Fudbalerke koje su promenile svet

Bila je to „najnormalnija stvar na svetu“ za Magdu Eriksson, pa je nakon što je njena reprezentacija porazila kanadsku, potražila svoju partnerku na tribinama da bi sa njom podelila radost zbog pobede. I dok je za njih poljubac bio nešto sasvim obično, svet je reagovao tako da je brzo postalo jasno da su razmene nežnosti između partnera/ki istog pola još uvek „velika stvar“. Njihovi su se telefoni usijali, a obično ispoljavanje nežnosti postalo je tema za navijače, ali i „civile“, širom sveta.

„Nismo ni bile svesne toga da nas neko fotografiše“, rekla je kasnije Eriksson. To se ipak dogodilo, ali se niko nije bavio time što partnerka pomenute fudbalerke – danska sportistkinja Pernille Harder – nosi majicu „zakletih neprijatelja“ svoje zemlje. Tema je bila nešto sasvim drugo, pa se na društvenim mrežama napravila buka oko toga što poznati lezbijski par razmenjuje nežnosti u javnosti bez ikakvog ustručavanja. Harder je shvatila šta se događa tek kada se broj onih koji je prate na Twitter-u povećao za tri hiljade online duša, pa je brzo razumela da bi najobičniji poljubac mogao da posluži kao inspiracija za milione.

„Sve se dogodilo tako brzo, pa su naše najobičnije fotografije počele da se dele širom sveta“, kaže Harder dok priča o fotografiji iz njenog stana, na kojoj se vidi kako priprema večeru dok se sprema za četvrtu sezonu sa šampionskim nemačkim timom. Pored nje sedi Eriksson, koja igra u odbrani za tim Chelsea, što je za njih bio važan trenutak, budući da se kad sezona počne viđaju samo nekoliko dana u mesecu. Svoju vezu nikada nisu krile od javnosti, a zajedno su od kada su igrale u švedskom timu Linköping, ali se mediji za taj deo njihovog života ranije nisu puno interesovali.

„Uvek smo se ponašale onako kako smo se osećale, pa nam nije padalo na pamet da bismo kao par mogle da postanemo inspiracija za LGBTIQ populaciju širom sveta. Zbog toga nismo delile zajedničke fotografije,“ priča Harder. „Ali kada smo videle reakcije na poljubac sa Svetskog prvenstva shvatile smo koliko je taj čin važan, i razumele da bismo mogle da postanemo uzor generacijama mladih kvir ljudi. Već smo dobile na hiljade poruka od mlađih obožavalaca, od ljudi naših godina, ali i onih starijih.“

Eriksson je došla do sličnih zaključaka: „Mislim da sam u tom trenutku shvatila ogromnu glad za kvir uzorima. A zbog toga što je na hiljade ljudi napisalo koliko im taj poljubac znači. Tada sam razumela koliku moć imamo zajedno, a pre toga uopšte nisam o nama razmišljala na taj način.“

Moć koju su otkrile nakon što je fotografija njihovog poljupca obišla svet dodatno je dobila na značaju nakon što su se pridružile „zajedničkom cilju“ – pokretu Common Goal, u okviru kojeg fudbaleri i fudbalerke 1% od svojih zarada doniraju organizacijama koje se zalažu za pozitivne promene u društvu. Istovremeno su postale i prvi par koji donira zajedno, te su se odlučile za organizaciju PlayProud – inicijativu koja radi na tome da timske sportove učini dostupnijima mladim sportistima koji pripadaju LGBTIQ+ spektru. „Mi smo igrale bez privilegija, a sada smo privilegovane,“ kaže Eriksson, „Pa želimo da deo toga vratimo onima koji ne uživaju iste privilegije.“

PlayProud je nakon istraživanja utvrdio da 40% mladih LGBTIQ sportista i sportistkinja misli da ih njihove zajednice ne prihvataju. Istina je da su Eriksson i Harder odrastale u liberalnim zajednicama, ali je i njima autovanje predstavljalo problem. Ikast, grad od 15 hiljada stanovnika u kojem je odrastala Harder, ima brojne tradicije zbog kojih se nije osećala udobno da otkrije svoj identitet, a sve dok se pre nekoliko godina nije preselila u Švedsku. „Da sam se autovala u svom rodnom gradu“, priča Harder, „Ne verujem da bi me iko mrzeo ili napao, ali bih se sigurno osećala usamljeno. Biti homoseksualan u maloj sredini nije lako, uvek je čudno i ljudi zaziru od toga, ali kad sam stigla u Linköping sve je bilo drugačije, što mi je pomoglo da pronađem mir i shvatim da je potpuno u redu da volim neku ženu. Upravo je zbog toga važno da se o tome govori, a kako bi mladi ljudi razumeli da je sasvim u redu da budu to što jesu.“

Eriksson sa druge strane ima drugačije iskustvo, budući da je odrastala u Stokholmu, a situacija u velikim gradovima je uvek nešto povoljnija. Uprkos tome imala je i određene probleme kada je trebalo da se autuje onima koji su joj bili najbliži. „Rano sam se autovala“, kaže, „ali nije bilo lako, i bila sam anksiozna. Kada sam prvi put razgovarala sa prijateljima o tome strašno sam plakala, iako se radilo o sredini i ljudima koji su puni razumevanja. Onda mogu da zamislim kako je onima koji sazrevaju u sredinama koje su neprijateljske, i u kojima je homofobija nešto što je „prirodno“ i što se podrazumeva.“

Harder veruje da se muški fudbaleri još uvek boje toga kako će na njihovu homoseksualnost reagovati navijači i saigrači, te ističe da samo jedan pojedinac tu situaciju može značajno da promeni. Situacija u ženskom fudbalu je drugačija, pa većinu od 107 onih koji su se pridružili Common Goal pokretu čine fudbalerke, a uprkos tome što zarađuju daleko manje od svojih muških kolega. Tako je, dodaje Harder, zbog toga što žene u sportu od samog početka znaju koliko je teško kada se boriš za mesto u muškom svetu, a život fudbalerki kroz istoriju je upravo to – konstantna borba, a zbog toga što su uvek morale da budu više od fudbalera, te daju odgovore na pitanja koja se nikada ne postavljaju muškim sportistima.

Harder i Eriksson su, potpuno neplanirano, doprinele tome da se ženski, te fudbal uopšte, transformiše u nekim važnim tačkama, i mlađim generacijama donese više jednakosti i slobode. To je njihov poklon svetu koji bi jednog dana mogao da postane otvoren za sve, te svima pruži jednaku startnu poziciju i okruženje u kojem će njihovi potencijali moći neometano da se razvijaju.

*Izvor: The Guardian; Prevod: XXZ