Životna preporuka za bolju 2019: “SFRJ za ponavljače” (8)
Ajuju 06 S

Okružen mornarima sa Galeba: Drug Tito, očigledno srećan

Photo: Stevan Kragujević

Galeb, mala brodica za velikog druga Tita

Čovek sa Uba, u blizini Sao Paola: Dragan DžajićSve zvezde jugoslovenskog sporta

Džaja (devojačko: Dragan Džajić). Ovaj  fudbaler raskošnog talenta rođen je u mestu kratkog i jasnog imena Ub, kod Sao Paola. Bio je glavna atrakcija beogradske “Marakane”, kapiten Crvene zvezde i fudbalske reprezentacija Jugoslavije, a kad se igrala oproštajna utakmica za Pelea, Brazil - Svet, bio je kapiten Brazila i dao dva gola. Za Džaju se verovalo da pored zabijanja golova može i da isceljuje bolesne i pretvara vodu u vino. Nije bilo nikakve sumnje da je Džaja bio najbolji fudbaler svih vremena na svetu. Jedina dilema koju smo imali u vezi s njim poticala je od pitanja ko je bio bolji - on ili drug Tito.

Ćosa je, kao i Džaja, od malih nogu igrao fudbal. Sve dok jednog dana nije utrčao u  protivnički gol, i pošto je bio neobično visok za svoje godine,  zviznuo glavom o prečku i pao u nesvest. Zato mu je mama zabranila da igra fudbal i upisala ga na košarku. U početku je pekao zanat kod Radivoja Koraća i Ive Daneua,  kojima je  na treninzima dodavao lopte, a kad je dovoljno ojačao KSJ ga je poslao na školovanje mormonima. Kod njih je usavršio tehniku i stekao savršenu eleganciju pokreta. Bjelov i Žarmuhamedov (koji su uvek delili sobu) zbog Ćose nisu spavali uoči utakmice, a pukovnik Gomeljski nije spavao uopšte. Ćosa je dao veliki doprinos košarci, i u velikoj  meri povećao ukupnu količinu  sreće u SFRJ. Ćosa se inače zvao Krešimir Ćosić. On je bio jedan veoma visok čovek.

Mladen Delić ušao je u fudbalsku legendu kada je u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1982. godine zabio go Špancima u poslednjoj, 98. minuti utakmice. Tada je, od njegovog čuvenog “ljudi moji, pa je li to moguće?!” čitavo pokolenje TV gledalaca ostalo bez bubnih opni. Zanimljivo je da su i ostalim tv i radio prenosima fudbaleri državne reprezentacije SFRJ  uvek na kraju pobeđivali, pa makar ih reprezentacija Laosa razbila  sa 5:0. Delić bi uvek našao neko  razumno opravdanje i zato se  utakmice koje on prenosi obično završavaju rečima: “Sram vas bilo, gospodine suče!”.

Milka Babović sušta je suprotnost temperamentnog Mladena Deliča. Ona je staloženo i strpljivo objasnjavala tv-gledaocima suptilne razlike između trostrukog aksla, cukahare i pas-des-deux. Stekla je slavu nadahnutim opisima kostima Žuže Almaši i bračnog para Protopopov. Zato je g-đa Babović za jugoslovensku televiziju značila isto što i tehnikolor za bioskop. Zahvaljujući njoj, takmićenja u umetničkom klizanju postala su popularna kao fudbalske utakmice, a prenose je bez problema mogao da prati i Rej Čarls, ako mu prevedu na engleski.

Split 1972. u znaku boks meča decenije: Mate Parlov i Marvin Camel na mjerenju težine

Mate Parlov je jugoslovenski Kasijus Klej i Muhamed Ali u istoj osobi - idol i uzor generacijama sportske omladine i maloletnih delinkvenata. Bio je najjači, najhrabriji i najpametniji čovek na svetu (“ako pojedeš sve iz tanjira bićeš jak ko Mate Parlov”). On je dokazao da je boks plemenita veština jer nikad nije šutirao protivnika po patosu. Po sportskoj etici približio mu se jedino Marijan Beneš kada je poljubio pesnicu onom Rusu kome je prethodno rastavio lobanju. Parlov je kasnije napustio olimpijski boks, na veliko olakšanje Kubanaca i Poljaka, i prešao u profesionalce. Nastavio je sa sahranjivanjem, ali to više nije bilo to.

