Dokumentarni film: "Infinite Football"
InfFootball

Photo: The Guardian

Fudbal kao čežnja i način života

Infinite Football / Fotbal Infinit

Rumunija, 2018.

scenario i režija: Corneliu Porumboiu

Fudbalsko je vreme, u toku je Svetsko prvenstvo, a fudbalskih filmova konstantno manjka. Teško ih je nabrojati 11 valjanih. Nema puno ni dokumentaraca vrednih pažnje, a čak dva ih potpisuje rumunski novovalac Corneliu Porumboiu što mu je bilo dovoljno da zavredi status najvećeg fudbalskog filmskog stvaraoca. Nakon u svojoj jednostavnosti briljantnog filma The Second Game u kojem sve vreme gledamo ponovljenu domaću utakmicu iz 80-ih sa komentarima samog autora i njegovog oca iz off-a i u kojoj se Poromboiu poigrava sa formatima trajanja (utakmica = celovečernji film), red je došao na u izrazu konvencionalniji dokumentarac Infinite Football.

U stvari, samo nam se čini da Infinite Football govori o globalno najpopularnijoj sportskoj igri jer nam naslov to sugerira, a protagonista Laurentiu Ginghina tu tek počinje svoju priču. Naime, njemu je povreda na lokalnoj beton-ligaškoj utakmici okončala karijeru, ne samo sportsku i fudbalsku, nego i onu za koju se pripremao. Jer povreda je došla u najosetljivijoj životnoj dobi – oko upisa fakulteta, pa Laurentiu nije mogao upisati šumarstvo za šta se intenzivno pripremao, nego je, kada se oporavio, počeo da radi u lokalnoj fabrici gde mu se opet dogodila nesreća na radu, i to pretpraznične večeri, pa je sa slomljenom nogom satima pešačio do svog doma.

Rešen da se obračuna sa problemom u korenu, inteligentan, načitan, otvoren da stekne nova iskustva i primeni ih u drugim situacijama, Laurentiu je rešio da fudbal promeni na bolje. Cilj je bio sačuvati taktičku raznolikost i dinamiku igre, a istovremeno povećati njenu bezbednost. Kako je njegova povreda nastala prilikom njegovog zatvaranja od strane grupe protivničkih igrača uza zid, prvo što je Laurentiu promenio bio je oblik igrališta – umesto pravougaonika, dobili smo nepravilni osmougaonik sa tupim uglovima i znatno više manevarskog prostora za napadača. Sledile su radikalnije zamisli – ograničenje odbrambenih igrača na odbranu, a napadača na napad, recimo. Laurentiuova nova igra je dobivala nove i nove verzije, Porumboiu čak dokumentira jednu test-utakmicu, ali, kako mu i sportski sagovornici govore, to više nije fudbal već nešto sasvim drugo.

Porumboiu nam neka iznenađenja i neke ključeve servira odmah na početku, smeštajući radnju u svoj rodni grad Vaslui, što implicira da se on i Laurentiu poznaju od ranije. Zapravo su dugogodišnji prijatelji, što ćemo kasnije otkriti. Nadalje, sa svojim opsesijama o bezbednosti o fudbalu, Laurentiu deluje kao svakako emotivan, ali u glavi ne baš “sav svoj” tip, kliše benigne provincijalne lude. O tome govori i njegov posao, službenički u ekvivalentu ministarstva za istraživanje rude i gubljenje vremena, naročito u onoj rumunski potpisnoj kadar-sceni u kojoj se starica u pratnji staratelja hvata ukoštac sa notornom rumunskom birokratijom. Ta scena nam, međutim, otkriva i neverovatnu količinu empatije, strpljenja i emocionalne inteligencije koju Laurentiu poseduje.

Kako film odmiče, reditelj Porumboiu je sve bliži svom protagonisti i neretko se i sam uključuje u razgovor i teoretiziranje, a priča onda odlazi i do Laurentiuovog doma i njegovog oca i anegdota iz detinjstva ne bi li se, nakon iskrene ljudske drame začinjene sa nešto komedije apsurda, upustila u čistu egzistencijalnu filozofiju. I tu onda dobivamo ogledalo i priliku da prepoznamo svoj snobizam, bilo prema tim “šašavim” provincijalnim tipovima, bilo prema fudbalu kao zabavi za plebs, što je u svojoj isključivosti očita pogreška. Jer fudbal nije samo sport za momke bez akademskih ambicija, niti je samo biznis u kojem se vrte astronomske količine novca, iako je i to. Fudbal je igra u kojoj su uživali i Crnjanski i Andrić i Camus. Sada možemo reći da su u njoj uživali i Corneliu Porumboiu i Laurentiu Ginghina.

Oceni 5