Gnusni prezir prema ljudskom životu

Jun je mesec u kojem su goreli Bošnjaci u Višegradu, progon, genocid, kakav se god eufemizam upotrebi, ljudi su spaljivani, to su uradili oni koji se takođe tretiraju kao ljudi; oni koji su živi spaljeni, žene, deca, muškarci, našli su smrt u buktinjama na Bikavcu i u Pionirskoj ulici u Višegradu, najmlađa žrtva izgorela je nakon dan i po života. Spalili su ih Milan Lukić, monstrum i višestruki ubica, neformalni zapovednik Višegrada, komandant zločinačkih formacija Beli orlovi ili Osvetnici, njegov brat od strica Sredoje Lukić i njima podređene ubice.

Svi zločini počinjeni tokom rata u Višegradu, kao i drugde u Istočnoj Bosni, bili su deo planirane kampanje etničkog čišćenja koju je realizovao agresor, preko državnih jedinica za istrebljenje, desperadosa sa dozvolom za ubijanje, uglavnom regrutovanih u Beogradu (Terazije 25, centrala izmišljenog zavičajnog udruženja, odnosno mobilizacijski punkt policije), prekomandovanih srbijanskih policajaca sa novim, ratnim identitetom, dokumentima u kojima je mesto rođenja u Bosni i Hercegovini.

Milan Lukić, državljanin i organski deo agresorske Srbije, predvodnik grupe koja je otela i ubila Bošnjake u Štrpcima (jedan Hrvat, Tomo Buzov, jedno neidentifikovano lice) i Sjeverinu, uživalac državne pomoći (haškim optuženicima i krivcima), osuđen je presudom Haškog tribunala na doživotni zatvor. O njegovim se zločinima i bestijalnosti može danima pričati, ali ne slažu se svi sa ocenom da je patološki zlikovac; o njemu imaju visoko mišljenje Srpska pravoslavna crkva, koja mu je u patrijaršijskom domu na Vračaru upriličila predstavljanje namenske autobiografije pod naslovom "Ispovest haškog sužnja", te Radovan Karadžić koji ga je odlikovao Ordenom za vojne zasluge.

Verovatno su Milan Lukić i sva njegova nepočinstva "slatka tajna" koju brižljivo baštine nastavljači rata poganim, opasnim jezicima, mozgovi bele mase, vlasništvo ovodrinskih patriota, koje se licemerno zgražavaju nad rečima genocid, progon, istrebljenje, nad presudom po kojoj Srbija "nije učinila sve da spreči", brižljive knjigovođe koje obaraju Haški tribunal zbog broja godina robije u presudama izrečenim Srbima (kako li knjiže Lukićevu doživotnu). To su ambivalentne bubašvabe, što se busaju u prsa junačka i govore u desetercu o tome koliko su hrabro ginuli i klali, a u isto vreme će pustiti suzu nad sudbinom svog nedužnog naroda koji se uvek samo branio.

Lukić, pak, ima planove za budućnost, u aprilu prošle godine dao je intervju za beogradski Nedeljnik: "Ne plaši ga pomisao da će provesti svoje poslednje dane u zatvoru. 'Ne, ne! I ko ti je to rekao da će to da se desi!' Naprotiv, raduje se. Veruje, ili kaže da veruje, da će izaći svakog momenta. Objašnjava da, zbog toga što se dešava sada u Siriji sa Islamskom državom, ljudi konačno razumeju kakva je to vrsta ljudi, ti muslimani protiv kojih se on borio u Bosni (podvukao B.T.). Štaviše, on zaključuje, na osnovu političke situacije, da će izaći zato jer jako veruje u ljudska prava: “Evropski sud za ljudska prava u Strazburu i evropski zakoni ne dozvoljavaju kazne preko 20 godina. U Velikoj Britaniji se može dobiti do 25 godina, ali u Holandiji ne više od 12. Ako uzmemo 20 godina, manje jedna trećina zbog dobrog vladanja, već sam deset godina odležao, za tri-četiri godine možemo da pijemo kafu na Rekoleti (Buenos Ajres)."