Miroslav Cerar rođen je u malom dolenjskom mestu u siromašnoj zemljoradničkoj porodici. Otac Jernej se u mladosti bavio umetničkim klizanjem, a mati Ditka vaterpolom. Miroslav je bio usamljeno dete i jedina mu je razonoda bila da se krišom uvuče u štalu i preskače konja. Kad su roditelji za ovo saznali, bili su toliko očajni da su  odlučili da ga pošalju na zanat u Ljubljanu, a konja kod rođaka u Lipice. Miroslav je prvo tugovao a posle je našao drugog konja. Uskoro je postao prvak Jugoslavije, a zatim i pobednik svih olimpijada od Rima do  Sapora. Osvojio je ukupno sedam zlatnih za konja, tri srebrne za gredu i jednu bronzanu za vežbu s hula-hopom u parteru.

Šurba je kao dete čak i domaće zadatke pisao za ping-pong stolom. Posle su ga roditelji, Vilim i Tibor Harangozo, upisali na stonoteniski zanat gde je specijalizovao svinje i vraćanje loptice sa 30 metara. Već u svojim ranim četrdesetim osvojio je zlatnu medalju na studentskom takmičenju “Univerzijada” u Zagrebu. Srebrna medalja pripala je tada Antunu Stipančiću, a bronzanu su podelili Karakašević i Kalinić. Šurbine tradicionalne mušterije bili su “kosooki majstori celuloidne loptice iz zemlje izlazećeg sunca” -  Japanci, Kinezi i Šveđani. Ove poslednje je lupao levom, i to s deset fore.  Šurbino pravo ime bilo je Dragutin Šurbek.

Veljko Rogošić: Doček velikog maratonca na splitskoj rivi 1974,  na cilju dionice  Hvar - Split

Veljko Rogošić je bio narodni heroj u kupaćim gaćama i karika koja nedostaje između čovečje ribice i Džonija Vajsmilera. Rođen na Palagruži, Veljko je svakodnevno plivao do Visa gde je pohađao osnovnu školu, a kasnije i do Splita gde je upisao Srednju plivačku. Jedno vreme nosio se mišlju da upiše kraul na DIF-u u Beogradu, ali je odustao jer nije znao kako do tamo da dopliva. Ali, i bez fakulteta je postigao velike rezultate. Javnost je pomno  pratila njegove maratone,  beležeći prolazna vremena na  potezu Piran - Zadar - Herceg Novi i strepeći da ga usput ne pojedu planktoni. U našoj ulici je, kao plivač, uživao daleko veći autoritet od Marka Spitza i Vladimira Saljnikova zajedno. Od  Veljka smo više voleli jedino Nedu Arnerić -  iz razloga prikazanih u filmu “Isprsi se, Delfina”.

Ljubek, Matija  bio je pogonski blok Jugoslovenske rečne mornarice. Kada je bio mali, neko ga je slučajno zakačio veslom po glavi i od tada je dobio želju da vozi osmerac. Zato su ga posle osnovne skole upisali u Iton. Tamo je sedeo na krmi i vikao u levak, a kad je ojačao otišao je u Kembridž da vesla. Prvi uspeh postigao je u trci protiv Oksforda, koja od tada postaje tradicionalna. Po povratku u radni kraj nikako nije mogao da nađe jos osmoro istomišljenika pa se operedelio za kanu-jednoklek. Posle se proslavio i osvojio puno olimpijskih medalja. Na kraju mu je sve to dosadilo pa je kupio vanbrodski "Tomosov" motor "Lahor"od 2.5 ks. I pitao se šta mu je trebalo sve ono  ranije.

