Dan kada ljudi nisu pojeli ptice

Galerija: Praznična gozba za beogradske zveri

Oni koji se poslednjih dana, a možda i nedelja, bude sa prazničnim teretom na leđima, sasvim sigurno imaju ograničen doživljaj sveta, te ne primaćuju život koji se hrani oko njih, a u decembru koji je sasvim sigurno pobegao u neko proleće.

Slike na koje bismo naišli ako bismo jednom rešili da otvorimo oči, mogle bi da se uporede sa pesmom Antimaterija Rasela Edsona:

S druge strane ogledala je izvrnuti svet,

gde su ludaci normalni; gde kosti izlaze iz zemlje

i povlače se do prve ljubavne sluzi.

A uveče sunce samo izlazi.

Ljubavnici plaču jer su jedan dan mlađi, i ubrzo

detinjstvo im otima užitak.

U takvom svetu ima mnogo tuge koja je, naravno,

radost.

***

A tako je i bilo: čim smo izašli iz pesme, Beograd je požurio da nas uveri da i u njemu, kao i u stihovima, ima mnogo tuge koja je u stvari radost.

I kao što su nam klimatske promene uskratile novogodišnje mećave, tako nas i praznične gužve sprečavaju da primetimo da oni koji imaju kupuju poklone, dok oni koji nemaju to što su jedva stekli dele sa drugima. I tu je najdirljivija slika starijeg gospodina koji je prevalio nebrojene gradske milje da donese nešto hrane ljubimcima bez doma i vlasnika. Dok smo čekali da se hranitelj pojavi, te sumnjali u uspeh onoga što smo zamislili, na vidiku nije bilo ni ptice ni mačke, da bi , čim je stariji gospodin kročio na teritoriju, za koju verujemo da je njihovo dugogodišnje mesto susretanja, toliko njih dotrčalo, doletelo, dokotrljalo se, da nismo uspeli da ih izbrojimo.

Zahvaljujući našoj fotografkinji Mariji Đoković, svaka scena je pažljivo komponovana, te zabeležena, pa ih, evo, delimo sa vama.

Oceni 5