Ponavljala je to putovanje već 28 godina zaredom
More 01 S

Photo: Marija Đoković

Gabrijel Garsija Markes: Vidimo se u avgustu

Portir ju je sačekao s ključevima sobe na drugom spratu, jedine koja je gledala na lagunu. Začas se popela uz stepenice i ušla u jednu jadnu sobu s jakim mirisom praška za insekte, i skoro u potpunosti zauzela veliki bračni krevet. Iz torbe je izvadila kožni neseser i jednu uzbudljivu knjigu, obeleženu nožićem od slonovače, koju je stavila pod jastuk. Izvadila je i svilenu maramu s utkanim ekvatorijalnim pticama, jednu belu košulju kratkih rukava, vrlo iznošene teniske patike, i zajedno s neseserom odnela ih u kupatilo. Pre nego što se sredila, skinula je kariranu košulju, burmu, muški sat koji je nosila na desnoj ruci, i brzim pokretima čistila lice kako bi sprala prašinu s puta i otarasila se pospanosti od podnevnog odmora. Kada se obrisala, u ogledalu je odmerila svoje, uprkos svoja dva porođaja i tome što je na korak do šeste decenije, okrugle i podignute grudi. Zglobovima ruku je zategla obraze ne bi li videla kakva je bila u mladosti i ugledala sopstvenu masku s iskošenim očima, spljoštenim nosom i izrazitim usnama. Odozgo je prešla preko prvih bora na vratu za koje nije bilo pomoći, pokazala savršene, i nakon ručka na trajektu, dobro oprane zube. Dezodoransom je naprskala tek obrijane pazuhe i obukla pamučnu košulju s inicijalima A.M.B., ručno izveženim na džepu. Četkom je raščešljala plavu kosu, dugu do ramena, i napravila konjski rep od marame s utkanim pticama. Za kraj, usne je namazala običnim vazelinskim karminom. Jezikom je navlažila kažiprst kako bi izravnala obrve, iza oba uha stavila svoj opori parfem i konačno se suočila s ogledalom i svojim izgledom zrele majke. Koža bez tragova kozmetike, branila se svojom prirodnom bojom, njene oči boje topaza, s tamnim portugalskim očnim kapcima nisu znale za godine. Mučila se u sebi, osuđivala je sebe bez milosti, zatekla je sebe baš onako kako se osećala. Tek kada je stavila sat, postala je svesna svog kašnjenja, bilo je šest minuta do pet sati. Ali, dopustila je sebi jedan minut nostalgije kako bi posmatrala nepomične čaplje kako klize na vreloj pari u laguni. Crni oblaci s mora upozorili su je da ponese suncobran.

Taksi ju je čekao pod tremom. Skrenuo je u aveniju s palmama dok se nije našao na čistini, s hotelima i pijacom na otvorenom gde se zadržala kod jedne tezge sa cvećem. Jedna krupna crnkinja koja se odmarala na stolici za plažu, prenula se iz sna, prepoznala ženu na zadnjem sedištu automobila, i uz osmeh i ćaskanje dala joj buket s gladiolama koji je od jutros pripremala za nju. Nekoliko koraka dalje, taksi je skrenuo u jednu prohodnu uličicu koja se uspinjala po kaldrmi. Kroz, od toplote, redak vazduh videle su se jahte za zabavu, poređane u turističkom pristaništu, trajekt koji odlazi, obris udaljenog grada, a u magli, otvoreni Karibi.

Na vrhu brežuljka nalazilo se tužno groblje za siromahe.

Bez napora je gurnula zarđala vrata ograde i s buketom cveća ušla na stazu gde su se nalazili grobovi koje je progutao korov, s ostacima iz mrtvačkih sanduka i kostiju užarenih od sunca. Na zapuštenom groblju grobnice su izgledale isto, u sredini s kapok drvetom velikih grana. Oštro kamenje je čak oštetilo ugrejana postolja od kaučuka a jarko sunce se probijalo kroz svileni suncobran. Jedna iguana je iskočila iz šipražja, zaustavila se pred njom, u jedan mah ju je pogledala i pobegla glavom bez obzira. Upravo je, iscrpljena, i sva u znoju, završila s čišćenjem tri groba kada je uspela da prepozna nadgrobnu ploču od bledog mermera s imenom svoje majke i datumom njene smrti, od pre dvadeset i devet godina.

