Gama nož, novi karcinom i stara e-suđenja

Vesele vesti iz bolnica: Konzilijumi, pregledi, skeniranja, analize, uputi, izveštaji

Večitu scenarističku dilemu za triler sadržaje: da li ubicu otkriti već u prvom kadru ili, kao kod Agathe Christie, čekati da se Hercul Poaro nakani da u poslednjim minutima otkrije zlikovca – rešavam sledećem priznanjem. Pored karcinoma pluća s kojim sam se borio čitave godine što hemio-terapijom, što sa deset doza zračenja, pojavilli su se karcinomski tragovi u glavi, otkriveni nakon pregleda magnetnom rezonancom. Dobio sam tako maligne blizance, jedan stanuje u levoj strani pluća, drugi u glavi čiji se položaj medicinski opisuje “paraventikularno i okcipitalno levo i temporalno desno”. Sad kad ste opustili i relaksirali jer znate tko je potuljena hulja, možete samo da odahnete uz glasni komentar “Awesome”. Ili na našim bosansko-hrvatsko-srpskim jezicima: “Jebiga”.

Najnovija faza borbe protiv zloćudne bolesti iznova je započela krajem jula kad sam dobio naređenje da skeniram kičmu, vrat, pluća, a da glavu podarim magnetnoj rezonanci. Mada u idealnoj teoriji sve to izgleda lako, nije; za svako snimanje potreban je uput iz lokalnog Doma zdravlja, gde se u napetoj atmosferi pandemijske nervoze i straha u ambulanti obavezno čeka sat ili dva, bez obzira na to što imate tačno zakazan termin. Nema popusta za onkološke pacijente; svako misli da je baš on/ona najbolesniji i da na silu mora da uđe pre vas. Naš vaskoliki nebeski narod koji se kurči svojom humanošću, svoje pravo lice pokazuje na lokalitetu Doma zdravlja gde zamalo da se penzionerke potuku ko je pre došao i ko će pre da se uvali doktorki na laku čašicu ispovesti od Kulina bana do Kovida 19.

Kad sam preživeo torturu u Domu zdravlja, sve je bilo za nijansu lakše. Skeniranje nije strašno, ležite mirno u mašini i meditirate o tome kako ste celog života bežali od bolnice da bi vam ona postala jedino aktuelno ognjište. Bizarno, jedna od mojih omiljenih pesama svih vremena jeste upravo “Hospital” grupe Modern Lovers iz daleke 1972; atmosfera, melodija i ubistveno depresivni glas Johanthana Richmana opsedali su me decenijama, kao da sam u instant sadašnjost prizvao reinkarnaciju koje se ne odričem; uprkos naslovu i sadržaju, još uvek je ta himna mog  psiho-utočišta, lek za dušu koja se suočava sa svojim demonima. Uverite se sami; pogledajte nezaboravni video.

Magnetna rezonanca, pak, funkcioniše po istom skenerskom principu; ležite nepomični u tubi, ali ne u tišini. Odjednom, najglasnije, počinju zvuci koji se mogu opisati kao atonalni brak između pijanih Kraftwerk i nenaštimovanih Rammstein. Metalna, aritmična buka smenjuje se škripom gvozdenih šina, kao da neko testerom seče metal nasred panja usred glave. Punih 70 minuta izdržao sam, a da nisam poludeo; valjda mi je decenijsko glasno slušanje rock’n’rolla pomoglo da pobedim mašinu.

Roditelj sa dva karcinom deteta

Moj medicinski dosije sa svim nalazima, rezultatima, mišljenjima i preporukama, u međuvremenu se podgojio. Zaključak: karcinom pluća se smanjio, nije se, srećom, proširio; kičma je uglavnom u redu; vrat funkcioniše mada ga jebe okoštavanje (dar starosti); zahvaljujući nekim biljnim kapima hodam lakše, mogu da pređem čak pedeset metara i da ne stanem, što je mali trijumf za čovečanstvo, a veliki za Lukovića. Ukratko, sve je nekako pod nekakvom kontrolom (ako kontrole uopšte ima), jedino brine ono u glavi “paraventikularno i okcipitalno levo i temporalno desno”. 