Najbolji svih vremena: Svetozar Gligorić, SFRJ Svetozar Gligorić je najbolji jugoslovenski šahista svih vremena jer je sudio na meču Fišer - Spaski u Rejkajviku 1972. Već sa godinu dana mali Gliga je odlično igrao “mice”, a sa godinu ipo “podmornice”. Kasnije je prešao na “čoveče ne ljuti se”, da bi se u osmom osnovne potpuno posvetio šahu. Posle je s Kapablankom vodio teorijske diskusije, a Botvinika je drao ko vola u kupusu. Bio je  prvi šahista koji je pobedio računar ZX Spectrum. Jednom je igrao i s  drugom Titom na Brionima. Pre partije Tito ga je pogledao u oči i rekao: “Ak dobim, stavim te na Goli”. Gliga se strašno zbunio i na kraju je, obliven hladnim znojem,  izustio: “Druže Tito, ako  pobedim ja, obećaj da ćeš mi za svako polje na šahovskoj tabli dati po jedno zrno pšenice”.  “Majku ti božju“, rekao je drug Tito i povuka e2-e4.  Naravno, Tito je izgubio, i odmah ispunio svoje obećanje. A Gliga je posle hteo da se ubije.

Čudo neviđeno (ideja lepog u SFRJ)

Šuškavac

Šuškavac je bio plastični kišni mantil koji se, kao najveći modni hit u Jugoslaviji, pojavio šezdesetih, u vreme kada su od plastike u zemlji pravljeni samo podovi u bolnicama. Šuškavci su švercovani direktno iz tadašnjeg centra svetskog glamura, pijace  Ponte Roso u Trstu.

Šuškavci su se nosili i leti i zimi, po kiši i suncu, snegu i vrućini, preko odela, preko džempera, preko košulje ili preko stolice. Ipak, najjači utisak se ostavljao  nonšalantnim nošenjem preko ruke. Posebno ako u zadnjem dzepu pantalona imaš  plastični češalj da se vidi drška. Uz šuškavac je najbolje pasala najlon košulja koju nije trebalo peglati: kragna je uvek bila prava i nije trebalo gurati fišbajne. Prednost bele najlon košulje bila je u tome što se naveče gurne malo pod tuš, a ujutro je opet spremna za oblačenje. Ovo je bio  vrhunski domet nauke i tehnologije na Zapadu. Iznošeni šuškavci i najlon košulje se nisu bacali, nego su bili prodavani Bugarima, Česima i Rusima po enormnim cenama. Za jednu najlon kosulju moglo se nabaviti ispod ruke kilo kavijara, a za šuškavac komplet alata za mehaničarsku radnju.

Vreme šuškavca je ujedno i vreme “trajne”. Naziv “trajna” potiče od izraza “trajna ondulacija”, što je bio obavezan natpis u frizerskim zadrugama i salonima za žene u periodu od usvajanja Zakona o preduzećima do donošenja Ustavnih amandmana 1972. “Trajna ondulacija” se, kao postupak za dobijanje lepe frizure, primenjivao na osobama ženskog pola, poznatim pod zbirnim imenom “drugarice”. Ovo se obično radilo uoči praznika “Osmi mart”,  s tim da drugaricama frizura traje do odlaska na letovanje, u julu ili avgustu. Zato se ova frizura i zove “trajna”. Postojala su dve glavne škole za “trajnu”. Prema prvoj,  kosa se “tapira”, tj. uvija u oblik sarme, i odatle se ova frizura zove još i “sarmica”. Prema drugoj, kosa se ondulira van “haube” u širokim talasima i to se zove “hladna trajna”. Ono što je bila “trajna” kod žena, za muškarce je bio “kokot”. Reč je o frizuri gde se kosa “zaliže” s obe strane glave tako da se na vrhu podigne talas veličine cunamija koji se posle elegantno obrušava prema nosu. Takva frizura se, prema Dr Z. Radmiloviću,  modelirala pomoću rastvora šećera u vodi (“cukervaser”), širokim i suverenim pokretima ruku (“…tero kosu na prirodno majku ti jebem seljačku!”).