Navikla se da joj donosi novosti od kuće, da je obaveštava o pouzdanim datumima kako bi joj majka pomogla da se odluči kada će se venčati i verovala je da će ubrzo dobiti odgovor na osnovu sna koji se činio razumnim i nepogrešivim. Nešto slično joj se dogodilo kada joj se sin, usled saobraćajne nesreće, dve nedelje nalazio na ivici života i smrti, s tim što joj odgovor nije došao kroz san već kroz slučajni razgovor s jednom ženom koja joj je, bez razloga, prišla na pijaci.

Nije bila sujeverna, ali je bila sigurna da se savršeno poklapanje s majkom nastavilo i posle njene smrti. Pošto je postavila pitanja o protekloj godini, i stavila je cveće grob, otišla je ubeđena da će dobiti odgovore kada se najmanje bude nadala.

Misija ispunjena; ponavljala je to putovanje već 28 godina zaredom, svakog 16. avgusta, u isto vreme, u istoj sobi, istog hotela, istim taksijem, istom cvećarkom, pod istim užarenim suncem zapuštenog groblja, stavljala bi buket svežih gladiola na grob svoje majke. Od tog trenutka pa sve do devet sati narednog jutra kada polazi trajekt, nije imala šta da radi.

Zvala se Ana Magdalena Bać, napunila je 52 godine starosti i 23 godine složnog braka sa čovekom koji ju je voleo i za koga se, kao još uvek devica i bez prethodnih veridbi, udala a da nije završila književnost na fakultetu. Njen otac bio je profesor muzike koji je sa 82 godine i dalje bio direktor Konzervatorija Provinsijal a njena majka, čuvena profesorka montesorijanske osnovne muzičke škole, koja uprkos svojim kvalitetima, do smrti nije želela da bude ništa više od toga.

Ana Magdalena je od nje nasledila sjaj žućkastih očiju, vrlinu da malo govori i da vešto prikriva crte svog karaktera. Želju da bude sahranjena na ostrvu iskazala je tri dana pre smrti. Ana Magdalena je želela da je isprati još od prvog sprovoda, ali to nikom nije delovalo mudro, jer ni ona sama nije mogla da poveruje da će preživeti tu muku. Na prvu godišnjicu, otac ju je ipak odveo na ostrvo da postavi spomenik. Dopale su joj se plaže, s peskom boje zlata, kao u prašumama, galama bučnih ptica i sablasni ples čaplji u zaleđu skrivene lagune. Ali, bila je utučena zbog bede zaseoka u kom su zbog nevremena morali da prespavaju na jednoj ležaljci koja je bila smeštena između kokosovih palmi i nekoliko ribara, crnaca s rukama osakaćenim zbog prevremene eksplozije dinamita. Ipak je, kada je s vrha groblja videla lepotu života, shvatila želju svoje majke. Upravo je tada sebe obavezala da joj, dok god bude živa, svake godine, odnese jedan buket cveća.

Avgust je bio najtopliji mesec u godini i vreme velikih pljuskova, ali, ona je to shvatila kao ličnu, životnu obavezu koju je neizostavno, i uvek sama, trebalo da obavi. To je bio jedini uslov koji je postavila svom mužu pre venčanja, a on je posedovao sposobnost da prizna da je bilo nečeg nerazumljivog u njenoj snazi.

Pošto je Ana videla kako se, godinu za godinom, razvijaju kristalno čiste obale turističkih hotela i pošto je prešla s indijskih kanua na motorne čamce i sa ovih na trajekt, verovala je da ima razloge da se oseća kao najstariji stanovnik jednog od ovih zaselaka. Kada se te večeri vratila u hotel, na krevet je legla samo u čipkanom donjem vešu i nastavila da čita knjigu koju je započela još u toku puta. To je bio roman Drakula, Brama Stokera. Oduvek je bila vredna čitateljka.

Neumoljivo je čitala ono što bi joj se dopalo a to su bili kratki romani bilo kog žanra poput: Lazariljo de Tormes, Starac i more, Stranac. Poslednjih godina, na kraju pedestih, uranjala je u srž fantastičnih romana.

Drakula ju je fascinirao od samog početka, ali, te večeri ju je savladao zvuk ventilatora koji je visio s ravne tavanice, te je zaspala s knjigom na grudima. Probudila se u mraku, dva sata kasnije, puno se znojeći, lošeg raspoloženja i mrtva gladna.

