Gljiva mi se ukaže tek kad ostari i klone

***

Imam običaj da pojave u svetu gljiva objašnjavam oprezno, izokola, možda i dosadno, pazeći na svaki detalj. Kada se ne pojavi neka vrsta koju smo u određenom vremenskom periodu očekivali, kažem: šta da radimo, nisu se sklopili svi uslovi. Nije bilo dovoljno vlage, ili je bilo previše, te temperatura, te osunčanost, te ovo, te ono. A moj prijatelj Mario taj isti fenomen tumači kratko i jasno, govoreći iz pozicije gljive: – Ja sam se pripremila, a boli me k.... za vas, niste mi stvorili uslove da se pojavim!

***

Na Sajmu prehrane 2002. godine MDS je izložilo sedamdesetak tipično jesenjih vrsta gljiva, ubranih na raznim terenima oko Beograda, onih koje rastu na zemlji i na drveću. Nažalost, podzemne iliti hipogeine vrste nisu bile izložene.

Među brojnim posetiocima visoke radoznalosti isticao se jedan koji nagnut nad dvema staklenim vitrinama, u kojima su bile izložene gljive, ide očima pa zatim kažiprstom od vrste do vrste i za svaku kaže: – I ova raste u mojoj bašti, i ova, i ova –  i tako redom skoro za svaku.

Očigledno, ili čovek ima baštu poput Nojeve arke, ili apsolutno nema pojma o gljivama.

***

Šetam jedne hladne januarske večeri Knez Mihailovom ulicom. Jedan ulični prodavac, za koga znam da je planinar i tek u neprimetnom tragu gljivar, ali ovo drugo hoće da podigne na najviši nivo, zaustavlja me i saopštava nadmeno: – Jedan naš planinar, koji se slabo razume u gljive, pre neki dan išao je do Jabučkog rita na Tamišu. Tamo je na vrbama ili topolama našao neke pljosnate gljive. On kaže da su to bile bukovače, a ja sam mu rekao da nisu. Koje bi to vrste mogle biti sada u toku zime?

– Bukovače! – odgovorih bez dileme.

– Pa je li rastu bukovače zimi? – upita zbunjeno.

– Vrsta Pleurotus ostreatus u prirodi isključivo raste u vreme hladnih dana. To što je našao tvoj prijatelj mogla bi biti samo bukovača, ili eventualno zimska plamenica (Flammulina velutipes), ali pošto si rekao da su pljosnate, školjkastog obilika, nema dileme, reč je o bukovači.

***

Znam nesmotrenog i strastvenog berača gljiva, mog zemljaka I. M., koji je jeo bez ikakvih posledica nejestivu jamičastu mlečnicu (Lactarius scrobiculatus), kao i hrčak (Gyromitra esculenta), a i mnoge vrste njemu nepoznatih koralki (Ramaria spp.). Verovatno ima dobar stomak kao puž.

***

Krhko je naše amatersko teorijsko, gljivarsko znanje. Praktičnih iskustava imamo puno, u stanju smo da pamtimo nalazišta i vrste kao slonovi, da se kao vrači uključujemo u proricanje sezone itd. ali da savladamo klasifikaciju, da naučimo genetiku, da pohvatamo sisteme – e, to nam ne ide mnogo od ruke. Začas nam to isklizne iz fundusa znanja, ili nikad u njega nije ni ušlo.

Jednom, naš agilni prijatelj počinje da govori o nižim gljivama kao o onim vrstama zbog kojih se moraš savijati nisko do zemlje, ili ih jedva možeš videti golim okom.

– Pa nije to to, one se zovu niže zbog prostije građe tela i načina razmnožavanja, a ne zbog veličine.

– Da, da, vidim – kaže i primećujem da se priseća toga naučenog, uočava da je bio navučen na jezičku dvosmislicu.

A još iskusniji gljivarski laf, jednom prilikom kaže da su puhare Ascomycotine, misleći da pripadaju tom podrazdelu zbog spora koje se nalaze u unutrašnjosti gljive. Malo ironično ga podsećam i hrabrim: – Savršeno, vidi se da pratiš nove trendove u mikologiji. Sasvim ispravno si kazao Ascomycotina, ali puhare su iz podrazdela Basidiomycotina. One su Gasteromycete.

– Kako to? – obrecnu se.

– Tako. Njihove spore nalaze se na bazidijama a ne u askusima. A to nema nikakve veze što su sakrivene ispod kožice puhare. Drago mi je, dragi lovče na tuđe greške, što sam te uhvatio u grešci – kažem kroz smeh i nežno mu spuštam ruku na rame.

– E, sad ćeš ti od ovoga napisati pet tekstova za Svet gljiva!

– Neću pet, već jedan – odgovaram mirno.