Trst je naš (i Gorica polovica)

Jugoslavija na točkovima: Autobuska stanica u Trstu sa mnogobrojnim vozilima iz SFRJ

U doba kada su Jugosloveni tek počeli da otkrivaju tihe radosti sticanja,  svet se već  tresao u potrošačkoj groznici. Da bi videli kako to u praksi izgleda, Jugosloveni su odlazili u Trst.  Najlepša stvar u Trstu bile su farmerke. Reč je o  pantalonama od specijalnog, “teksas” platna. Sam naziv “farmerke” nastao je zbog verovanja da ih nose američki seljaci zvani farmeri. Neki su opet mislili da farmerke nose lovci na dabrove zvani traperi, te da je zato pravilnije reći “traperice”. Treći su pokušavali da naprave kompromis pa su ih zvali “farmerice”.

U našoj ulici vladalo je mišljenje da je sve to bez veze, jer da farmerke ne nose nikakvi seljaci, nego kauboji. Džon Vejn, Vinetu i Levi Štraus. Od svih marki najviše smo cenili “Super Rifle” (jer se rimuje sa “noge ti ko kifle”), a najjači efekat postizao se kad malo zavrneš nogavice, pa te svi gledaju  i zavide. Posle su se pojavili i domaći modeli od tzv “džinsa”. Ali to ni poštari nisu hteli da nose. Početkom sedamdesetih bile su popularne i “dolčevite” (italijanski: “rolke”), koje su se nosile uvučene u farmerke, ispod kratkog štrikanog prsluka, ili, još bolje, ispod košulje s velikom kragnom. Ako ostane love, u Trstu se još kupovao i dezodorans “Brut 33” (kod nas ga nije bilo). Brut se koristio samo pre žurke, ali cela boca.  I, za puvanje, u Trstu smo kupovali još i “Drum” i “rizle”. Koje, naravno, nismo umeli da motamo. 

Centar svetskog glamura:  Pijaca  Ponte Roso u Trstu, šezdesetih godina

Trst je bio mesto hodočašća pripadnika verske sekte koji su u narodu bili poznati pod imenom “šminkeri”. Sledbenici ove sekte obožavali su tekstilnu industriju i magične simbole i znake kojima su odevni predmeti bili obeleženi. Oni su se pridržavali strogog sistema tabua i bilo im je zabranjeno doticanje predmeta označenih rečima “Mura”, “Varteks” ili, ne daj bože, “Kluz”. Šminkeri su nastali pocetkom 80-ih kao pandan pokretu koji je dolazio sa periferije, a čiji su nosioci bili tzv “momci” koji jednom nedeljno u kožnim jaknama  “idu u grad” sa svojim drugovima umesto devojkama. Šminkeri su ih prezirali, a ovi su ih zauzvrat tukli.

Seks na jugoslovenski način

Jugosloveni su, po sopstvenom priznanju, strastveni ljubavnici. Jugoslovenke o tome imaju svoje mišljenje, za koje ih niko ne pita. Čime se odlikuju pravi muškarci u Jugoslaviji?  Nazovimo stvari pravim imenom i recimo otvoreno: pimpekom. Međutim, treba imati u vidu da reč “pimpek” ponekad označava sasvim različite pojmove, a najčešće:

1. Polne organe dečaka u predškolskom uzrastu.

2. Polne organe nekih nacionalnih lidera.

3. Umetničko ime jednog muzičara iz Sarajeva.

Što se ovog poslednjeg tiče, on se još u detinjstvu razlikovao od drugih dečaka. Legenda kaže da ga je babica u porodilištu od iznenađenja zamalo ispustila na patos, a da je posle na pitanje njegovog oca “jel muško il žensko?” rekla “jel ti to mene zajebavaš?”. Kasnije je još dugo u neverici odmahivala glavom i ponavljala “mašala, mašala”.

