Gde prestaju Idoli, a počinju Piloti?

DOBROVOLJNO PEVAČKO DRUŠTVO - Nedelja na Duhove (East Field Music)

Osam godina nakon zajedničkog albuma proročanskog naslova Poslednja mladost u Jugoslaviji  (Jugoton), Nebojša Krstić i Srđan Šaper odlučili su da se ipak vrate muzici; kako u intervjuu za Vreme zabave do detalja objašnjavaju - bio im je potreban još jedan lik da projekat bude kompletiran. Igrom nesrećnog slučaja odlučili su se za Kikija Lesendrića (Piloti) i tako sami sebi definisali ličnu sudbinu, negde na raskrsnici apatičnog Bajage i zbunjenih Vampira, potirući svako sećanje na gotovo neverovatnu činjenicu da su Krstić & Šaper, kao članovi Idola, učestvovali u stvaranju takve ploče kao što je Odbrana i poslednji dani.

Nedelja na Duhove, ispostavlja se, sa Idolima nikakve veze nema, ali i te kakve veze ima s Pilotima; iskustvo preslušavanja deset pesama na ovoj ploči - identično je s регverznom mentalnom odlukom da deset puta, recimo, uzastopno slušate Kikijevu pesmu Kao ptica na mom dlanu, jer je derivat pomenute ptice do te mere duhovno oblikovao album da više nije jasno liči li Krstić na Lesendrića ili Lesendrić na Šapera. Čak i u onim pesmama u kojima je jasno da se pred mikrofonom smenjuju Nebojša i Srđan (Sestrice mala, Nedelja na Duhove, Kratko pismo, Laura), ostaje sumnja da li iz njih govori Kiki ili njegova ptica; da ne pominjemo one najtragičnije trenutke albuma kad Lesendrić svojim suznim glasom počinje da zapomaže (Mala pesma), kao da pred pretnjom smrtne kazne peva Zaboravljene zatvorenih očiju, držeći gitaru na dlanu umesto one ptičurine.

Dobrovoljno pevačko društvo moglo bi da promeni naslov u Mrtvačko pevačko društvo jer je to jedini način da vam opišu atmosferu u kojoj je svaki živi mrtac živahniji od bilo čega na ovoj ploči; ne samo da je sve toliko sporo da 44 minuta muzike izgledaju kao 4400 sati prinudnog rada u sibirskom kamenolomu - već je u toj sporosti neizdrživo mnogo sečenja vena, krupnih suza, glasne kuknjave za voljenom, pa čak i ovakvih dramatičnih stihova: "Nek postanem glup kao noć, kao mrak/ Ako prestanem da te volim/ Neka bude što mora da se desi bilo šta/ Niko te neće voleti kao ja". Treba li da vam kažem da je ove poetske trenutke otkrio Kiki? Treba li da vam dodam da je Kiki plakao pred mikrofonom? Treba li da vam otkrijem tajnu da je i Kikijeva ptica ridala od tuge?

Dobro, Kiki jeste zvezda albuma, jer je uz sve ostalo bio aranžer i producent; ali, daleko od njega nisu ni Krstić & Šaper, do bledila neinventivni, smrtonosno ozbiljni, često tragično izgubljeni u pesmama operisanim od svakog cinizma i ironije, amputiranim od svakod normalnog refrena koji traje duže od nekoliko sekundi. Nedelja na Duhove je album koji 1995. s ponosom može da stane uz nove ploče Smaka i Vampira; veseo kao multipleks skleroza, intrigantan kao Bajone, duhovit kao Senta, avangardan kao Piloti.

Želim da verujem da se i onoj Kikijevoj ptici smučilo i da je konačno napustila svoje ognjište na Lesendrićevom dlanu; valja razumeti odluku tog pernatog stvorenja da konačno napusti Dobrovoljno pevačko društvo, čije je songove slušalo mesecima. Budimo pošteni: i ptičiji mozak ne može baš sve da podnese.

*Objavljeno u magazinu Vreme zabave 1995. godine

(NASTAVIĆE SE)