Ne želi, kaže, da se vraća u Bosnu, a Argentina će ga prihvatiti, budući da poseduje (Lukić) rešenje za Foklandska ostrva.

"Vi mislite da će Argentina prihvatiti kriminalca koji je osuđen za etničko čišćenje?

Zašto me ne bi prihvatila nakon što su onako prihvatili nacističke vojnike?"

Važno je, složićemo se, da nije bilo genocida i sličnih "nepotrebnih" zločina. Da postoje ljudska prava, pa da se i jedan Srbin na njih pozove, da postoji Islamska država, pa da se zna, u skladu sa Kosovskim mitom, da su Srbi ponovo branili Evropu.

Gore komšije u komšiluku

Već na samom početku srbijanske agresije na Bosnu i Hercegovinu bilo je izvesno da višenacionalna istočna Bosna ne može da opstane, pritisnuta vojnim i propagandnim ofanzivama Beograda, nasilnim uspostavljanjem novih lokalnih vlasti, neskrivenim iscrtavanjem granica koje je postavljala JNA, stvaranjem koncentracionih logora za Bošnjake i Hrvate, različitim bolesno maštovitim vrstama progona nesrpskog stanovništva, potom ubistvima, silovanjima, pljačkom.

Višegrad je imao 21 hiljadu stanovnika, od čega su 31,8 odsto bili Srbi, 63,5 odsto Bošnjaci, Muslimani, što je bio termin za tu nacionalnost. Prepoznatljiv po mostu na Drini, budio je asocijacije na umetnost, literaturu Ive Andrića, burnu prošlost, etničko čišćenje koje su realizovali četnici u Drugom svetskom ratu. Oni su opsedali grad, klali civile i bacali leševe u Drinu. Više od tri hiljade bošnjačkih muslimana je pobijeno, 300 porodica iskorenjeno.

Užički korpus je na početku rata zauzeo grad i ostao u njemu do 19. maja te 1992. godine. Prema respektabilnim izvorima, najviše otmica i ubistava Bošnjaka dogodilo se nakon odlaska Korpusa, približno 400 ljudi ubijeno je do kraja godine. Formirani su logori, započelo je sistematsko silovanje Bošnjakinja, premlaćivanje nedužnih, nenaoružanih ljudi, pljačke i uništavanje imovine Bošnjaka.

Dikcijom haške presude: "Milan Lukić i Sredoje Lukić su zločine za koje im se sudilo u ovom predmetu počinili uz bezdušan i gnusan prezir za ljudski život."

Presudu kojom je potvrđena njegova kazna doživotnog zatvora, Milan Lukić dočekao je sa ciničnim, podrugljivim osmehom na licu. Njegovom bratu Sredoju prvostepena kazna od 30 smanjena je na 27 godina zatvora.

Najkrvavija ruka Istočne Bosne

Reakcije žrtava i porodica ubijenih bile su teške, Bakira Hasečić iz udruženja “Žene - žrtve rata” rekla je da joj je potvrda kazne Milanu Lukiću "drugi rođendan". "Ispunjava me to što čovek koji ima krvavu dušu više neće biti na slobodi do kraja života", rekla je Bakira Hasečić.

Faktografija ostaje u suvoparnim presudama, sećanja beleži i Avdo Huseinović, u knjizi "Dželati naroda mog", poglavlju "Najkrvavija ruka Istočne Bosne", posvećenom zlodelima Milana Lukića.

Svedoci govore da je stanje u Višegradu bilo "relativno mirno" do odlaska Užičkog korpusa iz grada, a da su zatim lokalne srpske poglavice preuzele opštinsku i svekoliku vlast; formirana je srpska opština Višegrad i tada započinje etničko čišćenje koje sprovode višegradski Srbi, nad dojučerašnjim prijateljima i komšijama, te policija i srbijanske paravojne bande. Početkom maja vlast ubija bošnjačke intelektualce, što je i po definiciji klasični progon, ubija zatim bez reda i milosti sve, civile, decu, baca ih u Drinu. Na lokalitetu Uzamnica i u kasarni JNA formiraju se logori u kojima su se Srbi iživljavali nad Bošnjacima. Milan Lukić organizovao je paravojnu formaciju sastavljenu od lokalnog stanovništva, bio je u vezi sa višegradskom policijom i srpskim vojnim jedinicama, beleži Huseinović ispovest jednog od sagovornika.

