In memoriam: Jovo Divjak (1937 - 2021)
Adivj 01 S

Photo: Bojan Tončić/XXZ

General ili srodstvo po ljubavi

U Sarajevu je 8. aprila umro general Jovo Divjak, prvi zapovednik odbrane Sarajeva, personifikacija otpora višestruko brojnijem agresoru tokom najduže opsade jednog grada u modernoj istoriji. Čovek koji se godinama zalagao za multinacionalno, društvo i građanske vrednosti, filantrop, osnivač Udruženja “Obrazovanje gradi BiH“ koje je finansiralo školovanje više od dve stotina dece svih nacionalnosti koje žive u Sarajevu. Bio je Nosilac je francuske Legije časti, Šestoaprilske nagrade Sarajeva i brojnih drugih bosanskohercegovačkih i  međunarodnih priznanja.

Autor je autobiografskih knjiga “Sarajevo, moja ljubav” i “Očekujući istinu i pravdu”.

Fabrikovana optužnica Tužilaštva za ratne zločine Srbije iz 2008. tereti ga za ratne zločine, a srbijanski su ga mediji stotinama podmuklih napisa smestili među izdajnike. Podsećao je na namere zvaničnog Beograda i njegovih eksponenata prvih meseci rata: “Namera Karadžića, Mladića, Beograda bila je da se tih dana ovlada Sarajevom, kao u njihovim projektima. To je trebalo da se desi za sedam dana, a ovladavanje Bosnom i Hercegovinom za mesec dana. Znate da je juna, jula, vojska bosanskih Srba kontrolisala 60 odsto teritorije BiH. To je moja prva asocijacija, da je tada sačuvan grad, odbranjen.”

Jovo Divjak  nije imao dilemu, početak rata opisivao je kao suprotstavljanje višestruko snažnijem agresoru koji je okruživao i terorisao grad: “Znali smo od početka da su kompletno naoružanje i oprema jugoslovenske vojske dati napadačima, ostavljeni, kako u Hrvatskoj, tako i u BiH. Nismo imali teško naoružanje, ali - dolazimo i do problema komandovanja - nijedan od ljudi koji su vodili brigade nije imao iskustvo, ni na vežbama, ni na čemu sličnom. Jedan komandir voda bio je nastavnik muzike.”

Besprizorno je optužen za napad na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici; njegovo naređenje “Ne pucajte!” paljanski propagandisti pretvorili su u “Pucajte!”; konstruisan je arhetip Srbina - izdajnika. Jovo Divjak nije negirao to da se dogodio zločin u Dobrovoljačkoj; zalagao se za to da krivci za ubistvo šestoro pripadnika JNA (prema svedočenjima generala Milutina Kukanjca) kazne, kao i svi koji su postupali protivno Ženevskoj konvenciji,

 Tokom Opsade prstenovi okruženja bili su moćni: “Srpska vojska je čitavo vreme imala 80 do 100 tenkova i do 350 artiljerijskih oružja. Tako da nije čudno kako se na taj dan 22. jula (1992) moglo ispaliti toliko granata (3770, prim. aut.). Linija odbrane je bila negde 64 kilometra duga, pa se postavlja pitanje da li je to bilo moguće. Pa naravno da je bilo, jer srpska vojska je tokom čitavog rata dobijala logistiku (...) Linija fronta u BiH je bila 1600 kilometara, trebalo je to držati. Velike snage Mladić je držao u Tuzli, Bihaću, zajedno su ratovali u Hercegovini, malo zajedno, sa Hrvatskim vijećem odbrane, malo jedni protiv drugih, nije imao dovoljno ljudi”, govorio je general Divjak.

Tokom obavljanja dužnosti zapovednika odbrane obraćao se pismima predsedniku BiH Aliji Izetbegoviću, protestujući zbog zločina nad Srbima i zbog jačanja verske komponente jedinica Armije.

Uz sarajevskog čika - Jovu uvek su išle zameninice “oni” i “ovi”: “ ‘Oni’ i danas smatraju da sam izdajnik srpskog naroda, da sam izdao JNA, i danas ne prihvataju, ne shvataju da sam ja slobodan građanin i da mi je velika čast bila kada mi je 8. aprila ‘92. godine ponuđeno da budem zamenik komandanta Armije, odnosno TO. Mržnjom se ništa ne može postići. Nažalost, pored sto hiljada ubijenih, meni najteže pada i to što je izvršeno potpuno etničko čišćenje BiH. A ‘ovi’ su oni ovde koji u 26 godina, koliko postoji udruženje Obrazovanje gradi Bosnu i Hercegovinu, koje pomaže deci žrtava, invalidnoj, deci romske nacionalnosti, nisu pokazali nikakav interes da pomognu.” 

Ostao je u Sarajevu i posle rata:  “Imaš svoga krojača, svoju prodavnicu hleba, mesa, tu je dobar sir u Tržnici, imaš svoju džamiju, svoju crkvu, ljude koji te cene, vole, koji ti žele dobro, koji kažu: ‘Molimo se za vas’. I, eto, zbog toga sam ostao.”

Opsade Sarajeva sećao se i po ljudskosti: “Bila su to teška vremena i svako ko je preživeo rat to zna. Sećam se priča kada su ljudi pomagali bolesnim komšijama i davali im od sebe šta su mogli, donosili vodu i hranu… Ta prisnost življenja je bila mnogo jača nego sada. Toga nedostaje danas.”

Otišao je Jovo Divjak, vojnik širokog lica i smirujućeg osmeha, čovek koji je komandovao odbranom zlostavljanog grada, vlasnik neiscrpnih rezervi ljubavi i tolerancije; sebe je smatrao “tek jednim” od brojnih Sarajlija, oni njega za svog najbližeg; pozdravljali su ga svakog dana, želeći da baš sa njim podele uspehe i brige, da mu stegnu ruku, da dotaknu hodajuću istoriju i vrate sećanje na teške, nezaboravne dane. Ko je s Jovom Divjakom prošetao bar komadom Ferhadije, od Vječne vatre ka Čaršiji, upoznao je jednu od najdužih ulica na svetu.

Tuguje Sarajevo, onako kako je, nažalost, naviklo da žali najbliže. U Beogradu tuguje antiratna Srbija, ostatak pobunjenih građana iz kolone “Crni flor”. Tuguje Srbija koja se, rečima Radomira Konstantinovića, “ne miri sa zločinom”.

Oceni 5