Pimpek se proslavio u čaršiji još u pubertetu jer je bio izvanredno obdaren za muziku. Posle je stekao reputaciju pevača s ubedljivo najvećim glasovnim mogućnostima, pa su ga žene i devojke širom Jugoslavije dočekivale raširenih ruku i otvorenog srca. Pimpek je inače bio matori šmeker, nije se hvalio i diskretno je ispijao špricere s Kemom. A posle su onaj psihijatar i njegov prijatelj pisac iz Rusije pucali na njih sa brda. Da i oni nešto opale.   

Pošto je s Jugoslovenima, što se onih stvari tiče, sve bilo ok, nisu im bili potrebni  nikakvi dodatni stimulansi, pilule, ili  ne daj bože, mehanička pomagala. Zato u SFRJ niko nije koristio mašinu za produženje vrste poznatu pod imenom “Vep” (lat: “penis duplex”). Reč je o aparatu koji se sastoji od  pumpice i lenjira. Prvo služi za pumpanje, a drugo za merenje. Šta se time zapravo postizalo, ostalo je tajna.

Galebovi, ili mali nokat kao erogena zona

Kad u Split dolazi legenda iz Šibenika: Mišo Kovač sa suprugom i pratiocima stiže na festival

Statistički posmatrano, ljubavlju se najviše bave tzv. “galebovi” (nem.: “Bumseneksperten”), stanovnici priobalnog pojasa SFRJ, naročito Dalmacije.  Ime su dobili po morskim pticama, poznatim po svojoj eleganciji i jakom želucu, jer jedu šta stignu, uključujući i otpatke.

Galeb se poznaje po čežnjivom pogledu i zlatnom lančiću. Onaj koji drži do sebe ima još i medaljon s odgovarajućim  znakom zodijaka i masivnu srebrnu narukvicu s pločicom na kojoj kurzivom piše “Stipe” ili  “Ive”.  Da bi postigli što veći utisak na žene, neki galebovi imitiraju Mišu Kovača i nose  pozlaćeni prsten s crnim kamenom, tzv. meteoritom. Ovo je bilo zgodno, jer pomaže kod započinjanja konverzacije (“Schau, schau, mein Schmuck aus Himmel mit ein Meteorit kommen”).

Prsten, narukvica i ogrlica idealno se slažu s belim pantalonama i roze strukiranom košuljom. Poseban efekat postiže se otkopčavanjem gornjih sedam dugmadi kako bi se dlake uplitale i šuštale na večernjem povetarcu. Takođe se preporučuje i tetovaža sa stilizovanim sidrom ispod koga pise “JNA” ili još bolje, “JRM”. I naravno, dugačak nokat na malom prstu.   To žene vole.

Lijepe žene prolaze kroz grad

Pažjivo pratila modne revije: Drugarica Jovanka Broz na radnom zadatku Najveća ljubav druga Tita i najraskošnije otelovljenje jugoslovenskog sna bila je lepotica iz Like po imenu Jovanka Broz. Jovanka je bila poznata po izuzetnoj eleganciji, i što se toga tiče, mogla je da joj konkuriše samo kraljica Elizabeta i ponekad, za rođendan, njena mama. Zbog toga su joj zavideli i svašta napričali Starom, pa je ovaj, nakon izvesnog oklevanja, na kraju  ipak  oterao. Odmah su je se svi odrekli, ukljućujući poslugu, pudlice i Nikolu Ljubičića. 

Posle Jovanke, narod je najviše voleo Fahretu Jahić (nom de guerre “Lepa Brena”). Ova vilendorfska Venera iz Brčkog postavila je krajem prošlog veka standarde klasične dinarske lepote, stila i duha. “Lepa Brena” je nastala slučajno, posle pokušaja jednog voditelja da se naruga lošem ukusu tv-gledalaca. Pokušaj nije uspeo, ali su gledaoci kolektivno kažnjeni time što i danas pamte ono što normalan čovek ne sme da drži u glavi: “Čačak, Čačak, šumadijski rock’n’roll, to je život moj i tvoj, oj Moravo, oj…”

Potpunu suprotnost Lepe Brene predstavljala je Bernarda Marovt. Vitka i nežna, ona je svojom urbanom, pomalo melanholičnom lepotom bacila na kolena čitavu generaciju čitalaca zagrebačkog magazina “Start”. Ubrzo posle duplerice u Startu, ranih osamdesetih, Bernie je aklamacijom izabrana za mis Jugoslavije. Iz razloga koje čitaoci ovog magazina nikada nisu mogli da shvate, nije postala i mis sveta. Ali, što se njih tiče, kao da jeste.

