Galerija: Rat. Strah. Opsada. JNA. Uništenje. Smrt.

Kao da juče bilo; olovno ratno nebo svilo se nad autoputem koji prolazi kroz Novi Beograd. Godina je 1991, 19. je septembar, četvrtak. Iz daljine grmi nepregledna kolona tenkova Prve gardijske oklopne divizije, zemlja se trese, drhte stakla, zaglušujući tupi zvučni brum. Odjednom, cveće sa solitera i visokih zgrada leti ka tenkovima. Aplauzi na koje vojnici odgovaraju mahanjem. Čuju se povici: “JNA! JNA”. Jedna od najsramnijih epizoda u istoriji Beograda se više ne pominje, sećanje je izbrisano. Ko još pamti likujući naslov iz “Politike” koja je iz uništenog grada tačno pre 29 godina poletno poručila: “Oslobođen Vukovar”.

Nesrećni Vukovar bio je 87 dana pod opsadom JNA i svakakvih paravojski; granatirali su ga zverski, danonoćno, da bi ga kraju ‘oslobodili’ do zemlje, pretvorili istorijsko jezgro grada u prah i pepeo. Najstrašnije: ubijeno je preko hiljadu civila, 57 dece, ranjeno je više od 25.000 ljudi, dok je nekoliko tisuća zarobljenika iskusilo srbijanske logore.

Nijedan grad u Evropi posle Drugog svetskog rata nije tako temeljito uništen kao Vukovar; čak i tragično Sarajevo koje je tri i po godine bilo u opsadi pod granatama, u poređenju s Vukovarom – izgleda skoro čitavo.

Jesu li oni koji su bacali cveće u četvrtak na tenkove i vriskali od radosti – videli tek ‘oslobođeni’ Vukovar? Ne sećaju se. Ne pamte. Kolektivna amnezija progutala je čitave komade krvave prošlosti koji se zajedno s ratnim zločinima guraju negde duboko, da ih niko nikad ne nađe. Kad nema svedoka, nema ničega.

Srećom, u ime svih nas koji pamte, nemo, samo fotografijom svedoči Miloš Cvetković koji je u Vukovaru boravio kad je bilo najstrašnije. Zato slike nemaju potpise; jer nema šta da se objašnjava. Užasu i tragediji reči nisu potrebne. Dovoljno je setiti se datuma; 18. novembar 1991, dan kad je zlo pobedilo.