Apokalipsa s mačkom
Zombi 02 S

Photo: theconversation.com

Flamingo, ubica zombija

Pošto je aktivirala zamke i uverila se da su vrata zaključana, Flamingo je sela u fotelju pored prozora. Nepodnošljiva tišina izazivala je uznemirenost, pa je počela da pevuši – prvo tiho, onda sve glasnije. Zaustavila se kad je na ulici ugledala psa. Životinja, mestimično pokrivena dlakom, budila je u njoj osećaj mučnine, ali i sumnju da se bolest proširila i na četvoronožne stvorove.

„Setila sam se!“, prenuo ju je glas koji je dolazio iz dubine sobe, „Horde miševa i pacova!“

Nevoljno je skrenula pogled s psa i pogledala u pravcu iz kojeg je dolazio glas. Žuta, krupna mačka protezala se na suncu. Hrapavim jezikom je lizala njušku pri pomisli na kolone glodara.

„Šta lupaš, Zoli? Kakvi pacovi?“, upitala je zbunjeno. Onda je pogledala preko ramena, kao da se boji da bi neko mogao da je čuje.

„Pitala si me sinoć kako zamišljam savršen kraj sveta. Udavila bih se u miševima! Mljac!“, odgovorila je Zoli.

„Ja sam uvek maštala o vanzemaljcima. Leteći tanjiri, otmice – da nas seckaju i bockaju k’o gospodu, a ne ovo…“

Pažnju joj je privukao oblak prašine koji se valjao u daljini. Psa više nije bilo.

„Jebem ti!“, viknula je.

Zoli je uz malo muke skočila na policu koja se nalazila tik uz prozor.

„Jel ovo..?“, pitala je drhtavim glasom.

„To! Ima ih bar hiljadu! Idemo, pre nego što se previše približe!“

Navukla je štitnike za ruke – iz oklopa od tvrde plastike virili su joj jedino dlanovi. Potom je obukla crni kaput od debele kože i otvorila torbu.

„Hajde, Zoli, nemamo vremena!“, komandovala je.

„Ali…“, negodovala je Zoli dok je pokušavala da uskoči u torbu, „Gladna sam!“

„Požuri! Ješćemo kad sve prođe!“

Pošto se mačka smestila na dno torbe, Flamingo je zatvorila gornji deo, tako da joj je samo glava ostala napolju. Deaktivirala je zamke, otključala vrata i oprezno ih otvorila. U hodniku je vladala mučna tišina. Neonska svetiljka se palila i gasila, kao da daje znak za opasnost.

„Idemo“, šapnula je, pokušavajući da ohrabri i sebe i Zoli.

Kad su došle do prizemlja, Zoli je zamaukala. Vrata lifta bila su širom otvorena.

„Ovo si ti uradila?“, pitala je Flamingo uplašeno.

„Ja?“, mauknula je Zoli, „Ja sam mačka!“

Iz mračne dubine lifta začulo se nešto poput režanja. Flamingo se pomakla tri koraka unazad, otvorila torbu i uzela Zoli u naručje. Stvorenje se teško kretalo, ali je uspelo da im se primakne. Sad su već mogle dobro da ga vide. Odeća mu se pomešala s kožom. Levo oko je visilo iz duplje, pa se klatilo napred-nazad, dok se monstrum kretao. Flamingo je sačekala da im se još malo približi. Onda je podigla Zoli. Mrtvac je i dalje hodao k njima.

„Maca!“, povikala je Flamingo“, „Uzmi macu!“

Stvor se zaustavio.

„Znaš da želiš macu!“, nastavila je, „Uzmi je, tvoja je!“

Čudovište je krenulo nazad, Flamingo k njemu. Pokušavala je da ga usmeri ka otvoru koji je vodio do podruma.

„Evo ti maca!“, vikala je, a mrtvac se povlačio sve dok se nije strovalio dole u mrak.

Kad su izašle na ulicu, zapahnuo ih je nesnosan smrad. Horda je stigla na stotinak metara od zgrade, već je prelazila most. Flamingo je stala nasred ulice i podigla Zoli.

„Mala maca!“, povikala je kad joj se približila prva grupa, „Uzmite je da bude vaša!“

Zoli se vrpoljila. Rep joj se uvećao od straha. Pomerao se levo-desno, kao kod igračke na navijanje.

„Uzmi macu!“, vikala je Flamingo, „Tvoja maca!“

Pokušavala je da čudovišta preusmeri k delu mosta koji je ostao bez ograde. Kad je konačno uspela, mrtvaci su počeli da nestaju jedan za drugim. Tišinu je zamenilo krckanje i mljackanje, kao kad uključiš mašinu za mlevenje mesa.

„Još uvek mi nije jasno“, povikala je Flamingo kad je došla do daha, „Kako ovo funkcioniše?“

„To je bar lako“, odgovorila je Zoli, „Vi ljudi se i mrtvi bojite odgovornosti“.

Zenice su joj punile očne duplje, okrenula se ka Flamingo. „Gladna sam“, šapnula je.

Oceni 5