Fredy Hirsch: Gej heroj jednog mračnog doba

Preko 80 procenata homoseksualaca koji su se našli u Aušvicu umrlo je u logoru, a neki su pre toga uspeli i da zabeleže svoje ljubavne priče, te da drugima pomognu da pobegnu iz kampa i pronađu spas od sigurne smrti.

Adolf Hitler sanjao je o hiljadugodišnjem Rajhu, ali je ovaj potrajao „samo“ 12 godina, te je u tom periodu, između ostalih, uhapšeno i oko 100 hiljada gej muškaraca. Polovina od tog broja poslata je u zatvore, dok je oko 15 hiljada njih završilo u koncentracionim logorima. Do 1945. godine osnovano je više od 40 hiljada takvih logora, a homoseksualni muškarci su mogli da završe u bilo kojem od njih. Mali broj je stigao i u najozloglašeniji od svih: Aušvic. Od 97 gej muškaraca za koje se znalo da su poslati u Aušvic, 96 su bili Nemci. Od tog broja 51 muškarac je skončao u logoru, što je 80% od ukupnog broja.

Aušvic se sastojao od tri logora. Glavni kamp – Aušvic I – počeo je sa „radom“ 1940. godine, nedaleko od izolovanog gradića Oswiecim u Poljskoj. Upravo je taj kamp poznat po kapiji sa natpisom Arbeit Mach Frei – „Rad će vas osloboditi“. Gasne komore su postojale od samog početka, a zatvorenici su prisiljavani na rad, te medicinske eksperimente koji su uključivali sterilizaciju i kastraciju. Pogubljenja su se dešavala svakog dana.

Konstrukcija drugog kampa – Birkenau - počela je u oktobru 1941, da bi postao najveći centar za ubijanje, te najveće groblje nacističkih žrtava na svetu. Treći kamp – Monowitz – otvoren je godinu dana kasnije, te je poslužio da nemačke kompanije IG Farben i Buna tu otvore svoje fabrike i dobiju besplatnu radnu snagu.

Za razliku od Jevreja i Roma, gej muškarci nisu po pravilu slati u Birkenau. To je značilo da nisu obeleženi za „brzu smrt“, ali su trpeli neobično okrutan tretman od strane SS oficira – od toga da su im testisi potapani u ključalu vodu, do toga da su dobijali najteže i najbizarnije poslove. Pored stražara nasilje im je dolazilo i od drugih zatvorenika koji su ih smatrali najnižom kastom u logoru. Upravo su zbog toga bili izolovani, a svaki pokušaj kontakta sa drugim zatvorenicima vodio je do istraga o „sumnjivom i promiskuitetnom ponašanju“.

Tako je stopa samoubistava među gej muškarcima u logorima bila neuporedivo veća nego u drugim kategorijama zatvorenika. Istraživanja uslova u drugim logorima ukazuju da razlika iznosi čak 10%, pa se pretpostavlja da je tako bilo i u Aušvicu. Spekuliše se da je broj bio i veći, budući da čuvari u institucijama za ubijanje obično nisu vodili računa o uzrocima smrti izvan gasnih komora, budući da mrtvi ostaju mrtvi bez obzira na uzrok smrti.

Utvrđeno je da su se 22. januara 1942. godine u kampu Aušvic I našla 22 gej muškarca, da bi se do avgusta iste godine taj broj popeo na 28. Neki gej muškarci su, pored toga što im je priroda bila homoseksualna, bili i Jevreji, pa se o njihovoj sudbini odlučivalo na osnovu toga da li nose Davidovu zvezdu, ili pak ružičasti trougao, što je bila oznaka za homoseksualce.

Jedan od njih bio je i Fredy Hirsch – sportista i profesor fizičke kulture, Jevrejin i homoseksualac. Rođen je 1916. u Ahenu u Nemačkoj, da bi se kasnije preselio u Čehoslovačku kako bi pobegao od nacističkih progona. Tamo je živeo sa svojim ljubavnikom Janom Mautnerom, nešto starijim studentom medicine, a zajedno su proveli period između 1936. i 1939. godine. Hirsch je organizovao kampove za mlade Jevreje, a u nadi da će im pomoći da pobegnu u Palestinu, kada su nacisti okupirali Čehoslovačku i zabranili Jevrejima da se okupljaju, te pojavljuju na javnim mestima. Nakon toga je uspeo da nekoliko štićenika pošalje u neutralnu Dansku, ali je sam uhapšen i poslat u Theresienstadt koncentracioni logor – mesto koje su nacisti zvali „model za geto“. Njegov partner Mautner stigao je u isti logor samo par meseci kasnije, ali se nikada više nisu sreli.