Nacionalna kuhinja

Vegeta

Nacionalno jugoslovensko jelo zove se Vegeta. Vegetu je izmislio Stevo Karapandža. Još kao pitomac Srednje kuharske u Varaždinu, Stvo se isticao u sitnom seckanju povrća. Toliko je usavršio ovu veštinu da su se pod njegovom satarom i brzim rukama mrkvice, paškanat i peršin  pretvarali u prah i pepeo. Pošto ovo nije moglo da se jede, a nije smelo ni da se baci,  Stevo je, u strahu od direktora škole, ovako isitnjeno povrće počeo da upotrebljava kao dodatak jelima. Tako je rođena “Vegeta”.

Karapandža je bio prvi Balkanac koji je uspeo da dokaže da meso nije dovoljno samo baciti na žar nego da ga prethodno treba “potući batićem”, čime je izvršio kopernikanski obrt u jugoslovenskoj gastronomiji. Takođe je dokazao da dobra klopa ne mora uvek da pliva u teškim mastima i da čak postoje neka jela u koja se ne stavlja zaprška. Karapandža je iznad svega bio dobar čovek i uvek je hranio Olivera Mlakara. Ovaj je sa svoje strane naučio tv-publiku da se u hrani može uživati i bez spektakularnih zvučnih efekata, a da se pohvala onome ko je pripremio jelo ne mora iskazivati lupanjem po ramenu uz “stric mi je tko mi trbuh nabije”.

Stevo je kasnije s koferom vegete otišao u Pariz  da uči Francuze kako se peku kroasani, za šta je dobio orden legije časti sa zlatnim žličicama.

Ćevapćići

Ćevapćići su najpopularnije i najdemokratskije lokalno posluženje, u svoje vreme pristupačno čak i penzionerima. Kao nacionalno jugoslovensko jelo, ćevapćići (izgovara se “chey-wahp-chee-chee”) osvojili su čitav svet, a naročito Bliski i Srednji istok, gde su im razni Turci i Arapi promenili ime u kebab. Originalni jugoslovenski ćevapćići (prisnije: ćevapi) liče međutim na ćufte (kiofta), ali nisu okrugli i imaju drugačiji ukus. Ćevapi se u Jugoslaviji tradicionalno služe s bogatim i maštovitim prilozima u vidu leba i luka. Ako je neko baš besan, poručiće i paradajz salatu. Ćevapi se mogu jesti na razne načine, npr. nožem i viljuškom, čačkalicom ili prstima. Uz njih odlično ide rakija, pivo i špricer, a za decu može i vitasok.

Inače, prestonica svih ćevapa je Sarajevo - ne toliko zbog njih samih koliko zbog somuna, a još više zbog raje, jer se ćevapi isključivo jedu u društvu. Pored sarajevske, na ceni je i leskovačka škola, poznata po tome što ćevapćiće, za razliku od ostalih jela, ne spremaju kuvari nego majstori.

Pošto je reč o vrhunskom dometu kulinarstva, ćevapćiće treba razlikovati od nečega što se pise "tschevaptschitschi" i što Dalmoši nemilosrdno uvaljuju Švabama za skupe pare.

Burek i rekbu

Kao što postoji engleski, tako postoji i jugoslovenski doručak. Reč je o bureku (švajc.: “muesli”), bez koga se u Jugoslaviji ne može zamisliti  ni jedan osvit novog dana.

Najbolji burek u SFRJ može se naći u Čabaravdića (“mrtva bi ga usta jela”), i generalno, u SR BiH, gde postoji velika tradicija pečenja bureka i pita (- Mama, mama, Hamo ćopa pite! - Neka ćopa, kurac će za većeru!), mada se i u Beogradu mogao naći odličan burek pod nazivom “rekbu”.

