Galimatijas u strogom centru svemira

KNJIGA VASELJENSKOG MUZIČKOG SREDIŠTA, NEDOKUČIVA I NEIZRECIVA – Termin Bojane Stojanović-Pantović nastao u pokušaju da opiše kakva sve čudesa sadrži poezija Aleka Vukadinovića. Stojanović-Pantović kaže da se u pesmi "Pesnički atelje", posvećenoj Kleu, "priziva i neka vrsta 'obogotvorenja' pesničkog, stvaralačkog i jezičkog čina, koji neprestano raščitava 'Otvoreno delo Boga', knjigu tog vaseljenskog muzičkog središta, nedokučivu i neizrecivu, ali podložnu stalnim istorijskim menama koje donosi odsustvo božanskog principa, posebno iz perspektive aktuelnih, tragičnih događaja".[1]

Dobro, ideja o Božjoj tvorevini kao otvorenom delu Boga nije nezanimljiva, čovek kao sustvaralac koji nastavlja Božje stvaranje budući da je sam stvoren po Božjem podobiju, stara teološka ideja, lepo izražena parafrazom Umberta Eka. Ali, zašto je onda taj stvoreni svet koji pesnik neprestano čita i tumači – knjiga vaseljenskog muzičkog središta, pritom još i nedokučiva i neizreciva? Šta je uopšte vaseljensko muzičko središte? I šta bi tek bila knjiga tog središta?

Otkud vasioni centar, pride još i muzički? Verovatno kritičarka misli na Pitagorinu harmoniju sfera, ali to možemo samo da pretpostavljamo, budući da se izražava posve nejasno. Sve i da je harmonija sfera u pitanju, opet je nejasno šta je vaseljensko muzičko središte. Centralno mesto u vasioni odakle dopire muzika sfera? Ili prostor gde se stiču svi zvuci? Problematična je i ideja da postoji središte svemira, pa makar ono bilo i muzičko. Ni astronomi nisu baš sigurni kako stoji stvar s užim centrom kosmosa, ali zato naša kritičarka nema nikakvih sumnji, pa je prava šteta što svoja ekskluzivna saznanja nije podelila s naučnicima. Prema teoriji velikog praska, univerzum nije nastao eksplozijom materije u nekom već postojećem prostoru, već se sam prostor proširio i to nezamislivo brzo, nadsvetlosnom brzinom (što je moguće jer je brzina svetlosti maksimalna brzina kojom se može kretati materija koja ima masu, a pošto prostor nema masu, onda nema ni ograničenja). To znači da svemir nema centar, odnosno da je svaka tačka u vasioni istovremeno i centar vasione.

Dakle, svemir je decentralizovan, pa se teško može govoriti o vaseljenskom muzičkom središtu. A o Božjem svetu kao knjizi tog središta – još manje. Usput je ta knjiga nedokučiva i neizreciva, što samo dodatno otežava život nesrećnom čitaocu kritike i poezije. Ako je pesniku i kritičarki već stalo do nedokučivosti i neizrecivosti, neka pokušaju da dokuče i iskažu kako to svemir nema centar, ili kako to da je beskonačan, a ipak se širi. Samo, rekao bih da su takve teme njima ispod časti, jer se oni bave isključivo "vinućima ka beskraju", "pradavnim počelima tamnine", "lirskim proniknućima u svet neizrecivog i skrivenog, katkada fatalnog tajanstva" (sve termini Bojane Stojanović-Pantović o poeziji Aleka Vukadinovića).

Neki drugi pesnici nisu tako gadljivi na male svemirske teme, pa onda ispevaju ovakve stihove:

"Noćima gledam nebo, panično
Shvatam, ja ne shvatam bezgranično.

Nesposoban sam, živ me ubi sram,
Čim pomislim na svemir, mislim na ram.

Ne mogu da shvatim da može sfera
Da stoji tek tako, bez eksera…[2]"

Tako počinje pesma za decu "Bezgranično" Predraga Čudića, nastala iz čuđenja nad prirodom kosmosa, nad fantastikom koja se krije u astronomiji. A sad malo Alek Vukadinović, direktno iz vaseljenskog muzičkog središta:

"Ti što isijavaš svu noć voznesenja
Mastilom i dletom vretenom i kistom
Spoznao si Crtu: Druga su vremena
Novi rez to vetar tka u lišću istom
Sustiglo te vreme gorući dah vetra
Kovitlac u struji drhtaj iz daljina
Otvaram te knjigo božjeg geometra:
Plavooki beskraj kosina uglina[3]"