Ta će formacija biti značajna za realizaciju etničkog čišćenja grada i njegove okoline od muslimanskog stanovništva. Više od 13.000 Muslimana, konstatuje Huseinović, prisilno je uklonjeno ili ubijeno u Višegradu u proljeće i ljeto 1992. godine. Izvori u nevladinim organizacijama konstatuju da je oko četiri hiljade Bošnjaka ubijeno do kraja 1994. godine.

Došao sam da koljem

“Ja sam Milan Lukić, imam 25 godina i došao sam da koljem Muslimane”, kazao je monstrum svedokinji haškog tužilaštva Mirsadi Kahriman, maja 1992. na višegradskom mostu. Nakon toga, svedokinja je Milana i Sredoja Lukića videla u još nekoliko prilika a dva puta je, tvrdi, prisustvovala ubistvima i drugim zločinima koje su počinili. Svedokinja je rekla i to da su Milan i Sredoje Lukić tri puta dolazili u kuću njene komšinice i da ju je Milan Lukić 18. maja 1992. ubio hicem iz automatske puške. Potom je prisvojio vozilo ubijene - "pasat" crvene boje - koji je vozio prilikom izvršenja zločina za koje se tereti, spaljivanje Bošnjaka u Pionirskoj ulici i na Bikavcu.

Milan Lukić i njegovi pomagači iz paraformacije Osvetnici, 14. juna 1992, zatvorili su u kuću Adema Omeragića u Pionirskoj ulici, oko 64 muslimanskih žena i dece, izbeglih iz obližnjeg sela Koritnik, a zatim ih žive spalili. U dvorištu su, hicima iz automatskih pušaka, ubijeni oni koji su pokušali da pobegnu kroz prozore. Među žrtvama je bila i beba stara samo dva dana koja još nije bila dobila ni ime, dete Senada Kurspahića.

Muhamed Šehić, kome je Milan Lukić zapalio majku i brata, priseća se stravičnog svedočenja svog dede, jednog od retkih preživelih 14. juna 1992. godine. Medu preživelima bio je i starac Hasib Kurspahić, koji je svedočio o ovom zločinu pred Haškim tribunalom. Muhamed Šehić tvrdi da je Milan Lukić svojim rukama zapalio kuću, nakon što je Muslimane doveo na prevaru: "Jedno cijelo selo Kurspahića, isključivo muslimansko selo, i još par Muslimana koji su se zadesili na cesti, ukupno njih 65, Milan Lukić je, u dogovoru sa Crvenim krstom opštine Višegrad, pozvao pod izgovorom da će ih prebaciti na slobodnu teritoriju BiH, da bi im kasnije kazali kako se taj autobus pokvario, te da moraju spavati u napuštenim muslimanskim kućama. Oni su se rasporedili u četiri-pet kuća, da bi negdje iza ponoći došao Lukić i rekao da svi moraju u jednu kuću radi njihove bezbijednosti. Sve su se žene morale skinuti do gola, skinuto im zlato, prstenje, uzet novac, sve je Lukić pokupio. Izvedene su mlade žene pa silovane. Onda ih je sve zatvorio u jednu kuću i svojim rukama je zoljom pogodio tu kuću. Onda se ona zapalila. Pucali su. Moj brat je imao 12 godina. Zvao se Faruk Šehić. On je iskočio kroz prozor i neko ga je ubio. I nije izašao živ", rekao je Muhamed Šehić.

Drina je nosila leševe, Srbija je, naravno, reagovala. Upozorila je sabraću da malo o'lade, - zatvoriće hidrocentralu. Nije uradila sve da spreči...