Hirsch je odmah po dolasku počeo da brine o grupi dece, te o tome da redovno vežbaju i vode računa o ličnoj higijeni koliko je to bilo moguće. I deca su, kao i odrasli, bila prinuđena da rade, pa se Hirsch starao da dobijaju „lakše“ poslove poput onih u baštama i na njivama. Pošto je govorio nemački uspeo je da uspostavi kakve-takve odnose sa stražarima, a uprkos tome što je bio Jevrejin i autovani gej muškarac. Zahvaljujući tome uspevao je da decu ponekad skloni sa listi onih koji su slati u logore smrti.

Sreća se preokrenula kada je pokušao da uspostavi kontakt sa grupom novih zatvorenika koji su tek bili stigli u Theresienstadt, zbog čega je u septembru 1943. sa pet hiljada drugih zatvorenika, od kojih je oko 300 bilo mlađe od 15 godina, poslat u Aušvic. Završio je u „porodičnom logoru“ Birkenau, a zahvaljujući tome što je brinuo o deci koja nisu odmah određena za pogubljenje. Uspevao je da ih podučava i da im obezbedi nešto bolju hranu i toplije barake. U jednom trenutku je čak uspeo da ubedi stražare da se prozivke tokom zime obavljaju u barakama, kako deca ne bi sate provodila na hladnoći.

Smrtnost u logoru Birkenau je nakon prvih šest meseci bila oko 25%, ali u barakama o kojima je Hirsch vodio računa nije zabeležen skoro ni jedan smrtni slučaj. Nakon što je saznao da je velika grupa dece određena za slanje u gasne komore, Hirsch je postao deo pokreta otpora unutar logora. Nije poznato šta se nakon toga dogodilo, pa jedni pretpostavljaju da je Hirsch odbio da se odvoji od svoji štićenika, te je i sam pogubljen, dok drugi veruju da je izvršio samoubistvo, ili da su to učinili doktori, a po naredbi stražara, kako bi se sprečilo da se nezadovoljstvo proširi i da dođe do pobune. Poznato je samo da su deca pogubljena 8. marta 1944. godine i da su njihova tela spaljena. Hirschovo telo kremirano je istog dana. Imao je 28 godina.

Jedan od preživelih iz logora Theresienstadt svedočio je kasnije o tome da ni jedan drugi zatvorenik nije bio požrtvovan kao Hirsch, te da niko tako nije brinuo o deci. Iako je obrisan iz istorije od strane Čehoslovačkih komunista, a samo zbog toga što je bio homoseksualac, 2016. godine je konačno dobio priznanje, te ga je tadašnji gradonačelnik Ahena opisao kao jednog od „najvažnijih sinova grada, ako ne i najvažnijeg.“

I čehoslovačka muzičarka Zuzana Růžičková seća se Hirscha, a zbog toga što joj je spasio život. Naime, rekao joj je da slaže koliko ima godina, te da kaže da joj je 16, budući da su mlađa deca završavala u gasnim komorama. Mnogo godina kasnije postarala se da mu podignu spomenik, te prilikom otkrivanja rekla da se nada da će, kada svi koji su ga poznavali više ne budu na ovom svetu, mlađe generacije stajati pred njegovim spomenikom, potpuno svesne toga da se radi o hrabrom i požrtvovanom čoveku koji je spasio mnoge živote.

Hirschov partner Jano Mautner preživeo je Aušvic, te je kasnije poslat nazad u Theresienstadt. Kada se našao na slobodi postao je lekar i sreo novog ljubavnika, ali mu je kao uspomena iz logora ostala tuberkuloza od koje je i umro 1951. godine.

(NASTAVIĆE SE)