Burek se deli na burek sa sirom, burek s mesom i burek bez ičega (tzv. “prazan” burek). Postoje još i neke modernije verzije s voćem, ali to nema veze s mozgom.  Burek se pravi od testa zvanog jufka koje se razvuče preko stola, savije i zatim peče u okrugloj tepsiji na 250 stepeni. Burek se može jesti svuda, npr. kod kuće (tzv. “burek za poneti”), mada je najzdravije da se jede u samoj burekdžinici, i to “s nogu”.

Burek je mastan pa se zato služi s hartijim, a jede iskrivljenom i slabo opranom viljuškom direktno sa musavog drvenog pulta. Prilikom izbora burekdžinice treba voditi računa  da ova bude u blizini železničke ili autobuske stanice. Iz nekog razloga  najbolji bureci rastu upravo u okolini takvih objekata. Normalno ljudsko biće pojede za doručak burek od 250 grama u tri zalogaja, a ako je baš gladno može i 300 u dva. Povratnici, emigranti i gastosi u poseti starom kraju jedu za doručak od 750 grama naviše, a ako im nije dosta maznu i par pogačica s čvarcima.

Uz burek se pije isključivo jogurt, najbolje onaj vodnjikavi u belo-roze pakovanju. Kao što se burek jede iz hartije, tako se i jogurt pije direktno iz tetrapaka. Posle toga se usta obrišu rukom, a ruka o pantalone. Ili kosu, ako hoćes da se sjaji.    

Kako putovati, ili kako stići i uteći?

Vremenske zone ili Joke About Time

U Jugoslaviju je najbolje putovati sedamdesetih godina prošlog veka. Mada ni šezdesete nisu bile loše, pogotovo na moru, jer je voda bila čista, riba jeftina i niko nije pucao s brda. Prilikom planiranja putovanja u Jugoslaviju, važno je imati na umu da u SFRJ važe dve različite vremenske zone. Jedna je obična a druga JAT-ova. Ova poslednja služi kao dokaz da je sve u životu relativno, pa i red letenja.  

Iako je JAT pre svega namenjen za prevoz pilota, stjuardesa i članova njihovih porodica , u avione, ako ima mesta, primaju i  neke čobane (lat.: “pax”). Oni su stalno gladni i žedni i uvek nešto traže.  Pošto smetaju, stjuardese ih vezuju kaiševima za sedišta i paze da se ne oslobade i pobegnu u klozet. Zato JAT-ovo kabinsko osoblje mora da bude strogo, ali pravično. Svakom putniku sleduje “čaj, kafa?” izgovoreno s visine od 30.000 fita i plastična kutija sa zamičkom, prozirnom šnitom parizera i jednom zelenom maslinkom. Ako je putnik dobar, tj. ako ćuti i spava,  na kraju dobije i bombon. Ali, ako je nemiran, pa npr. traži još jednu času vode, onda prvo dobije verbalni ukor (“gospodine, da znate za ubuduće: avion nije kafana”), a ako pređe sve granice i postavi pitanje zašto stjuardese krkaju ketering iz biznisa pred putnicima iz ekonomske, onda ga bace kroz prozor. JAT je inače imao više zaposlenih nego Pan Am, BOAC  i Aeroflot zajedno. Zato što  je bio najveći na svetu. 

Fića, čovek s točkovima

Zbog obilja prirodnih lepota, Jugoslaviju je možda najbolje upoznati putujući kroz njene predele automobilom. Dva su razloga za to: prvo , onaj ko putuje automobilom može kad god hoće da se zaustavi i popije hladno pivo ili trgne duplu ljutu u jednom od mnogobrojnih usputnih motela i kafana. Drugi razlog je taj da se za volanom možda najbrze može upoznati pitomi mentalitet i blaga narav stanovnika Jugoslavije. Naročito kad ih u saobraćaju neko pretekne.

