Frka oko seks-robota

Oni koji žele da se pozabave mnogobrojnim problemima koji se tiču seks-robota, a sa kojima će čovečanstvo uskoro morati da se uhvati u koštac, imaju dve opcije: da odvoje dobar deo života, te prouče čitavu oblast, ili da se, jednostavno, smeste ispred svojih TV prijemnika i pogledaju šta pop kultura ima o tome da kaže.  

Naime, mnoge od tema kojima su se stručnjaci bavili na Internacionalnom kongresu ljubavi i seksa sa robotima već su istraživane u okviru popularne kulture, od animirane serije Futurama do igrane Westworld, pa preko serije Weird Science, te filma The Stepford Wives, pa su tako pitanja kojima se stručnjaci bave na ovakvim kongresima već pokrenuta u okviru popularnog televizijskog programa. Tako je onima koji se boje suvoparnog štiva o robotici, te načinima na koje određene stvari funkcionišu, ponuđen vodič kroz svet seksualnih vratolomija sa mehaničkom sabraćom, bar kada je u pitanju fikcija, koja često nije mnogo daleko od stvarnosti. Takve serije i filmovi nude osnovna objašnjenja o problemima u svetu robotike, te o etičkim istraživanjima koja su trenutno u toku.

Dok su se stručnjaci tokom 2017. godine bavili načinima na koje čovečanstvo može da ugrozi svet robota, a nikako obrnuto, nova godina je donela interesovanje za anksioznost koja je u vezi sa transhumanističkom budućnošću. Ovim temama se bavi i serija The Good Place, koja je počela da se emituje 2016. godine, te prati glavnu junakinju Janet, koja je verzija digitalnog asistenta Siri u ljudskom obliku, te postoji da bi ispunila svaku želju svog vlasnika. U jednoj od epizoda dvojica junaka će pokušati da resetuju Janet, te će ova, iako ne može da doživi ljudske emocije - poput straha, pokušati da se brani, jer je tako programirana. I što se više prsti napadača približavaju crvenom dugmetu koje će, kada ga pritisnu, da poništi Janet koja je do tada postojala, to se ova sve energičnije brani. Tako ona moli za svoj život, zapomaže, te im čak emituje fotografije svoje „dece“ ne bi li ih umilostivila.

Možda je pomalo smešno, ali naučnici temu nasilja nad robotima iz spomenute serije shvataju prilično ozbiljno, te neki od njih veruju da će sistemi koji se budu zasnivali na veštačkoj inteligenciji vremenom početi da usvajaju osobine koje pokazuje Janet, a kako bi izgledali više autentično, takoreći ljudskije. Prilikom takvih tvrdnji, naučnici se pozivaju na relativno staru japansku Nintendo DS igru - Love Plus, koja je funkcionisala tako što je igrač morao da „zadovolji“ svog digitalnog partnera tokom igre, a koji je umeo da bude zahtevan, te da konstanto izražava svoje želje i potrebe. Igra je vodila i do toga da se od igrača zahteva da digitalnom izabraniku izjavi ljubav, a preko mikrofona koji se nalazio u sklopu konzole, i to ne u privatnosti doma, već dok putuje javnim prevozom, gde svi mogu da ga čuju.

Tako naučnici smatraju da će proizvodi koji u svom sklopu budu imali veštačku inteligenciju biti programirani da se svađaju, te da se ljute ako se ugrozi uloga koju imaju u životu svog ljudskog vlasnika. Ako korisnik bude pokušao da ih isključi tokom svađe, ovi će zahtevati da znaju zašto, ili će, poput Janet, pokušati da ga u tome spreče. Tako se dolazi do pitanja da li će takve osobine, ili bar njihovo podražavanje, biti dovoljne da nove mehaničke „ljude“ učine stvarnim, a o tome se upravo raspravlja i u prvoj sezoni serije Westworld, u kojoj kreatori zabavnog parka pokušavaju da programiraju svesnost u svoje robote.

Naučnici u poslednje vreme raspravljaju i o preziru koji se oseća prema onima koji razvijaju virtuelne online romantične veze, a koji dolazi iz verovanja da su takvi odnosi manje stvarni od onih koje imaju parovi koji se nalaze u istoj prostoriji, te koji mogu da se dodirnu i razgovaraju. U odbranu virtuelnih veza poziva se BB-8, robot iz filmova Star Wars, koji čak i ne spada u humanoidne robote, te se ističe kako ga većina junaka pomenutih filmova tretira kao sebi ravnog, te se njemu/njoj obraća kao i bilo kojoj drugoj osobi. U poslednjem nastavku iz 2017. godine - The Last Jedi, čak postoji scena u kojoj Poe grli BB-8, kao da je sreo neku davno izgubljenu ljubav.