Zahvaljujući mojoj sestri Dragani, koju decenijama od multipla skleroze leči profesor dr Vladimir Kostić (inače, predsednik SANU), odem na Neurologiju da mu pokažem rezulate moje lude glave. Jeste karcinom u tragovima, kaže mi professor, nije još ništa strašno, ali može da bude; moraćete na Gama nož, da ne dozvolimo da se proširi. Uvek sam se pitao kako se čovek oseća kad mu dijagnosticiraju najtežu bolest, ali kako sam već prošlog decembra rodio prvo karcinom dete, na drugo sam navikao kao ponosni roditelj; dva raka u jednom telu za manje od godinu dana, malo li je?

Čak sam se osećao bolje nego obično, jer više nije bilo neizvesnosti. Krenuo sam da jurim uput za neurohirurgiju, gde su me tek krajem septembra primili, jer je pacijenata više nego što čovek s bujnom srbijanskom maštom može da zamisli. Preskačem svakodnevne odlaske u bolnicu radi neophodnih analaza, ali će vam statistika sve reći; tokom septembra, od ukupno 30 dana, samo sam omašio osam dana da ne posetim neku kliniku, Dom zdravlja, Onkologiju, Neurologiju, laboratioriju. Konačno, sredinom oktobra prima me dr Biljana Šeha, rukovodilac klinike Gama nož; odmah me šalje na skener da vidimo šta se desilo sa onim govnima u glavi. Naravno, u roku od mesec dana, sve se proširilo; umesto četiri trake/tačke sad ih imam sedam; kaže Biljana, već iduće nedelje idete na Gama nož, radićemo još jedno skeniranje, javiće vam kad da dođete. Jave; u sredu, 21. oktobra, u 6,30 a.m. da budem u ordinaciji Gama noža. Operacija ili intervencija – može da počne. 

Čovek sa gvozdenom maskom na šinama

U utorak uveče hranim se muzikom i tv serijama da me malo podignu jer o Gama nožu malo znam, a ne želim da pretražujum pomahnitali Google gde ću, kakve sam kurate sreće, naići na neku tragičnu ispovest. Uopće, a naročito uopšte, još od početka bolesti odlučio sam da budem potpuno neiformisan što se interneta tiče; valjda sam bio jedini na Onkologiji, koji nakon hemio-terapije, nije čitao šta piše u otpusnoj listi. Bilo mi je dovoljno da mi lekari usmeno kažu kako im bolest sad izgleda, nemam živaca da čitam izveštaje koje zbog medicinskog i latinskog ionako ne razumem, a najveća je šansa da ih pogrešno razumem. Moje kolege iz sobe čitali su svoje otpusne liste nekoliko puta; kolega sa susednog kreveta, gladan informacija, molio me je da čita i moje izveštaje, što sam mu dozvolio ali sam mu zabranio da ih interpretira. Čuvaj se Danajaca i kad darove nose!

Tačno u 6.15 ranom zoram stigao sam pred zgradu na kojoj piše “Gama nož i magnetna rezonanca”. Jedino u šta sam bio siguran jeste da Gama nož nije pravi nož i da mi neće otvarati lobanju i čačkati po njoj. Tretman je, kao da sam u Švajcarskoj, počeo tačno u 6.30: presvukao sam se u pidžamu, obuo papuče, seo na krevet gde su mi prišli sa injekcijama objašnjavajući da će mi na četiri mesta na lobanji bušiti rupice za zavrtnje koji moraju da drže gvozdenu masku. Malo će boleti, kaže doktor, ali neće dugo. Bolelo je, naravno, ne pomaže mnogo laka zubarska anestezija. Posebno su zajebani šrafovi, po dva sa svake strane lica; potom Frankenštajovska čelična maska koja se navlači i fiksira oko cele glave; mesta ima samo za slamku kojom, ako sam žedan, mogu da pijem vodu. Teško je pričati, više mumlam i na pitanja odgovoram klimanjem masivnog okova. Donose mi ogroman plastičan skafander koji obavija glavu i celu gvozdenu konstrukciju; skafander je pun rupa kroz koje lekari nekim šipkama mere daljine, širine i dubine, izgovarajući brojeve koji meni deluju nasumično, ali očigledno da nisu; sve u ovom prostoru koji podseća na NASA laboratoriju ima kompjutersku logiku, kao da sam u svemirskom brodu; nedostaje samo veliko plavo nebo i puno blještavih zvezda.

