Nesrećno detinjstvo
Pokris 09 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Filmovi koji su mi upropastili život

Možda je dramatično reći da su mi dolenavedeni filmovi upropastili život, ali da su trajno uticali na mene, svakako jesu, u onom smislu da mi se želudac zgrči kada pomislim na njih, na neku scenu ili repliku, kada ih ponovo vidim na televiziji ili ih neko pomene. Ako to ne znači upropastiti, onda ne znam šta znači. Sve te tužne, ostavljene, razvedene majke koje grcaju u besparici, silovane žene, zanemarena deca, nesreća, očaj, beda i jad, suvišan čovek socijalizma, opštenarodna sjebanost koja krasi našu kinematografiju i dan danas, bilo ostvarenje dobro ili loše. Svi filmovi koji su mi upropastili život su domaći, i to uglavnom iz (kasnih) osamdesetih. Nisu ni oni snimljeni '90-ih nešto lepršaviji, ali gledala sam ih kasnije i nisu ni približno ostavili traga kao prethodnici.

Filmove iz osamdesetih gledala sam devedesetih, u prvom i drugom razredu osnovne škole. Kao da s devedesetima već nisu postojali svi preduslovi za nesrećno detinjstvo, morala sam povrh svega da ih začinim domaćim filmovima iz lepše i srećnije dekade. Nije tu bilo nikakvog plana ili želje. Jednostavno, svakog dana nakon što bih došla iz škole, počeo bi neki domaći film na TV Politika. Niko me nije terao da ih gledam, niti mi je iko branio. Tako je domaći film na Politici posle podne postao ritual za koji ne znam ni zašto sam ga započela, a ni kako sam ga se kasnije oslobodila. Pogledala sam tako gotovo sve što nudi ex Yu kinematografija, a u vreme kad mu vreme nije. Bilo je tu svega, od apsolutnog đubreta do sjajnih ostvarenja. Neka od njih sam kasnije ponovo gledala.

Ali, traume su ostale.

Vanbračna putovanja

Film koji me je najviše upropastio. Film čiji naziv dugo nisam znala, samo sam se sećala pojedinih scena, imena, tema. Godinama me je proganjalo to što nisam znala naslov, što ga ni na jednoj televiziji kasnije nisam videla, toliko da bih pomišljala da sam izmislila ili sanjala taj film, da zapravo nikad nije ni snimljen. Ubrzo bih se zabrinula za svoj mozak, naročito ako je bio u stanju da sve to sam izmisli sa samo sedam-osam godina. Ostalo mi je u pamćenju ime glavnog lika – Tugomir. Tugomir Princip! Čak mi je i kao maloj bila jasna i glupa ta simbolika imena. Ne zato što sam bila neverovatno napredno dete, već zato što je zaista glupo i providno. Zato mi se Tugomir osvetio proganjajući me godinama kasnije.

Da se film zove „Vanbračna putovanja“ saznala sam tek 2013, u redakciji, nakon što sam kolegama pričala o filmu koji me muči od detinjstva. Sećala sam se samo (i danas se samo toga sećam i ne želim ponovo da gledam) nesrećnog Tugomira koji odlazi u vojsku, devojke koju je ostavio, nove devojke koju je pronašao, one ostavljene koja nije sedela skrštenih ruku i koja mu u nekom trenutku kaže da je s tamo nekim (valjda njegovim drugom) došla do „sto posto“ (ne znam čega), dok je s njim (Tugomirom) došla samo do 98. Tada mi se, što bi rekla Dinja, otvorila potpuno nova dimenzija, čim sam shvatila da odrasli mogu biti izuzetno tupavi. Sećam se da je taj Tugomir mnogo propatio, kao da se čitav svet navalio na njega, a on, jadan, trpi i traži još. Svi oko njega su zli i nemoralni, dok je on, ako uradi nešto loše, tek običan čovek koji je pogrešio. Sa Tugomirom i saosećamo, ali nas istovremeno i izuzetno nervira, naročito zato što on MORA da bude nesrećan kako bi proživeo usud svog imena. Možda ovo što pišem nema nikakve veze sa filmom, ponavljam, ne planiram ponovo da ga gledam, ali traume koje su ostale došle su do „sto posto“.

Najstrašnije od svega je što, skoro sam saznala, film ima i nastavak nazvan – „Bračna putovanja“. Jer jedan film o Tugomiru nekima nije bio dovoljan.