Tja, knjigu otvorio, ali slabo mu je išlo čitanje i razumevanje Božjeg teksta, što nije nikakvo čudo, pošto Bog piše geometrijskim figurama, dosta nečitko. Sudeći po onome što kaže kritičarka, da je ta Božja knjiga nedokučiva i neizreciva, dobro je pesnik i ovo malo napisao. Jer ako je knjiga vaseljenskog muzičkog središta nedokučiva, onda se ona ne može nikako razumeti; a ako je neizreciva, onda se ta saznanja o Božjoj knjizi (kojih nema, jer je knjiga nedokučiva) ne mogu nikako izraziti, pa je pesnikov pokušaj da dokuči nedokučivo i izrekne neizrecivo unapred osuđen na propast. Bolje da se Vukadinović nije ni mučio da tu nešto dokuči i poezijom izrekne, pošto je to ionako nemoguća rabota. Pod uslovom da kritičarka zna šta govori, u šta se ne bih mogao zakleti.

Profesorka se ne zaustavlja na dotičnoj nedokučivoj i neizrecivoj Božjoj knjizi, već kaže da je ona podložna "stalnim istorijskim menama koje donosi odsustvo božanskog principa, posebno iz perspektive aktuelnih, tragičnih događaja". Stvoreni svet zvani Božja knjiga je u stalnom kretanju i promeni, a zašto? Zbog odsustva božanskog principa. Kako je to božanski princip odsutan iz sveta koji je Bog stvorio, iz Božje knjige vaseljenskog muzičkog središta, nedokučive i neizrecive – to je i meni teško dokučivo, a još manje izrecivo. Ako u Božjem svetu nema božanskog principa, gde ga ima? Da li bi božanski princip bio prisutan u svetu koji je stvorio zli demijurg? Hajde što književnoj kritičarki, profesorki univerziteta koja već decenijama studentima tumači književna dela, ne ide od ruke književna kritika niti interpretacija poezije, to se nekako i može razumeti, navikli su već publiku na očekivanja manja od makovog zrna zaostalog u razvoju. Ali ovoliko nepoznavanje pravoslavne teologije kod jedne ugledne profesorke i doktorke književnosti – to je zaista nedopustivo u današnje vreme sveopšteg procvata duhovnosti, čak i u našem devastiranom obrazovnom sistemu.

Na kraju kritičarkine rečenice vidimo i zašto ona misli da je Božji svet lišen božanskog principa – zato što ga kritičarka (ili sam pesnik?) posmatra u svetlu "aktuelnih, tragičnih događaja". O kojim je to aktuelnim tragičnim događajima reč, naravno, ostaje nam samo da nagađamo, naši kritičari su majstori ostavljanja čitalaca u magli, da sami tragaju za onim što je kritik hteo da kaže, ali nije uspeo, jer mu precizno izražavanje ne spada u opis radnog mesta. Sudeći po tome što je Vukadinović jedan od mnogobrojnih pesnika koji plaču i nariču nad zlehudom sudbinom svog napaćenog srpskog naroda, nije teško pretpostaviti na koje je to događaje kritičarka mislila. Najbolje je reč prepustiti samom pesniku, da vidimo šta njega zapravo muči, koje ga to patnje more, "posebno iz perspektive aktuelnih, tragičnih događaja".

Novinar "Politike" Zoran Radisavljević pitao je Vukadinovića "Otimaju nam jezik, uništavaju pismo, javno govore da hoće da nam promene svest. Šta će biti sa srpskim narodom?", a pesnik odgovara: "Sve nam to čine 24 časa dnevno. Ali, oni ne znaju iskonsku snagu srpskog naroda. Zahvaljujući njoj, mi smo preživeli sva iskušenja negativne istorije. Uostalom, mi imamo svoje moralne i duhovne orijentire, visinske kote koje se nikad ne gase. Svetosavsko jevanđelje, Hilandar, pradedovska vera, Miroslavljevo jevanđelje, srpski jezik i srpsko pismo – bili su nam luča održanja kroz vekove, kao što će nam to uvek biti. Celo srpstvo, i ovo ovde, i zagranično, mora biti jedinstveno, i okupljeno oko majke Srbije".[4]

Koga je briga za knjigu vaseljenskog muzičkog središta, koja je pritom i nedokučiva i neizreciva, kad Hilandar gori, otimači srpskog jezika rade bez počivka, uništitelji ćirilice nikad ne spavaju, a zli svet se nameračio da promeni svest srpskom narodu na čelu s pesnicima, kritičarima i novinarima. Ako je to nekakva uteha, sudeći po onome što pišu ovakvi kritičari, novinari i pesnici – njihovoj svesti ne preti nikakva opasnost, jer tu i nema šta da se menja.

*Tekst prenosimo iz časopisa Riječ i smisao

[1] Bojana Stojanović-Pantović: Tipologija i estetika lirske proze Aleka Vukadinovića, u: Poezija Aleka Vukadinovića (zbornik radova), Zadužbina Desanka Maksimović, Beograd, 2007.