Po treći jubilarni put idem na magnetnu rezonancu da vidimo šta se desilo za sedam dana, da li se karcinom proširio ili je iz besa odlučio da se povuče. Potuljeni zlikovac se opet razbaškario u moj glavi: umesto sedam, sad je okriveno deset neuralgičnih mesta, šokiran sam brzinom kojom se bolest širi ako se na vreme ne zaustavi. Dobra vest; sve će se uništiti laserom/Gama nožem, moraću da u komori boravim puna tri sata, ako ne mogu da izdržim, prekinuće i nastaviće ponovo. Legnem usred tube, gvozdena maska na šinama fiksira glavu, ne mogu da mrdnem. Srećom, tišina je, nema Rammsteina i Kraftwerka u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, ali klaustrofobija preti; samo me nekoliko centimetara deli od nekog plafona, setim se naslova pesme grupe The Tremeloes “Silence Is Golden”, jeste li pri svesti, majke ti?

Sto osamdeset minuta iskoristio sam da rasložim svoj život uzduž i popreko; nisam se pitao što mi se sve ovo dešava, već šta još može da mi se desi. Kad sam ja u pitanju, za nova ludila i nove stresove uvek ima mesta. Nakon tri sata i dodatnih pet minuta, otvara se Aladinova riznica; lekari i sestre mi unisono čestitaju, jer ne pamte da je neko, bez prekida, izdržao tri časa – da ne predahne, uzme vodu, ode u WC ili razmrda udove. Svaka čast, Lukoviću, kažu mi, bili ste heroj.  Nenaviknut na medicinske komplimente, osećam se malo ponosno, ustajem sa stola brzo i hitro, odmah pitam da li mogu da se javim mobilnim, da retkim brižnim i bliskim pošaljem vest: Gama nož spržio deset legionara koje je unajmilo moje drugo karcinom dete, umrite muški, pizda vam materina!     

Dečak koji se loptom popeo na drvo u Zvezdarskoj šumi

Tek je rano popodne, a ja sam još u Gama nožu, ništa još nije gotovo. Valja skinuti masku, povaditi šrafove, staviti tampone na probušena mesta, obaviti glavu flasterima i kao krunu zavojima napraviti čalmu kao vizuelni dokaz da se nešto oko mozga uradilo. Taman kad se učinilo da stvari privodimo kraju, sledi iznenađenje: kognitivni test sa serijom pitanja, sličan ili identičan onom testu koji je Trump uradio nakon čega je umobolno izjavio da “tako odličan rezultat pre njega niko nije imao”. Za razliku od Trumpa koji je morao da od tri ponuđene fotografije pogodi kako izgleda slon, mene su rešetali magičnim pitanjima.

Nakon što sam uspešno pogodio kako se zovem, koji je danas dan (sreda), gde živim (Beograd, Zvezdara), morao sam, baš kao budalasti Donald J, da od cifre 100 oduzim po sedam, dok se lekaru ne smuči; 93, 86, 79, 72, 65, 58, 51… gde su me zaustavili, a baš sam hteo da im kažem da nisam bez veze diplomirao na Mašinskom fakultetu gde sam iz matematike 1 i matematike 2 imao dve desetke, što mi danas pomaže da razbijam expert Sudoku i tako vežbam ostatke od neisprženog mozga.

Nije kraj; kaže ispitivač - ponovite reči “dečak, lopta, drvo”. Ponovim glasno. A sad ih upamtite, kaže. Probaću, odgovaram, ništa ne obećavam. Setim se da je Trump imao zajebaniju mozgalicu od čak pet reči: “Person, Woman, Man, Camera, TV”.

Tešim se da me valjda neći svetska budaletina No1 pobediti, naravno da neće jer nakon 40 minuta na pitanje “Sećate li se tri pojma”, s lakoćom odgovaram “Dečak, lopta, drvo”, dođe mi da opišem kako dečak izgleda u kratkim pantalonama, kako je lopta blatnjava i kako je drvo zakržljalo.

Da je Donald bio na mom mestu rekao bi: “Ovako nešto pametno srpski Gama nož još nije čuo”.

Negde u kasno podne napuštam drage i divne ljude iz Gama noža; toliko brige i pažnje prema pacijentu nisam osetio godinama, nasuprot mržnji i netrpeljivosti u bolesnom medijskom prostoru. Dirljivo je saznanje da sam stigao anonimno, da niko nije pitao “Jeste li vi Onaj Petar Luković”, već su učinili da se čovek oseća opušteno i relaksirano posle tako ozbiljne i teške intervencije.

