Fridrih Niče: Umetnost kao ona koja priziva mrtve

Umetnost, osim što ima zadatak da konzervira, takođe nanovo boji iščezle, izbledele predstave; ona, kada rešava taj zadatak, sklapa savez sa različitim dobima i ponovo vraća njihove duhove. To što ovde nastaje je doduše samo prividan život – kao iznad grobova, ili kao povratak dragih pokojnika u snu – ali bar na trenutak još jednom bivaju pokrenuta stara osećanja i srce zakuca po jednom inače zaboravljenom taktu. Sada moramo zbog te opšte koristi od umetnosti da osmotrimo i samog umetnika, i vidimo da on ne stoji u najistaknutijem redu prosvećenja i napredujućeg odrastanja čovečanstva: čitavog života on ostaje dete ili mladić i vraća se na stanovište na kojem ga je obuzeo njegov umetnički nagon; ali osećanja prvih stepena života bliža su, kao što je poznato, onim ranijim vremenima, nego našem stoleću. I nehotice, njegov zadatak postaje da podetinji čovečanstvo; to je njegova slava i njegova ograničenost.