Monoview: Zoran Kostić Cane, Partibrejkers
Canepa2

Photo: Stanislav Milojković

Glave koje svetle u mraku

BELEŠKA VLADIMIRA STAKIĆA IZ 2017. O RAZGOVORU SA CANETOM 1994: Sticajem krajnje bizarnih okolnosti, tačno znam kada sam i gde prvi put u životu video Caneta na bini. Bilo je to 9. septembra 1981. godine, na stadionu Tašmajdan, na grupnom koncertu ABRS (Artistička beogradska radna akcija), na kom je u dva dana nastupilo valjda tridesetak grupa druge generacije novog talasa, među kojima je bila i Radnička kontrola, čiji je pevač sa bine prosuo salvu kojekakvih psovki. Neki sajtovi danas tvrde da je to bilo na račun publike, a meni se čini da je sve to bilo upućeno toncu, ali sigurno je da je to bilo dovoljno zapaženo da je narednog dana u Politici objavljen tekst sa naslovom tipa »Huligan psovao u mikrofon«.

Nekih godinu dana kasnije formirani su Partibrejkersi, koji su od starta postali miljenici i publike i medija, iako se Cane svojski trudio da novinarima u svakoj prilici stavi do znanja da ih (nas) ne simpatiše previše, što je, naravno, dobrom delu njihove mlade i buntovne publike bilo posebno privlačno. Začudo, grupu koja je već posle prvog albuma imala verovatno najviše klonova u SFRJ, diskografske kuće, koje su se tih godina takmičile u objavljivanju svega mladima interesantnog (u čemu je, realno, bilo i kojekakvog smeća koje nije potrajalo više od šest meseci), nisu im bile naročito naklonjene, pa su do rata i raspada zemlje, tj. za deceniju, Brejkersi teškom mukom objavili samo jedan singl i tri albuma (I, II i III), a u vreme kada je opšte sranje uveliko trajalo i koncertnu kasetu Zabava još traje.

Najuticajnija grupa podneblja: Partibrejkers

Nekako su se oni, kao i svi mi, dokotrljali do 1994. godine. Srbija i Crna Gora tek su isplivale iz one ludačke hiperinflacije (sećate li se deda Avrama, tj. znate li ko to beše?), a u Hrvatskoj i Bosni situacija je bila daleko od normalne, budući da se još ratovalo. Ja sam u to vreme, posle poduže pauze, tokom koje sam muziku konzumirao samo kao slušalac, po prvi put zagrizao udicu koju mi je zabacio Petar Luković, neodoljivo slatkorečivi glavni urednik mesečnika "Vreme zabave"(koji se igrom slučaja zove i izgleda isto kao vlasnik i glavni urednik ovog sajta) i pristao da sarađujem sa tim zanimljivim muzičko-filmskim magazinom, ni ne sluteći u šta se upuštam.

Mislim da je ovaj Canetov monovju bio prvo što sam za "Vreme zabave" uradio, a ujedno, spletom čudnih okolnosti, prvi put da sam sa njim pričao za neki medij, iako smo se prethodnih godina desetinama puta sretali raznim povodima u raznim redakcijama i na raznim svirkama po Beogradu – najčešće na Akademiji (likovnoj). Iskren da budem, na osnovu intervjua koje je u to vreme davao, očekivao sam sve i svašta, a najpre neku potpuno ličnu priču o stvarima koje njega interesuju, iskazanu u šiframa koje samo on može da razume. Imao sam, naime, iako su par godina pre toga i on i Anton bili deo antiratnog Rim tuti tuki projekta, iz nekog razloga, utisak da ga ne dotiče ništa što se ne dešava njemu lično. Ispostavilo se da sam potpuno omanuo. Iza maske neosetljivog egoiste ukazao se, sasvim spontano i dobrovoljno, tip koji veoma dobro razume šta se oko njega zbiva, sve vidi i nije mu nimalo svejedno. Posle ovog razgovora, koji je za mene bio veliko iznenađenje i mnoge pesme Brejkersa počeo sam da doživljavam na drugačiji način. I shvatio sam da je i te '94. i par ranijih godina i svih onih kasnijih, do danas, taj bend svim svojim slušaocima, bilo da su ostali negde širom one države ili da su otišli negde daleko od nje, bio i ostao otprilike isto ono što je ljudima koji sve izgube u nekom požaru, poplavi ili zemljotresu, neka vazna, deo odeće ili fotografija koja nekim čudom ostane sačuvana, pa postane dragocena veza sa prethodnim životom, ali i simbol nade da ga je ipak moguće povratiti. A samo mi kojima se to nekada desilo, znamo koliko jedna takva stvar znači.

