Genocid i hodanje po vodi

Gojko Đogo bio je 15. juna ove godine u Ševeningenu, gde je posetio Radovana Karadžića, prvostepeno osuđenog na 40 godina zatvora za genocid u Srebrenici, te progon, istrebljenje, ubistva, deportaciju i prisilno preseljenje. Tri dana je, u vreme poseta razgovarao sa kolegom, a na pola sata je, ljubaznošću zatvorske uprave, proveo sa Ratkom Mladićem, osuđenim za genocid u Srebrenici, kao i za zločine protiv čovečnosti širom BiH, kršenje običaja rata, opsadu Sarajeva i druge zločine. O tome javnost, istina sa izvesnim zakašnjenjem, izveštava profašistički državni dnevnik Večernje novosti (naslovnica 22. jula), najavljujući ekskluzivu: reportažnu tugovanku nacionalnog pesnika u formi bolne prozne avanture o boravku u Ševeningenu.

Zahuktava se, dakle, nacionalistička velikosrpska propaganda, tek se otvaraju novi prostori u veličanju ratnih zločinaca i njihovih neuhapšenih zastupnika i naravno da nema sumnje u to da je reč o državnoj politici negiranja zločina, afirmacije mučeništva Srba kao naroda - žrtve. Tek treba očekivati nove izlete u neljudskost za koju se koristi i eufemizam - propaganda. Koljačka kreativnost se razmahne kada, recimo, neko, greškom, pomisli da se ne može biti bedniji: "Svake godine kada televizija prenosi, kada dođu strani državnici, oni donose mrtva tela ko zna odakle i sahranjuju u Srebrenici", izustio je uoči godišnjice genocida Milomir Marić, voditelj i urednik emisije Ćirilica.

Mrtva deca i “veliki zločin”

A bivši senator Republike Srpske u vreme predsednikovanja Radovana Karadžića, primalac nacionalne penzije u Srbiji Gojko Đogo, preneće, verno, što da sumnjamo, u tekstu pod naslovom Ševeningen kao prokleto Lijevno, utiske iz tog strašnog kazamata, dodajući čitavoj priči i neugasivi vlastiti poetski dar, igrajući se vešto stilskim figurama: “Sunce zalazi nešto posle deset sati, ali se vidi još ceo sat. Bakarno zapadno nebo i sunce kao limunasto belance, greje al' ne peče, iako je leto.”

Prava ekspozicija za susret sa mestom u kojem borave dva možda i najveća zlikovca (konkurencija nije za potcenjivanje) koja imaju državljanstvo Srbije. Zar bi neki urednik bagatelisao ovakvu ekskluzivu, pogotovu urednik kalibra Milorada Vučelića, bivšeg prvog čoveka ratnohuškačke srbijanske državne televizije (među nama, koga biste na mesto urednika budžetskih “Novosti”), u vreme meteorskog uspona Dušana Čukića, Milorada Komrakova, Miodraga Popova i drugih brojnih nezaboravnih perjanica patriotskog novinarstva. Vučelić zna ko šta zna i kada to treba pokazati, Đogo je Risto, da ne propustimo, predsednik Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, ali i jedan od obnovitelja Demokratske stranke (1989). Sa Vučelićem ga vezuje imenica “zatvor”, budući da je 1981. Sadašnji glodur “Novosti” zahtevao, u hajci na Đoga povodom knjige Vunena vremena da autor bude uhapšen. Nedugo zatim, kad je Đogu presuđeno, javno se pokajao.

Ondje ćete prebranac kuvati

Đogo u Ševeningenu otkriva ritam kontradiktornosti, tako svojstven nekim nagrađivanim pesnicima: “Sve opasano povisokim zidom od cigle. Ispred, mali park. Zatvor ko zatvor”. Sad, kakve sličnosti imaju zid od cigala i mali park sa “prokletim Lijevnom” u kojem su Turci mučili starog Vujadina i njegove sinove, možda i otkrije pažljivi čitalac Đogovih beleški.

Niko se nije uželeo, ali evo i malo deskripcije: “Nisam ga video od 1995, od dejtonskog Aranđelovdana, u njegovoj kući u Krivačama. Sad je stajao tu, uspravan i vedar, kao i pre bezmalo četvrt veka. Gotovo bez bora, sa dosta sedih, ali sa svim vlasima na broju, u kuštravoj kosi koju još uvek često češlja prstima. Neveliki stomak, tregeri, bolje izgleda nego na fotografijama.”

Takav je zlikovac (Karadžić) uživo, na radost njegovog prijatelja, kolege, svakako i urednika “Novosti”. Zamislimo da im neko pomene žrtve srebreničkog genocida, ili, “velikog zločina”, kako mu tepa Aleksandar Vučić. Da im, daleko bilo, spočitne 1601 dete ubijeno u Sarajevu.