Godinama u njenoj rutini nije bilo izuzetka. Bar u hotelu bio je otvoren do deset sati uveče. Nekoliko puta je silazila dole da nešto pojede pre svitanja. Primetila je da ima više gostiju nego što je to uobičajeno za ovo doba, a ni konobar joj nije izgledao kao pre. Da ne bi pogrešila, naručila je tost sendvič sa šunkom i sirom, i kafu s mlekom. Dok joj to nisu doneli, shvatila je da je okružena istim onim starim gostima kao i kada je ovo bio jedini hotel, ili onima koji su, poput nje, dolazili na kratko. Jedna devojčica, mulatkinja, pevala je moderni bolero, a sam Avgustin Bolero ju je, već star i slep, mirno i s ljubavlju pratio na polovnom klaviru, istom onom sa svečanog otvaranja.

Brzo je završila, neraspoložena zbog poniženja što je jela sama, ali se osećala dobro zbog muzike koja je bila ugodna i nežna, a i devojčica je lepo pevala. Kada je došla sebi, videla je da su ostala samo tri para za raštrkanim stolovima i baš ispred nje jedan muškarac koji se razlikovao, koga nije videla kad je ušao. Obučen u beli lan, kao u doba njenog oca, kose srebrnkaste boje, savršeno sređenim brkovima kao u musketara. Na stolu je imao jednu flašu rakije i polupunu čašu, izgledao je kao da je sam na svetu.

Klavir je zasvirao uvod Mesečine od Debisija, u dobrom aranžmanu za bolero i mala mulatkinja ga je otpevala s ljubavlju. Ana Magdalena, dirnuta, naručila je klekovaču s ledom i sodu, jedini alkohol koji joj je s vremena na vreme, bio dozvoljen i koji je dobro podnosila. Naučila je da u piću uživa sama s mužem, jednim veselim, društvenim pijancem koji se prema njoj ophodio iz ljubaznosti i saučesništvom jednog tajnog ljubavnika. Svet joj se promenio od prvog gutljaja.

Osećala se dobro, vragolasto, veselo, spremno na sve, ulepšano zbog svetog spoja muzike i pića. Mislila je da je muškarac za stolom ispred nije gledao, ali kada ga je ona pogledala po drugi put, nakon prvog gutljaja rakije, on ju je iznenadio, i pogledao. Postideo se. Ona ga je za promenu, držala na oku, i nestrpljivo ga gledala dok nije pogledao ka satu s lancem, zatim je pogledao ka vratima, sipao još jednu čašu, zbunjen, jer je već bio svestan da ga ona posmatra bez milosti. Tada je pogledao pravo u nju. Ona mu se nasmešila bez ustručavanja, a on njoj otpozdravio laganim klimanjem glave. Zatim je ustala, krenula ka njegovom stolu i muški mu prišla.

– Mogu li da vas pozovem na jedno piće?

Muškarac se otvorio i rekao:

– Bila bi mi čast.

– Bilo bi mi dovoljno ako bi vam to pričinilo zadovoljstvo – reče ona.

Nije ni završila a već je sela za sto, i njemu i sebi sipala piće. To je učinila tako vešto, s tako finim stilom da se on nije ni usudio da joj uzme flašu i spreči je da sama poslužuje.

– Živeli! – reče ona.

On se saglasi, a zatim oboje popiše piće na eks. On se toliko zagrcnuo i zakašljao da je ostao u suzama. Izvukao je neupotrebljenu maramicu s mirisom lavande i nju pogledao kroz suze. Oboje su osluškivali dugu tišinu sve dok se on nije obrisao i došao do daha. Usudila se da ga direktno upita:

– Da li ste sigurni da niko neće doći?

– Da – reče bez ikakve logike. – Trebalo je da dođe neko u vezi sa poslom, ali neće doći.

Ona ga s izrazom proračunate sumnjičavosti upita:

– U vezi sa poslom?

On joj odgovori kao čovek kome se ne veruje:

– Više nisam nizašta.

A ona, bezobrazno, kakva nije obično, vrlo proračunato reče:

– Biće posla u vašoj kući.

Nastavila je da mu se obraća pažljivom taktikom. Zabavljala se odgonetanjem njegovog godišta, prešla se u jednoj godini, imao je 46, zatim odgonetanjem odakle je, na osnovu njegovog akcenta, ali ni nakon tri pokušaja nije pogodila.

Pokušala je i da pogodi njegovu profesiju, ali ju je on preduhitrio, rekavši da je građevinski inženjer, a ona je posumnjala da je to bila zamka kako bi je sprečio da dođe do istine.