Ovaj razgovor vođen je u bašti knjižare u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u vreme kada se očekivao izlazak albuma Kiselo i slatko

MONOVIEW IZ 1994: Partibrejkers. Dvanaest godina. I samo tri albuma, za dve disko kuće, jednu odavde i jednu odande, obe sa prefiksom „Jugo...“, koji ni jedna ni druga više nemaju. Ni „...ton“, ni „...disk“. Hiljade fanova, ljudi koji su se lepili ne na lepotu, ne na žvaku, ne na medijske kampanje, nego na pesme, energiju i još nešto što niko nikada nije uspeo da objasni, nešto što su osetili svi koji su ih jednom čuli i videli. A niko nije samo jednom.

Mereno brojem onih koji su ih kopirali, Partibrejkers su najuticajnija grupa ovog podneblja. Mereno brojem izdanja, autorski možda najneostvarenija postava koja je ikada svirala rock’n’roll na brdovitom Balkanu. Poslednju studijsku ploču objavili su pre pola decenije. Posle toga još samo live kasetu Zabava još traje, za, po svemu sudeći, pokojni „Sorabia disk“. Posle su bili umešani u Rim tuti tuki. Pa su stigli i u TV dnevnike, kada su svirali u Sloveniji. Pre desetak dana vratili su se iz Belgije, gde su imali dva koncerta. U septembru idu u istu državu, na još desetak nastupa, plus jedan (za sada) u Holandiji. Snimili su ploču koja uskoro izlazi za PGP RTS.

Oni su celog života bili žurkolomci, a zabavu su i njima i nama rasturili neki drugi brejkersi. Ovo je, dakle, priča o tome: o njima, nama i nekima.

 

Partibrejkersi u Belgiji

 

Gledali smo šta se tamo događa, pošto dolazimo iz zemlje u kojoj je rat, u kojoj j situacija dijametralno drugačija, u kojoj zatupljujemo, gde nam se isključuju elementarni osećaji... ništa ne osećamo. I onda smo otišli u taj normalni svet, koji opet doživljava svoju katastrofu.

Tamo ljudi stalno moraju da rade da bi preživeli, bore se za egzistenciju... Tamo ima love, ali ima i konkurencije. E sad, sistem amortizuje te ljude, imaju razne pogodnosti, ono – socijalno i to, ali opet, znaju, osećaju, da su suočeni sa katastrofom, da im je to blizu.

O nama ne znaju ništa, imali smo gomile intervjua i postavljali su nam nekad tako glupa pitanja da sam morao da reagujem kao da sam besan, usred svog tog velikog gostoprimstva koje nam je pruženo.

Oni se brinu za nas, razmišljaju, traže kao neke načine da nam pomognu. Pita me čovek tamo: Da li bi ti promenio svoje stavove da živiš u Briselu? A tamo je klima čudna. Stalno pada neka kiša. I ja mu kažem: Nikad ne bih živeo u Briselu, posle toliko čarobnih mesta na ovoj planeti koja sam video. Brisel je negde pri kraju liste mojih želja. U svakom slučaju, posle Mljeta i svih drugih lepota koje postoje. A on me gleda i kaže: Aaa, Mljet. Bio sam ja na Mljetu... fantastično... I gleda me.

