemo prema hotelu. Izašli smo u tišini i počeli da se povlačimo sa bojnog polja u pravcu hotela. Džim Morison je i dalje sedeo ispred kafića sa oružjem u krilu, i ne pomerajući se pažljivim pogledom pratio kolonu filmadžija u povlačenju. Ja sam šetala nogu pred nogu pored Cece Bojković, koja je nešto tiho pričala, prpošna i rešena da ne pokaže da je uplašena, i mislila:

„Tako ti i treba. Gde dođe u nevreme gde ti mesto nije, da neslavno izgubiš glavu zbog džaka krompira i parčeta hleba. Jer ako Morisona iznervira tvoj šešir koji liči na veliki leteći tanjir sa ogromnom ružom odozgo, pa nacilja ružu, ali promaši i zakuca ti metak u glavu, ode ti, draga moja, bez pozdrava...". Verujem da svi članovi ekipe, učesnici ne samo u ovom događaju, imaju svoja sećanja i svoje priče sa ovog snimanja, i bilo bi zanimljivo čuti ih. Ovo je jedno od mojih. Ono što sam tog dana osetila, tj. ono što su moja leđa i moja kičma osetili, bio je taj užareni pogled koji ne donosi ništa dobro. Pogled može da se oseti isto kao i laserska tačka snajpera koji vas drži na nišanu. Leđa vam se isprave i zategnu, srce počne brže da kuca, uz kičmu prostruji jeza i podiđu vas ledeni žmarci. To sam jednom doživela u Lisabonskom zoološkom vrtu, kad sam se zatekla kod kaveza velikih mačaka u vreme hranjenja. Tako reaguje potencijalna večera, i tu ne možemo ništa osim da hodamo mirno kao da se ništa ne događa, nadajući se da se ništa i neće dogoditi.

Boro Drašković je u svojoj karijeri imao i bolje i zanimljivije filmove od Vukovarske priče. Recimo da su Usijanje, Nokaut i Horoskop bili zapaženi filmovi koji su najavili autora od koga se tek očekivalo da da pun doprinos jugo-kinematografiji. Sećam se nekih njegovih filmova i danas, posle toliko godina.

Karakteristična za te njegove prve filmove je bila crno-bela likovna ekspresivnost i poetska dimenzija utkana u naturalističku priču kroz koju su se, kao kroz prizmu, prelamale sudbine njegovih junaka. To su bili filmovi atmosfere u najboljoj tradiciji poljskog i francuskog filma sedamdesetih.

Šta je autora ovakvih filmova nateralo da uđe u avanturu pravljenja filma kakav je Vukovar, jedna priča? Možda isto ono što je mene nateralo da taj film radim.

Što se mene tiče, ovaj film je lažnjak od početka do kraja. Nekakva benigna pacifistička ideja, upakovana u svima prihvatljiv i nikom se ne zamerajući sentimentalni ljubavni kliše koji je pre svega bio namenjen Zapadu i Evropi. Pretpostavljam da je reditelj imao određena očekivanja i planove kada se upustio u ovaj posao.

Računica za koju ne znam da li je postigla svoj cilj, ali je sigurno izneverila očekivanja onih koji su u tom trenutku živeli krvavi haos i trpeli posledice političke igre koja se igrala za balkanskim zelenim stolom, igre u kojoj su ulozi bili naše glave i naši životi. Ova kritika i ocena poslednjeg Draškovićevog filma možda se čini prestroga, ali to je zato što u situaciji u kojoj smo suočeni sa dramatičnom i bolnom stvarnošću, lilihipi i lizalice deluju još otužnije i skoro uvredljivo. Tako bljutavo holivudski.

* Tekst iz knjige Dušice Žegarac „Kao na filmu“, prenosimo sa dozvolom Filmskog centra Srbije