U očima nekih naučnika, romantične veze sa sistemima veštačke inteligencije su potpuno prihvatljive, sve dok ne isključuju druge, te „zaljubljenog“ ne izoluju od sveta. Tako u poslednjem nastavku serijala Star Wars možemo da vidimo da Poe ima veliki broj drugih prijatelja, te njegovo mentalno zdravlje tako nije ugroženo. Ovakve scene se nastavljaju na situacije iz života, u kojima ljudska biće često razvijaju osećanja prema neživim objektima, poput brodova i automobila, te im daju imena i pripisuju lične osobine.

Profesor Gabriele Trovato objavio je rezultate svoje kontroverzne studije, koja istražuje kako ljudska bića doživljavaju rod, te pol, kada su roboti u pitanju. Tokom istraživanja je ljudskim subjektima pokazivao fotografije robota koji imaju različite oblike tela, te manja ili veća zakrivljenja, pa su roboti sa uskim strukom doživljavani kao više ženski, dok su krupnijima pripisivane muške osobine. I tu se postavlja pitanje zašto je uopšte potrebno da se robotima dodeljuju rodne karakteristike, budući da ovi niti imaju genitalije, niti su im ove neophodne da bi postojali. U jednoj od epizoda serije Red Dwarf iz 1991. godine, koja je naslovljena Camille, robot Kryten, koji je konstruisan da održava toalete, sreće svoj ženski ekvivalent. Zašto je robotu koji čisti toalete uopšte potrebna srodna robotska duša, a u obliku onoga što se doživljava kao suprotni pol? Budući da se i jedno i drugo sastoje od istih delova, odeća koju nose nije ništa više od prazne reprezentacije roda.

Rebekah Rousi, sa finskog univerziteta Jyväskylä, pokrenula je niz pitanja o tome šta se događa kada roboti postanu dominantni u nekoj romantičnoj vezi. Na kraju krajeva, oni su jači, brži, inteligentniji, te ne poseduju slabosti koje ima prosečno ljudsko biće. Prilikom svog istraživanja Rousi se poslužila podacima iz jedne druge studije, u kojoj je određenom broju malih robota dat zadatak da pronađu izvore jestive hrane, te zaobiđu one otrovne. Roboti bi o svojim pronalascima obaveštavali istraživače, te bi se ovi okupili oko pronađene hrane i pohvalili robota. Posle nekog vremena neki roboti su „naučili“ da lažu, te nisu obaveštavali o pronađenim izvorima hrane, i, iz samo njima poznatih razloga, svoje ljudske saputnike slali u pogrešnom smeru. To pomalo podseća na zaplet filma Ex Machina, u kojem robot pokušava da obmane svog kreatora koji ga je zatočio, te stvari preokrene u svoju korist. Tu se ističe da, ako bi roboti razvili svoje sopstvene potrebe, možda one ne bi uključivale nesavršena ljudska bića, pa bi mogli da potpuno napuste čovečanstvo, i izaberu da svoje vreme provode u društvu isto tako savršenih mašina. Tako bi neki nesretno zaljubljeni pojedinac mogao jednog dana da posegne za tehnološkom nadogradnjom kako bi mogao da se takmiči sa bogatim, zgodnim, fino nadograđenim droidom koji je bacio oko na njegovog partnera/partnerku.

Profesorka istorije umetnosti Julie Wosk, primetila je da oni koji najviše govore o seks-robotima, zapravo samo žele neuverljive kopije žena koje bi mogli da kontrolišu, što opet podseća na supruge iz Stepforda, a postoji i čitav opus iz oblasti fikcije koji razrađuje ovu temu, od Ibzenove A Doll's House, preko The Perfect Woman, Cherry 2000 i Weird Science. Upravo zbog toga Wosk veruje da prve verzije seks-robota, poput onih iz kompanije Abyss Creations, odgovaraju vizijama slabih muškaraca koji sanjaju o savršenoj ženi koja je u kući i ništa joj ne smeta, što nas vraća u viktorijansko doba, kada se isto očekivalo od žena od krvi i mesa – da budu kućne sluge, uvek raspoložene za seks, i na raspolaganju onome koji se (pogrešno) smatrao gospodarem kuće, tako da se na kraju postavlja pitanje: da li je to ono što želimo od svojih seks-robota?

Izvor: Engadget

Preveo Milan Živanović