Povratak engleske serije „Broadchurch“, treća sezona
Bchurch 01 S

Photo: ITV

Filozofija britanske palanke

Da se malo podsetimo prve sezone; kad čovek preživi stotine tv-serija sa istovetnom dilemom „Tko-je-ubica?“, pogrešno mu se učini da nema prostora za još jednu misteriju smeštenu u obalskom gradu, negde u primorskoj Engleskoj. Na papiru, sve izgleda kao déjà vu; ubijen je desetogodišnji dečak i njegovo telo ostavljeno na plaži; devastirani roditelji i njihovi prijatelji u stanju su permanentnog šoka; ubiti dete – zločin je nad zločinima, s čim mora da se nosi mali community, tako sličan svakoj zajednici bilo gde, čak i na ofucanom Balkanu. Zao duh malograđanštine počinje da isijava u paranoji za potencijalnim krivcem: svako je sumnjiv dok se ne dokaže suprotno.

Osam epizoda prve sezone „Broadchurch“ (ITV) nije proceduralni thriller, kako bi se naivno očekivalo; pre je reč o vivisekciji atmosfere koja logikom linča traži i nalazi svoje žrtve. Način na koji tradicionalno savršena britanska dramaturgija gradi osećaj teskobe, straha i depresije – već je davno urađeni školski zadatak, nešto što se u engleskoj produkciji podrazumeva pod savršenom režijom, savršenom glumom i savršenim replikama. Tobož glavni junaci – inspektorka DC Ellie Miller i njen nominalni šef DC David Hardy – u sebi i na sebi nose prtljag neprijatnog iskustva koje se odmotava kao klupče; David Tennant (DC David Hardy) dobio je ulogu to die for; kao inspektor koji je prethodno već upropastio veliki slučaj ubistva, u gradiću Broadchurch dobio je priliku za iskupljenje – uz amatersku pomoć niže po rangu koleginice DC Ellie Miller (fascinantna Olivia Colman) koja izgleda kao domaćica, zvuči kao domaćica, ali, očigledno, nije domaćica. Tennatova destruktivna potreba da uprkos bolesti vrati sebi čast koja mu je nepravedno oduzeta (morate videti seriju da biste ovo razumeli), liči na borbu sa vetrenjačama koje uništavaju ono malo racionalnog u istrazi gde svako može, a mora biti ubica, jer, pogodili ste: apsolutno nevinih nema.

Junaci treće sezone: Ekipa iz serije Broadchurch

Upravo ta scenaristička veština u gradnji likova koji su svi u zoni sivog – nikako anđeli, svako sa ličnim, opskurnim tajnama koje mogu biti fatalne – stvara onu vrstu životne uverljivosti u kojoj sami sebe prepoznajemo; niko nije idealan, niko nije svetac, pitanje je samo gde se u nama krije potencijalni monstrum. Na tom tragu, prva sezona serije „Broadchurch“ skinula je oplatu s britanskih tabloidnih medija koji neodoljivo podsećaju na ovdašnje „Kurire“ ili „Informere“; u scenama gde histerični reporteri vode hajku, kao da razotkrivamo balkansku mržnju u njenom najkrvavijem obliku – i što se, logično, okončava tragičnom smrću.

Osam epizoda serije „Broadchurch“, prva sezona, nominalno pripadaju kriminalističkom žanru; ali, kad odgrnemo slojeve priče – dolazimo do ljudi koji se ponašaju kao svi mi u datim, tragičnim situacijama; to šokantno saznanje da su reakcije na laž, prevaru ili zlu nameru uvek iste – užasava svojom univerzalnošću. Baš zato, Broadchurch 1 nije nikakva „tek obična serija“, već atmosferom u preko 400 minuta – dovoljno da se razviju likovi i njihovi postupci – čini da prisustvujemo nekoj vrsti antikatarze, koju niko sa ovih prostora u drami ili seriji nije ni želeo da prepozna, a kamoli da se njom bavi. Nakon svake epizode, svedočim, ostaje nekoliko minuta razmišljanja o smislu ovakvog ili takvog života, kako vam volja; nedavno sam ponovo gledao nekoliko epizoda, jer mi se učinilo da sam nešto propustio, samo zato što sam se poistovetio sa zlom čiji su pipci dodirnuli Broadchurch i njegove ljude.

Srećom pa živim u Srbiji u kojoj nema ubistava i gde su svi ljudi nasmejani, veseli, inteligentni i dobrodušni. Možda je Broadchurch naš usud, kletva iz budućnosti – tv serija koja dokazuje da zlo nema nacionalnost.

Prva, nezaboravna sezona: Broadchurch kao jedna od najboljih serija

Nakon te briljantne tv-analize, stigao je nezapamćeni pad. Sezona 2, ukratko, bila je ubijanje već mrtvog konja; mada je prvi serijal završen šokantnim, ali logičkim razrešenjem, autori su hteli da još jednom ispričaju istu priču – ali, čemu? Nije ni čudo da je druga sezona „Broadchurch“ bila proglašena jednom od najgorih serija 2014. Da nesreća nikad ne stiže sama, videlo se kad su Amerikanci preradili prvu sezonu „Broadchurcha“, nazvavši je „Gracepoint“ u kojoj je, verovali ili ne, David Tennant opet glumio isti lik, samo s lošim američkim akcentom. Ne zna se, jebiga, šta je bilo gore: da li druga sezona „Broadchurch“ ili američki „Gracepoint“.

Konačno, pre nekoliko nedelja, krenuo je „Broadchurch 3“, sa starim glavnim junacima (Tennant & Colman) koji pred sobom imaju bizaran slučaj silovanja; scenaristi koji su sad u punoj formi, kao da su se skinuli s teških droga; najnoviji „Broadchurch“ deluje sveže, uzbudljivo, povremeno na ivici jeze, ali čitava priča ovog puta ima drukčiji dramaturški koncept – nije ubistvo, nije zločin, ali je broj sumnjivih za silovanje impresivan. Opet je čitava zajednica pod lupom, opet na površinu isplivavaju lokalne tajne i sitne podvale. 

Ima i podsećanja na događaje iz prošlih sezona; traume zločina iz prvog serijala osećaju se i danas. Kontinuitet ludila je lucidno dosledan: čini se, po svemu, da se pravi „Broadchurch“ vratio.   

Oceni 5