Nemojmo zamišljati, stvarnost je u Potočarima, ali i u Ševeningenu; ima Đogo dokaz života: “Drugi dan, dok smo petnaestak minuta čekali Radovana, stražari su nas počastili kafom. Radovan se sa Mladićem gurao u kuhinji, pa nije stigao da pre našeg dolaska spremi ručak, pasulj prebranac.”

Nije baš ni to “Lijevno” nezanimljivo.

Na dan nastanka ovog teksta u Sarajevu je umrla predsednica udruženja Majke Srebrenice Hatidža Mehmedović, žena kojoj su u srebreničkom genocidu dvojica iz uzane kuhinje ubila muža i dva sina.

Jedna od onih žena koja je, rekao bi urednik jednog beogradskog građanskog dnevnika, napravaila biznis od tuge.

Telefonska anticipacija mesovnih zločina

Tri dana su, kaže Đogo, on i Karadžić razgovarali o svemu i svačemu. “Posle preseljenja u Ševeningen, češće smo razgovarali, ali samo o ‘probranim’ temama”, ispisuje nacionalni poeta. Kao da nas podseća na to da su Karadžićevi i njegovi razgovori uvek zanimljivi (postali su i dokazni material pred Haškim tribunalom). Verovatno su se poslednji put pre Ševeningena i videli u novembru 1995, ali su o rešenju ratne krize u Bosni i Hercegovini pričali još u oktobru 1991.

Pesnici se savršeno razumeju i kad koriste stilske ispade.

“Đogo: Samo ti njih još malo laži, meda i šećera im daj, dok ovaj posao na Kupi ne utvrde, dok ne očiste teren.

Karadžić: Oni moraju da znaju da oko Sarajeva ima 20. 000 naoružanih Srba, pa to nije normalno, oni će nestati, Sarajevo će biti karakazan u kome će deseth hiljada Muslimana izginuti, oni nisu normalni. Ja ću njima sada morati otvoreno da govorim, ljudi, nemojte se zajebavati, u BiH ima 300-400 hiljada Srba naoružanih.

Pa Armija, pa tehnika, avioni, usplahiren je Karadžić. Pa podrška iz Beograda.

Neko će, pogotovu oni sa tananim sluhom, shvatiti ovo kao antisrpsku podmetačinu i montažu zvuka:

Đogo: To treba pobiti, sve pobiti.”

Sličan je i savet koji Đogo isporučuje kolegi s one strane žice: “Ma odlično, ti samo tamo osnivaj države. Tamo ovu Hercegovinu proglasi državu, ko im jebe mater! Kratkim postupkom! Kaži nemamo ništa od komunikacija, direktno Trebinje – Beograd, Mostar-Beograd.”

A pričao Radovan i o očevom četnikovanju, i o tome kako su ga izdali bodigardovi, a otkrile strane službe; zasluge Đogo pripisuje “čuvenom Mikiju Rakiću”.

Poetsko kretenoidna metafizika

Onda ih psihijatar lečio bioenergijom, što je upražnjavao u izgnanstvu kao David Dabić. Molili se (bili su tu Karadžićev brat Luka i advokat), saznavali tajnu svetlosti, u specifičnom ritualu kakav Ševeningen još nije video. Dovoljno za zaključke pod vidarevim uticajem i pitanja Gojka Đoga koji je osetio toplinu. “Biblijsko hodanje po vodi je moguće. Psihoanaliza overava brojna jevenđeljska čuda. Ne mora čovek čitati ništa više osim Biblije, sve je tamo rečeno.” Ništa bez poezije, čitali ili ne: “Ne bih mogao reći da li je to metafizika, nauka ili poezija. Ili sve zamešano”, upadljivo je zabezeknut Đogo.

Sledi i kratka poseta Ratku Mladiću, prekratka za susret ove dve srpske gromade: “Mentalno je, reklo bi se, sve na svom mestu, ne primećuju se nikakva ‘iskakanja’ ni u govoru ni u mišljenju, iako je imao nekoliko srčanih i moždanih udara. - Priča se da si sasvim odlepio i svi prijatelji ti preporučuju da odlepiš još više, samo tako se ovo može predurati, šalim se. - Meni ne radi pola glave, ali ova jedna polovina mi je bolja nego njihova cijela”, piše Đogo.

Došao je kraj i blagotvornoj poseti: “Sa Radovanom i Ratkom smo se rastali sa setnim osmehom i s mukom u drobu. Možda je to i suvišno reći. Kako li je tek njima koji godinam čame u ovoj "prokletoj avliji". Sutra je devetnaesti jun, Radovanov rođendan. Mi smo ga dan ranije vukli za uši.”

Muka u drobu? Duševan čovek.

Kakvi mrtvi, od od čega i odakle. Kakva deca, kakve majke.

Možda rata i ne bude.