Razgovarali su o smelosti da se jedno Debisijevo delo pretvori u bolero, ali on nije bio vešt u tome. Bez sumnje joj je dao do znanja da je ona poznavalac muzike, a da on nije napredovao dalje od Na lepom plavom Dunavu. Ona mu je pričala kako čita Drakulu. On ga je čitao još kao dečak i to u dečjoj verziji, impresioniran idejom da će se grof iskrcati u London u obliku psa. Kod drugog pića je osetila da se rakija komovica pomešala s klekovačom i da mora da se skoncentriše kako bi ostala pribrana. Muzika je prestala u jedanaest časova, samo su njih čekali kako bi zatvorili.

Ona je tada primetila to da sve izgleda kao da je oduvek živela s njim. Znala je da je doteran, besprekoran u oblačenju, da su mu ruke dolazile do izražaja zbog prirodnog sjaja noktiju. Odavao je utisak da su ga potisnule krupne žućkaste oči i da je bio dobar i bojažljiv čovek. Osećala se dovoljno sigurnom da načini korak koji joj se nije dogodio čitavog života, čak ni u snovima. Reče mu bez prikrivanja:

– Da se popnemo?

On iz nerazumljive skromnosti reče:

– Ja ne živim ovde.

Ali, ona nije časila časa, već je želela da završi započeto. Podigla se, i baš kad joj je alkohol udario u glavu, uzbudila se, a njene blistave oči su zasjale.

– Prvo ću se ja popeti dok vi platite. Drugi sprat, soba 203, desno od stepenica. Ne kucajte, samo gurnite.

Popela se u sobu, ispunjenu slatkim nemirom koji nije osetila još od svoje poslednje noći kao device. Uključila je ventilator, ali ne i svetlo, obnažila se u mraku, bez suzdržavanja, i ostavila trag od odeće po podu, od vrata do kupatila.

Kada je upalila lampu na toaletnom stočiću, morala je da sklopi oči, da snažno i duboko udahne kako bi regulisala disanje i kontrolisala drhtanje ruku. U žurbi je oprala intimne delove, oba pazuha i nožne prste, oznojene zbog gume na cipelama, i uprkos teškom večernjem znojenju, ipak nije razmišljala da se okupa pre nego što ode na spavanje. Pošto nije imala vremena da opere zube, na jezik je stavila mrvicu paste za zube i vratila se u sobu, jedva osvetljenu svetlošću koja je dolazila sa stočića.

Nije čekala da njen gost gurne vrata već ih je otvorila iznutra kada je osetila da će doći. On se prepao – „Majko moja!“ – ali mu ona u mraku nije dala previše vremena. Snažnim noktima mu je svukla jaknu, skinula kravatu, košulju i preko njegovih ramena bacila sve na pod.

Dok je to radila, vazduh se natapao jakim mirisom lavande. U početku, on se trudio da pomogne, ali je ona to sprečila svojom smelošću i autoritetom. Kada je bila gola do pojasa, sela je na krevet i spustila se na kolena kako bi mu skinula cipele i čarape. On je istog momenta skinuo kaiš tako da njoj bude zadovoljstvo da mu skine pantalone, a da se nijedno od njih dvoje ne brine za svežanj s ključevima, pregršt karata i novčića koji će pasti na pod. Na kraju, pomogla mu je da skine gaće i shvatila da nije bio tako obdaren kao njen muž, čiji je bio jedini za koga je znala, ali i da mu je bio uzdignut i čvrst. Nije mu dopustila nikakvu inicijativu. U potpunosti je legla na njega, požudno ga uzela, a da nije ni mislila na njega, dok se oboje nisu izmorili u znoju. Ostala je odozgo, sopstvenim snagama se boreći protiv prvih nedoumica svoje savesti, pod toplim znojem i prigušenim zvukom ventilatora dok nije shvatila da nije disao kako treba, izložen mukama pod težinom njenog tela. Ostao je nepomičan dok nije smognuo snage da dođe do daha i upitao:

– Zašto ja?

– Delovali ste kao fin čovek – reče ona.

– Pošto to dolazi iz usta žene poput vas – reče on – to je čast.

– Oh! – našalila se ona, zar nije bilo zadovoljstvo?

Nije odgovorio. Oboje su ležali oporavljajući se od noćne buke. Soba je bila mirna, u polutami lagune. Čulo se neko mahanje krilima, vrlo blizu. On upita:

– Šta je to?