Sistem nas je obogaljio: Zoran Kostić Cane

Mi smo, čudna je stvar, razmažena i nesposobna nacija. Ništa ne radimo i u principu i dalje dobro živimo u nekom fazonu. I dalje smo, i pored ove katastrofalne situacije u kojoj živimo, razmaženi i nesposobni. Ali Bog se, valjda zbog te naše prirodne maloumnosti, sažali na nas. Na Zapad neće. Neće, pošto su oni znali šta rade. Oni uništavaju planetu zbog para. Sa svešću i odgovornošću. Oni su neselektivni pesticidi.

Neobjavljena fotografija: Cane, Milan Mladenović i njegova devojka MajaMi smo prvi nosioci haosa, ali smo isto tako i prvi nosioci preporoda. Ja sam ’83. napisao „Hiljadu godina“, pesmu o totalnom besmislu, o tome da tebi samo jedan dan može da zameni ceo neki pusti život i da ti sve posle samo jednog pravog dana bude jasno. Tenzija, ta tenzija koju ta pesma ima, to je pripadalo nekom ko je osećao katastrofu. I sad, mi smo katastrofu doživeli, a njima ona tek sleduje.

Bili smo, u Antverpenu, na nekom koncertu arapske muzike. Nije to bila prava arapska muzika, ono – zurle i talambasi, nego nešto kao ovaj naš folk, disko produkcija i sve do daske, kao Dragana Mirković, samo na arapskom.

Mi smo normalno sedeli u toj kafani... onda odjednom nastaje pauza i onda... nagrnuše Arapi, jebo te... I onda počneš da osećaš teskobu, imaš osećaj paranoje... kao da oni znaju da si ti taj i taj, neko ko mora da plati neki račun koji je neko drugi napravio u tvoje ime.

I ja kažem momcima: Jesmo li mi rasisti? Kao da smo postali rasisti. Da li smo obogaljeni? Jesmo, obogaljeni smo.

Kad reagujemo na svaku dimiju, kad reagujemo na svaku zabrađenu ženu koju vidimo u Briselu ili negde drugde.

Obogaljeni smo, ovaj sistem nas je obogaljio.

 

Partibrejkersi u onoj zemlji

 

Devedesete godine me pozovu na neku emisiju na sarajevskoj televiziji. Treći kanal, „Dobre vibracije“. Plate mi prevoz, hotel, sve...  I ja kažem čoveku: „Molim te“, a čovek je Srbin, „nemoj mi tu vašu šegu, to kazalište, pošto ću da ti napustim emisiju.“ A to ide uživo, sat i po, i čim je počela emisija, krene ta njihova šizofrenija i ništa ne ostane od našeg dogovora. Naravno, ja im tu opalim po par rafala, sve im kažem: to, to, to i to i ustanem i napustim emisiju. Oni zgranuti! Ne mogu da veruju šta im se dešava. To je njihova greška. Što ne veruju šta im se dešava.

Sad, 6. aprila je bilo dve godine kako smo poslednji put bili u Sarajevu. Svirali smo tamo četvrtog, petog i šestog aprila ’92. I počele su detonacije, počela je opšta panika. „Ma ne, znate, srediće se to. Napili se malo Muslimani, Bajram je...“ A mi, onako kao duhovi, idemo i posmatramo grad koji će da nestane. Šestog se proglašava nezavisnost. Gledamo ljude koji pričaju i ne veruju da će se sutra poklati. Četrdesetosam sati, tridesetšest sati, dvdesetčetiri sata. Poslednji susreti tih ljudi. Sve smo to gledali. Noćne patrole. U tri noću, patrole, po punktovima ljudi bez oznaka, sa kompletnim naoružanjem: „Gde ćete?“ Pa idemo do Kolibe, tamo sviramo.“ „A, muzičari. Ajde, ajde.“... Detonacije. Detonacije po Sarajevu... Pale se vatre. Najavljuje se boj. Brat na brata. Svoj na svoga. A na koncertu super: „Ajmo braćo i sestre, idemo, zadnji sati slobode. Idemo Hipnotisana gomila:  Daga, daga, daga, daga... Da li veruješ meni/ili misliš svojom glavom...

