Formirao sam se suprotstavljajući se stilovima mojih omiljenih pisaca

KAZIMJEŽ GLAZ: Kakva je bila vaša formacija?

VITOLD GOMBROVIČ: Teško mi je da o tome govorim. To je krenulo nekako samo po sebi. Molio bih vas da pročitate moje Razgovore s Dominik de Ruom.

KAZIMJEŽ GLAZ: Šta je na vas najviše uticalo u oblasti književnosti?

VITOLD GOMBROVIČ: Poljski pisci: Mickjevič, Pasek;

Francuski pisci: Montenj, Rable, Žari i nadrealisti (ne direktno već kao atmosfera);

Engleski pisci: Šekspir, Dikensov Pikvikov klub, Česterton;

Ruski pisci: Dostojevski;

Nemački pisci: Gete i Tomas Man;

Još nekoliko klasičnih pisaca, kao što su Servantes, i nekoliko filozofa (u umetničkom smislu), koji su uticali pre u oblasti stila: Šopenhauer, Niče.

U biti formirao sam se suprotstavljajući se stilovima mojih omiljenih pisaca.

KAZIMJEŽ GLAZ: Da li je slikarstvo igralo važnu ulogu u vašem delu?

VITOLD GOMBROVIČ: Slikarstvo? Ja sam neprijatelj slikarstva i pobeđujem ga cigaretama. Postoje opravdane vrednosti i štetne vrednosti. Potreba za hlebom je opravdana, dok je potreba za cigaretama, slikarstvom – loša navika. Kako stečena? Preko ogromnog tržišta, veštačke kulture, osetljivosti deformisane nadmetanjem, nametnutom hijerarhijom vrednosti itd. Moja polemika sa Žanom Dibifeom na ovu temu biće objavljena u „Cahier de l’Herne“, u broju posvećenom meni.

KAZIMJEŽ GLAZ: Možete li nešto reći o genezi vašeg prvog komada?

VITOLD GOMBROVIČ: O „Ivoni, kneginji burgundskoj“? – Sve što pišem nastaje nekako samostalno, van mene.

KAZIMJEŽ GLAZ: Kako radite na komadu?

VITOLD GOMBROVIČ: Molim vas, pročitajte moj Dnevnik.

KAZIMJEŽ GLAZ: Da li prisustvujete pozorišnim probama?

VITOLD GOMBROVIČ: Nikada.

KAZIMJEŽ GLAZ: Birate li režisera? Da li sarađujete s njim i s glumcima?

VITOLD GOMBROVIČ: Nikada.

KAZIMJEŽ GLAZ: Možete li nešto reći o evoluciji svoga dela? Čemu teži Vaše pozorište? Kakav je njegov rodoslov?

VITOLD GOMBROVIČ: Moje pozorište bira svoje puteve, kao i druga moja dela. Kada započinjem komad pojma nemam kuda će me odvesti. Isto se događa i s celokupnim mojim pozorištem. Ja sam ciničan, računam s efektom, poezijom, posebno sa scenskom vrednošću. Tri komada koja sam napisao zamišljena su i napisana daleko od bilo kakvog uticaja, jer ne idem nikada u pozorište, a i zbog toga što sam živeo u Argentini, udaljen od pozorišnih i književnih sredina. U tim uslovima morao sam da računam isključivo sa samim sobom. Kada su 1964. godine dva moja komada postavljena u pozorištu kritika me je svrstala u Joneskovo i Beketovo pozorište apsurda. Međutim, moji komadi su napisani mnogo pre Beketovog i Joneskovog pozorišta, odnosno: jedan 1935. godine, a drugi 1946. Prema tome, moje pozorište nije pozorište apsurda, a ja sam izraziti protivnik opsesije apsurdom i uopšte sam protivnik tona savremene književnosti. Jer, postaje dosadna.

KAZIMJEŽ GLAZ: Ima li u vašim komadima likova ili su to simbolične pojave?

VITOLD GOMBROVIČ: Nisu nikakve simbolične pojave. Nisam pisac XIX veka.

KAZIMJEŽ GLAZ: Da li je to što pišete „novo pozorište“?

VITOLD GOMBROVIČ: Ne znam šta je to.

KAZIMJEŽ GLAZ: Žene, Beket, Jonesko, Arabal, Arto?

VITOLD GOMBROVIČ: Teško je reći o njima u nekoliko reči. U osnovi divim im se, ali izdaleka, jer u pozorištu nisam bio već trideset godina.

KAZIMJEŽ GLAZ: Šta je za vas idealan pozorišni prostor?

VITOLD GOMBROVIČ: Obično, veliko pozorište s dobrom akustikom.

KAZIMJEŽ GLAZ: Da li dekor, svetlo, zvuk igraju ulogu u Vašem pozorištu?

VITOLD GOMBROVIČ:  Da, i to veliku. Međutim, ne podnosim „pomodan“ stil, večno isto. Mada, ne mešam se u te stvari, režiseru ostavljam slobodne ruke. U toj oblasti bivam vernik iz lenjosti, prepuštam se na milost i nemilost Proviđenju.

KAZIMJEŽ GLAZ: “Opereta, božanski idiotizam, savršeno pozorište” Da li ste napisali operetu?

VITOLD GOMBROVIČ: Nisam. Napisao sam tragikomediju u vidu operete.

KAZIMJEŽ GLAZ: Kakvi su vaši planovi za budućnost?

VITOLD GOMBROVIČ: Grob.

*Iz: Kazimierz Glaz, Gombrowicz w Vence, Kraków, 1989, str. 116-119; s poljskog prevela Biserka Rajčić