***

Često mi se u zavičaju, oni koje gljive ne zanimaju, nude da i oni krenu sa mnom u šumu da mi prave društvo. A ja se opirem, izbegavam ih, ne zato što volim da sam sam u šumi već zbog neprilagođenosti naših interesovanja. Oni misle da ja šetam po šumskim stazama. Oni me zagovaraju, pričajući mi priče koje mene više ne interesuju. Pričaju mi o tome kako smo bili nestašni kao deca, kako smo preduzimali razne rizične stvari, o tome kako smo se peli po kršima i zavlačili u pećine, kako smo silazili niz jedva prohodnu klisuru Ibra da pecamo ribe i, ... ko zna još o čemu.

Dok idem kroz šumu, ja zalazim i u gustiše. A gorepomenuti pratioci stoje na stazi u mestu i dosađuju se. I pri tom gledaju prema meni, nestrpljivo očekujući da se vratim. Osećam njihove oči na mom potiljku. Mene zbog takvog njihovog odnosa nešto pritiska pa ne mogu da se potpuno posvetim traženju gljiva. Ja često čučnem, zavirujem, vrtim se, smucam se, gluvarim. A u poslednje vreme i fotografišem gljive pa legnem na zemlju. I dok sve to traje, moji pratioci kao panjevi stoje u mestu. A kada se vratim na stazu zbog njih – inače, da sam sam, ni slučajno se ne bih vratio na mesto sa kojeg sam ušao u šumu – ni na pamet im ne pada da me pitaju šta sam to našao, ili da to što sam našao potraže da pogledaju. I tako, ja popuštam. Idem sa njima stazom. Zađem metar–dva sa nje, ako u prolazu ugledam kakvu gljivu. A sutradan čujem kako su pričali da im je bilo divno sa mnom, kako sam prilagodljiv i nisam naporan, i ne forsiram stazu, i ... kako jedva čekaju novu priliku da izađu sa mnom u šumu.

E, neće moći, mislim i ne kažem ništa.

***

Žali se naš simpatični član, zvani Panta, što škripavci rastu u visini njegovih očiju pa mlade, oštre ivice gljive ne primećuje na drvetu. – Kada gljiva već ostari i klone, ona mi se ukaže, ali tada više nije za prodaju.

***     

Posle večernje šetnje po beogradskim ulicama svratio sam u jednu pekaru u centru da kupim pecivo za večeru. Dok sam čekao u redu, neko me kucnu u leđa. Okrenuh se i videh čoveka u belim pantalonama i beloj bluzi kratkih rukava. Nisam ga poznavao, no bi mi odmah jasno po odelu koje je imao na sebi da on radi u pekari.

– Ja vas znam, vi ste gljivar Ibrahim Hadžić. Video sam i vašu knjigu Drugi gljivarski korak.

– Tačno. A ko ste vi?

– Nije važno, ja sam običan pica–majstror. Ja sam na početku dolazio na sastanke Mikološkog društva, ali to je bilo davno, pre 12–13 godina –  nasmeja se i ode da mesi testo za picu.

Ceo mesec dana progonio me je u mislima taj čovek i njegov identitet. Bilo mi je krivo što nisam bio uporniji pa da ga nateram da se predstavi. Možda bih ga se setio, s obzirom na to da u vreme kada je 1992. godine osnovano Društvo nije nas bilo više od 15 do 20 članova. Tražim ga među likovima, ali ga ne nalazim. Po onome što sam video pri susretu, i onome što bi trebalo da mi je u sećanju (nekada mladić, a sada već zreo čovek), ne nalazim ga. Ali odjednom mi iskrsnu slučaj sa jednom gljivom koju je jedan gljivar doneo na naš sastanak, a koju pre toga nisam bio nikada video. Možda je to taj čovek. Otići ću da proverim, kazao sam sebi.

Ušao sam u pekaru. Pica–majstor je bio za svojim pultom, okrenut meni leđima. Baš u tom trenutku pljeskao je po testu i razvlačio ga za picu. Kucnuo sam ga prstom po ramenu kao što je i on mene. On se okrenu i nasmeši.

– Niste pre mesec dana hteli da mi se predstavite a ja mislim da sam se setio. Da li ste vi Savković?

– Bravo! – odgovori.

– Da li ste radili u Navipu u Zemunu?

– Bravo!

– Da li ste bili vi doneli onu dlakavu gljivu sa Juhora, koju sam identifikovao kao Panus rudis?

– Bravo! – I zasijaše mu plave oči. – Sada bih vas zagrlio da mi ruke nisu prljave od testa. Sjajno se držite!

– Moram. Kada su gljive u pitanju, moram sve da zapamtim.

(Nastaviće se)