To je bila katastrofa kakve su sve bosanske grupe punile „Pionire“, a na kakve smo mi nesporazume po Sarajevu nailazili... Dok se ne bismo popeli na binu! Čim se popnemo na binu, gotovo. To je odma’ naša priča! Naša priča.

Bgd, osamdesetih: Zoran Kostić Cane, Nebojša Grgić Grga (menadžer i dugogodišnji urednik muzičkog programa SKC), Bojan Pečar - uhićeni kamerom ispred SKCOvo je bila baš najlepša zemlja Evrope. Najlepša. Mi smo to obišli sve! Pucalo se u Pakracu, mi smo išli u Pakrac. Svirali smo koncert u bivšem koncentracionom logoru u Staroj Gradiški. Trećeg maja ’91, HDZ dobija na izborima... Najava rata... Zadnji put hiljadu ljudi iz jedne i druge Gradiške zajedno, prelaze most. Posle gledaš na Skaju kako granatiraju taj most. Ruše ga, a na belom kamenom stubu piše „Partibrejkers“.

Ovaj rat su izazvali oni koje je vreme počelo da gazi. Oni koji nisu pili pića iz konzerve, oni koji nisu slušali muziku, ni rok, ni klasičnu muziku, oni koji nisu imali kompakt diskove. Vreme je počelo da ih gazi. Onda su ustali i napravili ogroman pičvajz... da bi se samo vratili. Sada se vraćaju oni, svi mi se takođe vraćamo, a evo i Turci nam dolaze.

Znaš ono što sad pričaju: predvideo ovaj, predvideo onaj... To nije istna, bre! Ko je, bre, šta predvideo?! Niko ništa nije predvideo.

Naša misija je istorijska: Cane, Partibrejkers

"Zabava još traje" je, potpisano, garantovano, najbolja ploča uživo koja je ovde izašla. Bez ikakvog dosnimavanja, bez ikakvog doterivanja, bez ičega, pošto mi jednostavno nismo ni znali da će to da se snima. Mi smo dva dana rokali i rokali, a onda nas je onaj moljac Grozdanović iz Sorabia diska samo pozvao i pustio nam snimak, na običnom deku. Pali smo na teme. To su bili baš zadnji dani, počeo je rat da se zalaufava, kraj turneje „Kreni prema meni“, koja se otegla od kraja ’89, kad nam je izašla treća ploča. Mi smo vitlali i vitlali, a stvari su postajale sve ozbiljnije i ozbiljnije. Mrtvi ljudi, izrešetane kuće pored puteva, prete ti, izbacuju zastave kroz prozore kola. Da l’ su šahovnice, da l’ su mrtvačke glave, polumesec? Samo prolaze pored nas i vitlaju, vitlaju, vitlaju... Najavljuju pobede. Kurac pobede.

Ja, izgleda, bolujem od nekog jevrejskog sindroma. Ne mogu da verujem da će nešto loše da mi se desi. Znaš ono, na ulasku u gasnu komoru ja ne mogu da verujem da će mene da uguše!! Mene, zašto mene da uguše? Šta sam im ja uradio, u pizdu materinu?! Ne mogu da verujem. Zato se nisam primio na ovaj rat.

Tri ključne komponente ovog rata su alkohol, masna klopa i narodna muzika. To su tri tačke, tri osnovna sastojka koji dovode do padanja pod sto i do toga da onaj što je pao odozdo viče: „Ma, jebaću ti ja mamu, videćeš ti...“ To što je izazvalo rat došlo je iz kafana. Iz tih masnih, opijenih atmosfera. Šta se čuje iz naroda? Narodna muzika! Da l’ je harmonika, da l’ tamburica, svejedno, krkaj! Ko će jače, ko će glasnije! A sad, da l’ su nam narodnjaci odneli publiku? Pa nisu odneli, jebi ga. Izgleda da smo se mi osamdesetih zavaravali, kao: promenićemo nešto! ’Oćemo kurac! Takav je narod. To je genetski. Nije SPS partija, to je karakteristika naroda. Takav je narod, čoveče!