Onda mu ona odgovori o navikama čaplji noću. Po isteku jednog sata, dugog banalnog šaputanja, ona je svojim prstima počela da prelazi od grudi do ispod stomaka. Potom je nastavila da mu dodiruje prste na stopalima, pa je prešla preko nogu i potvrdila da je bio potpuno pokriven kovrdžavim maljama koje su je podsetile na aprilsku travu. Potom je počela da ga draži nežnim poljupcima po vratu i iza ušiju i tad su se po prvi put poljubili u usta. Onda se on otkrio kao pravi ljubavnik tako da ju je bez žurbe podigao do najvišeg stepena ushićenja. Ona se iznenadila da su tako razvijene ruke sposobne na takvu nežnost. Ali, kada je hteo da je podstakne na misionarsku pozu, ona se oduprla, uplašena da će upropastiti divotu prvog puta. Uprkos tome, on joj je ulio poverenje s takvom čvrstinom da je to radio onako kako ona voli i na način na koji ona voli, učinivši je srećnom.

Bilo je dva sata kada ju je probudio grom koji je zatresao stubove kuće a vetar udario u šalone od prozora. Požurila je da ih zatvori. U ponoć, istog trenutka kada se desila druga munja, ugledala je lagunu, kroz kišu, beskrajni mesec na nebu i plave čaplje u zaleđu, kako bez vetra mašu krilima.

Po povratku u krevet, noge su joj se zaplele među njihovim stvarima na podu. Svoje je ostavila na podu kako bi ih kasnije pokupila, a njegovu jaknu je okačila na stolicu, odozgo je stavila njegovu košulju i kravatu, pažljivo složila pantalone po ivici, vodeći računa da se ne izgužvaju, spustila ključeve, nož i novac koji su ispali iz novčanika. U sobi se vazduh ohladio od oluje tako da je obukla ružičastu spavaćicu od svile, tako čiste da joj se koža naježila. Muškarac je spavao na boku, sa skupljenim nogama, izgledao joj je kao neko veliko siroče, tako da nije mogla da se odupre izlivu saosećanja.

Legla je iza njegovih leđa, zagrlila ga oko struka, i miris njegovog tela, natopljenog znojem, učinio ju je živom. On je pustio opor dah i počeo da hrče. Ona je jedva zaspala. Probudila se kada se električni ventilator isključio, kada je nestalo svetla i kada se soba ispunila zelenkastom svetlošću iz lagune. On je neprestano hrkao uz uzvuk zviždanja. Ona ga je vrhovima prstiju lupkala po leđima iz čiste dosade. On je prestao da hrče uz jedan odsečan pokret i njegova životinjska iscrpljenost je ponovo zaživela. Ona ga je ostavila na sekund i u jednom potezu skinula sa sebe spavaćicu. Ali, kada mu se vratila, svi njeni pokušaji bili su uzaludni i shvatila je da je zaspao kako ne bi reskirao po treći put.

Pošto se tako udaljio na drugu stranu kreveta, vratila se da obuče spavaćicu i skrivena od sveta, zaspala dubokim snom.

Njen prirodni sat ju je probudio u zoru. Kratko je ležala, meditirajući zatvorenih očiju a da se nije usudila da prizna pulsirajući bol svojih slepoočnica, ni gorak ukus u ustima zbog zabrinutosti da je nešto nepoznato očekuje u stvarnom svetu. Po zvuku ventilatora je shvatila da se svetlo vratilo i spavaća soba je već bila osvetljena, jer je u laguni svanula zora. Odjednom, poput smrtnog bola, blesnula je brutalna svest da je izvršila preljubu, i po prvi put u životu spavala sa čovekom koji nije bio njen. Uplašeno ga je pogledala preko ramena, ali njega nije bilo tu. Takođe ni u kupatilu. Upalila je sva svetla i videla da nema njegovih stvari a da su, za promenu, njene stvari koje su bile razbacane po podu, bile pažljivo složene i ostavljene na stolici. Do tog trenutka nije ni razmišljala da ništa nije znala o njemu, čak ni ime, i da je jedino što joj je ostalo od lude noći bio miris lavande u pročišćenom vazduhu iz zaliva. Jedino je, kada je s noćnog stočića uzela knjigu kako bi je stavila u torbu, primetila da joj je on među stranicama njene horor knjige ostavio jednu novčanicu od dvadeset dolara.

*Prevela Ana Stjelja

Oceni 5