Na rastanku, ne mogu da izdržim: zahvalim se na svemu, mahnem i kažem šapatom: “Dečak, lopta, drvo”. Neka se zna da sam do balčaka sjebao Trumpa!

Povratak u izolaciju: Lekovi, krv i hitne opomene pred tužbe

Dan posle operacije nije dan odmora; trčim u famozni Dom zdravlja da angažujem patronažnu službu jer dvaput dnevno primam injekcije Dexasona koji eksplozivno podiže nivo šećera u krvi. Moram da nađem endrokrinologa koji će da prati rezultate glukoze; tri puta dnevno moram sam da vadim krv, ali ne umem da koristim lancetu sa iglom. Gledao sam YouTube video, čitao uputstva, čačkao i okretao i pritiskao aparat, da bih konačno zaključio kako sam najtalentovaniji glupan za lancete. Preostalo je samo jedne rešenje; da uzmem iglu i lično bodem prste. Jeste malo krvavo, ali nesposobnost ima bloody cenu.

Taman u hodu organizujem dnevni hodogram – injekcije, vađenje krvi, konsultacije sa endrokrinološkinjom, malo odmora – kad u poštanskom sandučetu zateknem obavijest da hitno odem u najbližu Poštu gde me čeka hitno preporučeno pismo. Napolju kiša, a red bar dvadeset metara. Slutim da me pismo neće obradovati, jer je po kabalnoj teoriji Dobrice Ćosića strepnja uvek dublja. U ogromnoj koverti samo jedan list papira sa memorandum ortačkog advokatskog društva Stojković/ Стојковић i upečatljivim naslovom „Opomena pred tužbu“. Setili se da uvaženom, cenjenom, mudrom i visokomoralnom Čedomiru Čupiću nisam uplatio poslednju ratu po drugoj tužbi iz 2017. godine. Rok za uplatu je pet dana; ako u kancelariju advokatskog ortačkog SS društva ne odnesem lično 40.000 dinara, sledi tužba, kamate a možda mi na vrata zakuca izvršitelj da mi otme zamrzivač ili gramofon ili WC šolju. Odmah telefonom pozovem latiničnog Stojkovića i kažem da para nemam; lečim se od karcinoma, penzija mi je kao urnebeski vic, 32.000 dinara, negde oko 260 evra, dok za troškove stana dajem svega 180 evra. Pošaljite mi preko vibera dijagnozu, kaže advokat, pa da vidimo, javiću se. Poslao dijagnozu, advokat šuti.

To srce od čoveka, Čupić Čeda, satima mi je dizao pritisak jer sam se setio da su mu e-novine nakon prve tužbe još 2015. platile sitniš od nekih 2.500 evra. Tužio nas je još jednom, jubilarni treći put, mene i Lepu Mlađenović, ali smo 2018. dobili spor, prvi put u istoriji zlosrećnih e-novina. Baš odahnem, eleminišem čedočupanjstvo vlastitim Gama nožem, kad ono – Igra Sudbine – stigne mail od Lepe Mlađenjenović. Piše mi: „Ciao ortak! Kakob si sa zdravljem ovih dana? Jel su ti javili advokati da je Apelacioni sud potvrdio prethodnu odluku o delimičnom usvajanju tužbe onog seksiste. Danas je info u 'Danasu' sa sve našim imenima u naslovu. Ciao, sestrinski pozdrav, Lepa“.

Otvorim sajt i udari me naslov: „Čupić dobio spor protiv Mlađenović i Lukovića“, uz objašnjenje da se Lepa & ja obavezujemo da časnom i ushićenom tužiovu isplatimo „nematerijalnu štetu u iznosu od 150.000 dinara“. Računam kognitivno: dužan sam mu po drugoj tužbi 40.000 plus 75.000 dinara za ovu treću tužbu, ukupno 115.000, skoro četiri moje penzije, svaka čast na biznisu, Čedomire, pravi si mali privrednik. Skoro kao Natalija Dević, s kojom 17. novembra imam zakazano suđenje, jer je neki nadrkani sud usvojio njenu žalbu; srećom, neću morati lično u sudnicu, imam advokata kojeg su mi našli prijatelji iz UNS-a, dok se neprijatelji iz NUNS-a prave blesavi uživajući u pravnoj torturi nad mrskim Lukovićem.