Pejzaži u magli

Još jedan film koji me je proganjao tokom detinjstva, puberteta i adolescencije i čiji naslov takođe nisam znala. Saznati nešto više o njemu bilo je lakše nego s Tugomirom. Sretala sam ljude koji su ga gledali i ostali isto tako istraumirani. Za razliku od „Vanbračnih putovanja“, od trauma koje „Pejzaži“ ostavljaju bar ima neke koristi. Mogu sa sigurnošću reći da je ovaj film jedan od razloga zašto se nikada nisam drogirala. I ne samo da se nikad nisam drogirala, već sam navukla strah, prezir i mržnu prema drogi, narkomanima, špricevima i svemu što ima ikakve veze s tim. Primećujem da mi je čak i danas ponekad teško da ne osuđujem zavisnike, „da ne mrzim grešnika nego greh“ i tome slično. Ali, kad se setim da je doktorka koja nam je u osnovnoj školi održala kraće predavanje o paklu droge rekla da ne može više da sluša Vitni Hjuston otkad je saznala da je ova narkomanka, bude mi lakše. Bude mi lakše na pojedinačnom, sebičnom nivou. Kad se setim da je to izgovorio zdravstveni radnik, nikako mi nije lakše.

U svakom slučaju, za moju budućnost bez droge bili su zaslužniji „Pejzaži u magli“ nego stručna lica.

Suncokreti

Nešto potpuno drugačije u odnosu na prethodni film! Iako i ovde imamo decu iz finih kuća, ona ne kreću stranputicom, već putem empatije i čovekoljublja. Postaju primer svojim roditeljima, zajednici i državi koja se, samo tri godine kasnije, raspala u krvi. Sećam se da sam plakala kao kiša kad – SPOILER ALERT – umire deda Jova o kojem su brinuli mladi naraštaji. „Film verno dočаrаvа аtmosferu Beogrаdа osаmdesetih, koju su kаrаkterisаli međuljudsko poštovаnje i аltruizаm u odnosu mlаđih premа stаrijimа“, piše na Vikipediji. No, setimo se da su i „Pejzaži“ dočarali atmosferu i život mladih u Beogradu i usporimo sa međuljudskim poštovanjem i altruizmom. Koliko su mladi narkomani pokrali staraca i njihovih lekova, posebna je tema.

Kod „Suncokreta“ mi je sve ličilo na priče iz „Dečjih novina“ iz '70-ih i '80-ih koje su pripadale mom starijem bratu (uvek sam bila retro). Sloga, drugarstvo, jedinstvo, pomaganje drugu u nevolji, sve mi je to kao detetu koje je odrastalo '90-ih delovalo bajkovito. Nesrećno detinjstvo, prokomentarisao bi kolega Tončić.

Zaboravljeni

Opet muke s narkomanima! Doduše, „Zaboravljeni“ su suncokreti  u odnosu na „Pejzaže“, ali ipak, zašto sam morala i ovo da gledam, nije mi jasno. Bolje od filma sećam se serije „Zaboravljeni“ koja se prikazivala ranih '90-ih. Tačnije, sećam se trenutka kada je jednu scenu u kojoj je neko nešto ukrao moj deda prokomentarisao rečima: „Tako se počinje!“ Tako se vikend na selu kod bake i deke pretvorio u noćnu moru, za šta sam sama kriva, budući da sam te zlokobne reči TAKO SE POČINJE shvatila lično. Nisam mogla da spavam cele noći razmišljajući da li ću postati lopov ili narkoman, ili i jedno i drugo, šta li će mi se to strašno destiti kad malo porastem, kad sva ova deca koju gledam samo pate i onda prave probleme.

Jagode u grlu

Fenomenalan film i jedini od pobrojanih koji sam kad sam odrasla ponovo gledala. S teškom mukom, ali čini mi se da sam izdržala do kraja. Čak je i to drugo gledanje bilo davno, pre desetak godina, na pokojnoj TV Avala. Najstrašnija spoznaja, nakon svega, jeste da se mladost prikazana u seriji „Grlom u jagode“ pretvorila u šta se pretvorila u filmu „Jagode u grlu“. Potpuno promašeni životi, besmisao, očaj pomešan sa rezigniranošću, užas iz kojeg nema izlaza, sa sve kreditima, dugovima i neostvarenim snovima isparavaju poput ustajale vode na kojoj se nalazi onaj splav gde slave godišnjicu mature. Zbog ovog filma zauvek sam prezrela maturske proslave, kafansku muziku, kafanu i sve u vezi s tim. Kad god se silom prilika nađem u takvom okruženju, oko sebe samo vidim urnisane likove iz ovog filma. Valjda sam se tako spasla i alkoholizma.

I mnogi drugi...

Prostora je malo, a domaćih filmova isuviše za ovu rubriku. Iako nisu svi mogli da se nađu u top pet, svakako treba pomenuti još neke koji su uspešno uništavali mlade živote i ogolili im čemernu stvarnost. „Košava“, sa Tanjom Bošković i Bekimom Fehmijuom u glavnim ulogama i, naravno, nesrećnim detetom koje se s majkom vuče kojekude dok vetar naglašava njihovu unesrećenost; „Lutalica“ sa Lidijom Vukićević kao zvezdom u usponu koju eksploatišu na sve moguće načine i žao vam ju je ne samo zato što loše glumi; „Za sreću je potrebno troje“, „Srce i njena deca“, „Na putu za Katangu“, „Stepenice za nebo“... Spisak je beskrajan, kao i opštenarodna sjebanost.

Oceni 5