 

Partibrejkersi sad, ovde

 

S Brejkersima, s Antonom i sa mnom, dešavaju se čudne stvari. Ljudi u Srbiji ne znaju šta će s nama. Rano su nas proglasili za legende, samo da bi nas otpisali. A ako se budu birali prvi moderni sveci odavde, to ćemo biti mi. Mi ovde tek sad nešto značimo, ljudi se interesuju za nas, govore nam da smo poslednji preostali parametar. Mi dajemo legitimitet celom andergraundu, mi smo jedan od najjačih energetskih znakova. Nedefinisani kod koji unosi pometnju. Ljudi koji razmšljaju. Čuvari duha. Glave koje, uprkos svemu, i dalje svetle u mraku.

Na početku karijere: CaneMi možemo da objavljujemo dve ploče godišnje, a objavljujemo ih u olimpijskim ciklusima. Po jednu na svake četiri godine. Ali sad smo snimili žešću ploču. Strašnu. I dugačku. Ima devet pesama plus jedan demo snimak, četrdeset jedan minut ukupno. Iskrene pesme i mogu da se slušaju. Možeš da ih slušaš stalno, da ih pustiš i stalno da ti se premotavaju. Da ih slušaš i da bilo šta radiš. I čudno je to što imamo sporaće na ploči. Baš spore pesme po ritmu. Imamo i klavijature, imamo dua, imamo saksofone, imamo harmonike... Pesme su nam krajnje intimne. Onako intimni, jaki, moćni razlozi su u njima. Takve su, to je neki rezime ove govnarije, od ’91. do ’93. Snimali smo samo Anton i ja. Žika je svirao bubnjeve. U nekim stvarima je Švaba svirao bas. Radili smo u maju, junu i julu, onda je napravljena letnja pauza, pa se to oteglo. Ispalo je tako da jednostavno nismo mogli da sakrijemo raznolikost. Ovo je ploča naše zrelosti. Dijametralno se razlikuje od svega. Žešća ploča. Izdaće je PGP, a verovatno će i B92 tu da bude umešan na neki način.

 

Inače, ovde je sad problem što većina muzičara ne može da putuje. Ne upoznaju druge ljude, ne upoznaju sebe. Ne mislim sad da treba da se takmiče s nekim. Čisto da se izmere. To nam fali. Niko ovde nije izmislio rock’n’roll. Nemamo jednu gitaru i jedan gramofon. A izgleda kao da imamo baš toliko.

Evo, sad smo u Belgiji viđali te umetnike iz ex-Jugoslavije. I onda, na nekoj kolektivnoj večeri, osetio sam, ne samo ja, nego i momci iz benda, nešto užasno neprijatno: uđeš, sedneš za sto i onda ti neki magarac kaže: „E sad, evo ti tvoj deo krivice.“ Onako, podeli ti! Jebem li im mater njihovu! Tačno se osećaš neprijatno i onda si u fazonu: Jugoviću, neću više s tobom da se družim. Da ne preterujem, ima nekih ljudi s kojima mi nije padalo na pamet da imam neke veze onda, neću ni sad. S kim sam se družio pre rata, družim se i dalje. Ali svi će morati kad-tad da razmisle o svemu ovome što nam se desilo. Postoje sad ljudi koji ovde žive i kažu: Ma neću da razmišljam o svemu tome! A moraće da razmisle onog trenutka kad budu u kontaktu s onim iz Slovenije, s onim iz Hrvatske, iz Bosne. Znaš, kad se tako nađu, prvo pitanje će da prođe, drugo pitanje, treće, a već na četvrtom žvaka mora da ode u levak rata! Mora, pošto svi još živimo u tom levku.

Mnogo je ljudi ovde prošlo kroz rock’n’roll, a da nismo saznali ni da li su imali šta da kažu. Sad, ako smo mi što smo preostali neka savest ili ovo ili ono, glupo je da se prodamo za par naslovnih strana na lošem papiru, malo pažnje... za koji autogram. Sve je to prolazno. A naša misija je trajnog, istorijskog karaktera. I nas će sahraniti na Kalemegdanu.

 

*Tekst je objavljen u šestom broju časopisa "Vreme zabave", u maju 1994.

Oceni 5