Dajem zakletvu: nikad više u životu neću pomenuti ime i prezime sa inicijalima ČČ. Sem kad je u pitanju Čarli Čaplin.

Biznis šema Dobrice Ćosića: Strepnja, slutnja, nada

Kad sve saberem, oduzmem i pomnožim, najveći problem nakon tekuće opasne bolesti jeste kako da portal XXZ i ja preživimo sve udare; namnožili su se štakori da otmu pare za neizrecivu duševnu bol, opasniji su od pandemije. A troškovima nikad kraja; svakog meseca, bili u kancelariji ili ne, plaćamo gazdarici 300 evra, tu su porezi, PDV, struja, stanarina. Oglasa je malo, u dva maha su nam odbijeni projekti u koje sam iskreno verovao (Soros, Rosa Luxemburg Stifung). Da nije bilo malo donacija i pomoći čitalaca, već bismo bili deo zaboravljene web-istorije.

U situaciji smo – XXZ i ja lično – da opet pokrenemo kampanju za pomoć čitalaca i firmi pod sloganom „ Ako nećete vi, neće niko“. Ne moram da ponavljam da je moja bolest skupa i preskupa; a nije nimalo jevtino održavati XXZ koliko god da se činilo da je to sitnica; pet zaposlenih koji rade posao za duplo više ljudi u mom su odsustvu spasili XXZ, ali sad kad im se i ja pridružujem redovim prilozima, ostaju samo prokleti novci koje me je već stramota da pominjem.

Moram da verujem u čitaoce koji vole ono što radimo, jer ovakav sadržaj gotovo nigde nećete naći. Ponosan na svoje urednike i novinare, učiniću sve da XXZ magazin i ja prebrodimo ova zajebana, teška, bolešću obeležena vremena. Znam, naravno, da večina čitalaca novčano kuburi, ali je nada – da se vratim rahmetli Ćosiću – dublja od strepnje i plića od slutnje.

Što bi rekla Gloria Gaynor „I Will Survive“!

Kako da nam pomognete

Ako koristite PayPal: Vašu donaciju možete odmah, ovog časa, uplatiti preko emaila: petar.lukovic@xxzmagazin.com

Ako živite u Srbiji: Vašu donaciju možete uplatiti u bilo kojoj banci ili pošti na račun naše firme, uz sledeće neophodne podatke. Ime firme: Sugarplum.d.o.o. Adresa: Miodraga Petrovića Čkalje 6, 11000 Beograd. Tekući račun: 265-1760310000727-97 Raiffeisen Bank a.d. Beograd. Svrha uplate: Donacija.

Ako živite u Hrvatskoj: Uplatu u kunama možete izvršiti u Erste banci, uz sledeće podatke: Petar Luković, Erste banka Hrvatska, IBAN: HR6324020063290360241.

Takođe, uplatu u kunama možete izvršiti u OTP banci, uz sledeće podatke: Petar Luković, OTP banka Hrvatska. IBAN: HR0324070003232433237

Ako živite u Bosni i Hercegovini: Javite se emailom glavnom uredniku na petar.lukovic@xxzmagazin.com da dobijete podatke kako da izvršite uplatu u Raiffeisen banci (BiH).

Ako živite u inostranstvu/inozemstvu, a želite da donaciju uplatite preko banke:

Uplatu u devizama možete izvršiti u Erste banci, uz sledeće podatke: Petar Luković, Erste banka Hrvatska. IBAN: HR6324020063290360241. SWIFT: ESBCHR22.

Uplatu u devizama iz inozenstva možete takođe izvršiti u OTP banci, uz sledeće podatke: Petar Luković, OTP Hrvatska. IBAN: HR0324070003232433237. SWIFT: OTPVHR2X

Ako koristite Western Uinon: Dovoljno je da na ime (Petar Luković, Srbija) pošaljete novac, a da šifru pošaljete primaocu na mail: petar.lukovic@xxzmagazin.com

Hvala unapred!     

Pobedićemo, jer nam ništa drugo ne preostaje!

***

PORUKA WEB UREDNICIMA IZ REGIONA: Ovaj tekst slobodno, bez dozvole, možete prenositi na vašim portalima u integralnom obliku. Jedini zahtev je da članak linkujkete na tekst sa portala www.xxzmagazin.com.