Film „Good Luck to You, Leo Grande“ (2022)
Good Luck to You, Leo Grande

Photo: Searchlight Pictures

Gledala je svoje telo i smejala se

Nije što je moja (omiljena glumica i ličnost generalno), ali je stvarno genije! O Emmi Thompson bih mogla da pišem hvalospeve unedogled, a njen najnoviji film Good Luck to You, Leo Grande bio bi tek jedan od povoda. Iako se podjednako dobro snalazi u svim žanrovima, njen najjači adut su komedije sa izuzetnim dramskim potencijalom i kompleksni likovi koje ona oživljava i čini beskrajno duhovitim, a u isto vreme i osujećenim, očajnim, usamljenim... Setimo se samo njene uloge u Love, Actually i one scene plakanja gde je rekla i pokazala sve.

Good Luck to You, Leo Grande joj pak daje prostor da, gotovo 20 godina kasnije, u još većoj raskoši i sirovosti ogoli unutrašnju borbu sredovečne žene same sa sobom i svetom za koji je odavno postala nevidljiva i nepoželjna. Još pre 20 godina su glumice starije od 40 godina stavljali u kalup ostarele majke i supruge, kao Emmu u Love, Actually, gde su je i bukvalno stavili u tzv. fat suit ne bi li time valjda prevara njenog muža (blaženopočivši Alan Rickman, slava mu i hvala) bila opravdana i očekivana?! Svašta je autorima u to vreme padalo na pamet.

Vremena se možda i nisu toliko promenila koliko su neke žene rešile da stvar uzmu u svoje ruke i stvaraju priče koje su mnogo više u skladu s njihovom realnošću i unutrašnjim stanjem. Good Luck to You, Leo Grande je upravo takva priča. Scenario je napisala engleska komičarka Katy Brand, režirala australijska rediteljka i producentkinja Sophie Hyde, a Thompson je oživela scenario onako kako samo ona ume. Partner i saradnik bio joj je mladi irski glumac Daryl McCormack, briljantan u ulozi samozatajnog, ali neposrednog i prijemčivog seksualnog radnika Lea.

Thompson tumači lik Nancy Stokes, penzionisane veroučiteljice i udovice koja, što zbog društvenog pritiska, što zbog sopstvene rigidnosti, nikad sebi nije dozvolila da iskoči iz okvira, planova i obaveza, nikad do kraja nije upoznala sebe, pa ni u telesnom smislu. Njen pogled na seksualni rad, Lea, pa i samu sebe koja traži takvu vrstu usluga je, naravno, izvor komičnog i smešnog, ali ne zaustavlja se sve na tome. Odatle tek počinje.

Iako se ovaj film žanrovski određuje kao sex comedy-drama, mnogo je više od sva tri činioca. Elementi komedije su dobrodošli, prirodni i životni, ali su sporedni u poređenju sa onim što je suštinski važno, a to je pre svega odnos sa samim, odnosno samom sobom. On i ne može biti do kraja jasan ako se ne preispitaju odnosi sa drugima, a put koji Nancy i Leo prelaze komplikovaniji je i krivudaviji od onog ka Nancynom orgazmu.

Njih dvoje prerastaju vezu pružalac usluga – klijent i postaju nešto mnogo više, premda nije definisano šta tačno. I ne, to nije Pretty Woman samo sa obrnutim ulogama, niti bilo kakav slični kliše. Lako bi to mogao da bude, publika to možda i očekuje, ali sva očekivanja će biti izneverena na najbolji mogući način. Jeste teško izbeći opšta mesta u ovakvoj priči, ali preispitivati ih, poigravati se njima, analizirati – to je ono što pruža najveće zadovoljstvo.

Nancy i Leo testiraju granice jedno drugom, prelaze ih, pa ponovo uspostavljaju neku vrstu ugovora. Produbljuju odnos, ali ga i ugrožavaju nepoštovanjem jasnih smernica. Zahvaljujući tome pak dolaze do bitnih spoznaja o sebi i odnosima sa bližnjima. Leo se priseća turbulentnog detinjstva, Nancy shvata gde je grešila u odgajanju dece. Njena razočaranost njima je samo zamena za suštinsku razočaranost samom sobom. Čak i kada istražuju relaciju roditelj - dete, to ni u jednom trenutku ne postaje vulgarno i suvišno, već pruža uvid u njihove najdublje rane.

Posle je sve lakše. Lakše je sve rastaviti na delove i ponovo sastaviti. Lakše je proširiti vidike, zauzeti novu perspektivu, drugačije gledati na seksualni rad, seks kao takav, pa i na samu/samog sebe. Odnos prema telu (najpre sopstvenom) i prevazilaženje stida i nametnutih standarda je izuzetno važan aspekt filma – onaj koji možda nešto govori o ovom vremenu, ali i o mogućnosti da izdrži njegov test i ne ostari poput pomenutog Love, Actually.

Suštinsko prihvatanje sebe i drugog možda neće biti uvek u modi, ali je neophodno za smislen i ispunjen život. Zato će sirovost, iskrenost, kvalitet i toplina ovog filma izdržati svako buduće iskušenje. Pogledati sebe onako kako to lik Emme Thompson čini na kraju – zadatak je svakog od nas. Zbog toga, a i svega ostalog, Good Luck to You, Leo Grande zaista nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

Čekam da Emma Thompson dobije još jednog Oskara, kao što sam čekala da vidim da li će da se uzmu na kraju.

Oceni 5