Sami Jugosloveni za putovanja najčešće koriste “Fiću”, prevozno sredstvo s točkovima, koje velikodušniji ljudi zovu “automobil”. Za Fiću se ne zna tačno kako funkcioniše, ali se veruje da radi na ćumur. Iako je predviđen za prevoz omanjih putnika na kratkim relacijama, Fićom su čitave familije (s koferima, strinama i loncem punjenih paprika za usput) putovale u posetu rođacima na drugi kraj zemlje. Kupovina Fiće je 60-ih godina bio uzuzetan događaj,  po značaju i posledicama  ravan rođenju ili smrtnom slučaju u porodici.

Inicijacija novog Fiće vršila se tako sto bi vlasnik ukrcao veliku količinu oduševljene susedske dece i provozao ih po kraju. Zatim bi pristupio sledećem obredu: ritualno pranje, nameštanje nalepnice “YU” i ukrašavanje enterijera minijaturnim kopačkama ili bokserskim rukavicama . U međuvremenu bi drugarica sašila zaštitnu ceradu, na kojoj bi vlasnik štriclom izvukao registarski broj s obe strane, napred, nazad i  - za svaki slučaj - na krovu. I taman kada su vozači Fića zaključili da je život lep, pojavila se “Zastava 1300”. Vlasnici ovih drumskih zveri su, kao dodatnu pakost, uveli presvlake za sedišta (za Fiću ih niko nije pravio). Najcenjenije su bile presvlake  od veštačkog krzna, na šta su vozači Fića jedino mogli da odgovore dlakavom presvlakom za volan.

Posebnu zavist izazivala je prostrana platforma iza zadnjih sedista Zastave 1300 (kod Fiće je nema), na koju su komotno mogla da se smeste bar dva ukrasna jastučica (FK Partizan) i pas koji klima glavom. Pokušaji vozača Fiće da na ovo odgovore  nalepnicama (tigrovi koji se sudaraju glavama uz upozorenje “Pazi!”), “zavesicama” za zadnje točkove (levo “stop”, desno bela strelica za preticanje) i unutrašnjim retrovizorima “Panoramic”, nisu bili uspešni. Ipak, vozači su do kraja branili svoj integritet, pa makar i Fića stradao: poznat je slučaj penzionisanisanog  zastavnika s Novog Beograda koji je, sa prozora, iz ručnog bacača, razneo jednog starijeg maloletnika kad je ovaj pokušao da mu mazne brisače.

Titanik

Spektakularna lepota Jadranske obale najbolje se vidi sa mora. Zato, ako ste u mogućnosti, putujte brodom. Najveći jugoslovenski putnički brodovi su “Liburnija” i “Galeb”. Razlika je u tome što ovaj prvi prevozi više stotina, a ovaj drugi uglavnom jednog putnika.

Pored vozova i vlakova, još jedan od velikih snova malenoga Jože bili su brodovi. Kasnije, kada je porastao, drug Tito je dosta štedeo, pa je na kraju ostvario svoju želju iz detinjstva i kupio jahtu “Galeb”. Pošto je bio skroman čovek, njegov brod nije bio veliki kao Queen Elisabeth II. Za razliku od engleske kraljice, drug Tito je voleo da deli lepe trenutke s običnim ljudima, pa je svuda vodio sa sobom generala Ljubičića, i pred gostima ga oslovljavao sa “Mr Smee”.

Lepe uspomene sa Galeba: Arsen Dedić pjeva drugu Titu 1964. godine

Galeb je bio ne samo luksuzna jahta već i školski brod, na kome je lično drug Tito  učio mlade mornare kako se vezuju čvorovi i maše signalnim zastavicama. Na ovom brodu je drug Tito oplovio čitav svet, a kada se vraćao u jugoslovenske teritorijalne vode, celokupno priobalno stanovništvo bi mu isplovljavalo u susret na svojim brodicama i čamcima, ili bi izašlo na rivu i mahalo belim maramicama. 

Galeb, za razliku od Titanika nije potonuo, ali zemlja u kojoj je bio registrovan, jeste. I to veoma duboko.   

(KRAJ)

Oceni 5