Srbija u najluđoj noći
Docek 02 S

Photo: Pinterest

Gde ćeš za doček?

Rezervacija sa konzumacijom

Gde ćeš za doček – pitanje iz pakla i zabava za sada već retke hrabre znatiželjnike. Pitanje koje se po pravilu postavlja od kraja avgusta, kada se istopi ono „gde ćeš na more“. Možda ste primetili da ljudi koji nikad ne propuste da vas to pitaju su uvek isti oni koji se ne sete da vas pozovu na famozni doček. U paru sa pitanjem ide i propratna konstatacija, takođe antologijska: „Uvek je bolji provod na nekoj random žurci nego za doček.“ To misli i ovaj što pita i onaj koji odgovara. Takva razmena je već postala deo folklora, poput tradicionalnog pozdrava za pravoslavni Božić i Uskrs.

Iako deluje da je većini muka od ustaljenih pitanja i novogodišnje fame, gotovo svi su na ovaj ili onaj način opsednuti dočekom. I tako generacijama.

Za baby boomere iz SFRJ karakteristična je bila proslava u hotelima. Napirlitani, sređeni, sjajni kao budućnost koju zamišljaju, sedeli bi u parovima po hotelskim restoranima sa najviše još četvoro ljudi koje poznaju i stotinak nepoznatih. I dan danas imam traume od jutarnjeg programa ili dnevnika u podne 1. januara, kada bi vredni reporteri iz gradova u unutrašnjosti javljali kako su njihovi sugrađani dočekali najluđu noć.

„U (dopisati grad po izboru) se slavilo do zore. Desetine hiljada građana su na trgu uživale uz (šund pevač), (šund pevačica) i trubače, a za dobru zabavu pobrinuli su se i brojni ugostitelji, čiji su objekti bili ispunjeni do poslednjeg mesta.“ Onda slede snimci „sa terena“ i izjave pripitih gostiju. „Bilo je i onih koji su rešili da Novu godinu dočekaju kod kuće.“ Pa slede kadrovi sa ulice, snimljeni 31.12. popodne.  Reporter će pitati nasumično odabranog građanina gde će za doček, a ovaj će odgovoriti: „Kod kuće.“ Nakon usputne konstatacije da se ovog puta slavi skromno i u krugu porodice, reporter će upitati šta će biti na trpezi. Za šest-sedam dana izaći će opet na ulice, trgove i pijace da proveri da li su kupljeni badnjaci, posti li se, te kako se dočekuje najveći hrišćanski praznik i – šta će biti na trpezi.

Uprkos tome što se mlađe generacije uglavnom ne opredeljuju za glamurozne hotelske proslave, gloženje oko izvesnih karata za izvesne žurke, jurenje promotivnih cena, obavezna reč „konzumacija“ koja se može naći ispisana na tim kartama i vaučerima deo su folklora naših generacija, ništa manje odvratnog od onog hotelskog.

Bilo da je reč o hotelu, kafani, splavu, klubu, kafiću – poenta je u tome da su rezervisani i uplaćeni unapred. Šta osim mesta i čuvene konzumacije dobijate za nekoliko desetina eura i zašto se to uopšte plaća unapred, nije poznato. Samo je sigurno da postoje dve opcije – kapaciteti su ili ispunjeni do poslednjeg mesta, ili objekat 31. neće ni raditi. Zato je za nas mučenike najveći šok kada se nađemo u inostranstvu za doček i vidimo da svi objekti rade i da nikakva rezervacija i unapred plaćena konzumacija ne dolaze u obzir.

Ljudi se kreću slobodno – od kafea do restorana, od restorana do kluba bez ikakvih problema. Kao da je neki 26. oktobar, samo sa malo više ljudi i okićenom jelkom. Možete da odete i popijete kafu bilo gde. Da, kafu. I šampanjac, i kuvano vino, šta god želite. Možete i da večerate i sve to platite po regularnoj, dvadesetšestooktobarskoj ceni. Gledate ljude oko sebe, turiste i lokalce, i shvatate da niko, ali baš niko od njih nije mesecima unapred uplatio rezervaciju sa konzumacijom. Šok i neverica. Nema euforije, preterivanja, samo, eto, tek malo svečanije atmosfere. Možete prošetati i do trga gde, dok traje zabava, ipak ne morate da se bojite da ćete završiti među petardama. Ko bi rekao da ne morate da ostanete zabarikadirani u kući ili ugostiteljskom objektu kako biste bili bezbedni tokom najluđe noći. Višesatno čekanje na graničnim prelazima ipak se isplati.

Sandra Dančetović

Nije Nova godina najvažnija stvar na svetu

Život je jednom bio jednostavan poput kutijice sa konfetama, koja je šarene kružiće oslobađala nakon jednostavnog povlačenja konca, a tako je bilo i sa Novom godinom – jelka, novogodišnji ukrasi koji su se nasleđivali od prethodnih generacija i čokoladni Deda Mraz.

Iz detinjstva koje, makar u dečijim glavama, nema jasno utvrđena pravila za sreću i dobar provod, se polako prelazilo u odrasliji život, pa se nije mnogo brinulo o lampicama, jelka se više nije kitila sa tetkom koja je u grad dolazila specijalno za tu priliku, a u prvi plan su polako izbijale košulje, žurke i ti drugi ljudi koji su u novogodišnjoj noći postajali neophodni.

Prvi put sam se zaljubio kada mi je bilo 16 godina, i sve bi bilo u redu da je život tekao po planu. Ali život retko daje baš ono što mu tražimo, pa mi ni tada nije dozvolio da pobedim homoseksualnost kao što sam planirao – zaljubio sam se u mladića. Zaljubio se i on u mene. Ta Nova godina trebalo je da bude prvi veliki zajednički događaj, i velika tajna, jer o tome se nije govorilo. Nismo brinuli o posledicama, pa je valjda zbog toga sve i teklo po planu – njegovi roditelji su otišli iz grada, kuća je ostala prazna i to je bilo sve što nam je bilo potrebno. Ispričao im je da Novu godinu slavi sa devojkom, i oni su, kao i svi heteroseksualni roditelji bili ponosni na to, čak su mu i čestitali, rukovali se i tri puta ga poljubili u obraz.

Sve nam je išlo u prilog, kao što u ranoj mladosti često biva, sve dok se roditelji na putu u Novogodišnju noć nisu posvađali i tako ljuti se vratili kući. SOS situacija tražila je da se brzo snađemo, a posebno on koji je na brzinu morao da pronađe tu obećanu devojku i odigra ulogu svog života.

„Nemoj da dolaziš, nismo sami“, rekao je kratko u telefonsku slušalicu.

Utočište sam pronašao kod bake, starice koja Novu godinu nikada nije slavila, novogodišnji program prezirala, bilo joj je dovoljno da gleda u vatru i peče jabuke. Ništa me nije pitala, seo sam za sto preko puta nje i kao u nekom magnovenju jeo te jabuke koje, činilo mi se, nisu imale nikakav ukus. Ništa me nije pitala, a ja sam ćutao. Posle smo seli pored vatre, a ona mi je dozvolila da budem ljut na nju, što mi je, to sam tek kasnije shvatio, bio najdraži od svih poklona koje sam ikada dobio.

Baka je odavno otišla, ali ne pre nego što me je naučila da Nova godina nije najvažnija stvar na svetu, i da je potpuno u redu biti ljut čak i onda kada svi očekuju da budeš srećan.

Milan Živanović

Oceni 5