Kratka priča
Koude 07 S

Photo: Josef Koudelka

Godina koju su pojele nule

I

Boginja je imala tri sina i psa. Životinju je više volela od dece. „’Ajmo, sine“, šapnula bi mu kad bi se uz veliki napor podigla s mesta na kojem je sedela. Ni sinovi za nju nisu marili, pa bi je, ako bi se desilo da se sretnu u velikom dvorištu, gurnuli cedeći kroz zube „Kučko!“ Ako se o večeri ne bi previše najeli, noću bi je nosili u šupu, pa je često tamo spavala, zaključana iza zelenih vrata.

Pamćenje joj je polako popuštalo. Ujutru bi dugo zurila u jednu tačku, sve dok se ne bi setila gde je pošla. To jutro je gledala u crnu bubu koja se dugo zadržala u nekom svom poslu, pa je sad žurila da nađe sklonište od sunca. „Sine!“, viknula je, a čupavi sivi pas je potrčao u smeru gde se završavao njen pogled i zubima zgnječio stvorenje.

Popravila je crnu maramu i uz tiho stenjanje ustala sa prljavog tronošca. U sobici koja je nekada bila okrečena u belo čuvala je sve što bi kupila od penzije. „Poješće me ove nule“, mrmljala je dok je novu kesu pirinča gurala među druge namirnice koje su joj, stiskajući se na polici, ulivale poverenje da neće umreti od gladi.

Svega je bilo u toj sobi, samo hleba nije imala. Na put do pekare krenula bi svaki treći dan, kao hodočasnica. Povijena do zemlje mogla je da vidi samo sledeći korak, ali se na to već bila navikla, pa se više nije štrecala kad joj neki automobil prepreči put, a vozač je masno opsuje.

Pred pekaru je stigla i postavila se na kraj reda kao crni znak pitanja. Nervozni kupci premeštali su se s noge na nogu, psovali boga i režali jedni na druge. Uskoro se na čelo kolone parkirao beli kamion. Vozač je otvorio zadnja vrata, a na suncu su zasijale zlate vekne hleba, činilo joj se da se još puše.

Masa je potrčala ka kamionu, kao stonoga koju su formirale željne ruke. Vozač je krupnim šakama zgrabio najbližu veknu i bacio je u gomilu, kao da pokušava da prevari životinju čija je iskežena glad jurila ka njemu. Vekna je pala u jedan zagrljaj, ali se gospođa koja ju je uhvatila brzo izgubila u dlanovima koji su kidali ne samo koru, već i odeću. Poletela je i druga, pa treća. Boginja je znala da su joj šanse u gužvi skoro nikakve, pa se odmakla u stranu. Čvršće je stegla štap na koji se oslanjala i pokušavala da se malo uspravi kako bi je vozač primetio. Uskoro je ka njoj poletela jedna vekna i pala joj pred noge. Kao da je dobila neku novu snagu zgrabila je komad i gurnula ga u nedra.

Dok se polako udaljavala iza sebe je čula zapomaganje. Znala je da ljudi padaju kao stare topole kad ih udari grom. „Milicija!“ grcao je neki ženski glas, a Boginja se radovala što se vraća u svoju sobu. Odnekud se pojavio i pas, tri puta mahnuo repom i krenuo ispred nje kao da proverava da li je put bezbedan.

Kad je stigla do svoje ulice, i savladala krivinu, ispred nje je izletela grupa dece. Njih četvoro se ustremilo na jednog dečaka koji nije imao više od osam godina. Decu nije pamtila ni po liku ni po imenu, ali je znala kako da ih smiri. Tako je i svoju dovodila u red. Primicala im se, a da je nisu ni primetili. Najveći dečak je sada već sedeo na grudima mališana kojeg su napali i pokušavao da mu izuje levu patiku. Obuća je bila tako sićušna da je desnu, koju je već uspeo da skine, strpao u džep. „Smiri se, balijo!“ siktao je siledžija, a bala mu je letela kroz zube. Mališan se koprcao, ali se smirio kada ga je ovaj pesnicom grunuo u grudi. „Mića dobro plaća za ovo! Sve ste pobili pa sad imate“, nastavljao je dečak.

Boginja se još više približila bezobličnoj dečjoj gomili. „Šta je to?“ pitala je, ali se niko nije ni okrenuo. „Šta je to?“, ponovila je glasnije. „Ajde beži, baba!“ dobacio joj je siledžija. „Pustite to dete!“ nije odustajala Boginja. „M’rš bre!“ okrenuo se krupni dečak i pljunuo joj pred noge.

„Sine!“ viknula je boginja, a sivi pas se ustremio na dečaka koji je mališana držao za ruke. Boginja je skupila snagu i prebacila težinu na pete, pa štapom zakačila onog dečaka što je mališanu sedeo na grudima. Dečak je ciknuo, odskočio i okrenuo se prema Boginji. „Sine!“ viknula je ponovo, a sivi pas se okomio na dečaka koji je išao ka njoj. Nije bio krupan, ali se pomerao tako brzo, i vešto škljocao zubima, da su se dečaci ubrzo dali u beg.

Mališan je pokušavao da otrese prašinu sa plavih pantalona, a levo stopalo je držao na desnom koje još uvek bilo obuveno. Trudio se da održi ravnotežu. Gledao je u zemlju. Boginja je gurnula ruku u džep i iz njega izvukla crvenu bombonu. „Evo, muški“, šapnula je i nastavila ka svojoj kapiji.

II

Sinan je dugo ostao u dvorištu i pokušavao da odeću dovede u red. Kad mu se učinilo da izgleda pristojno polako je otvorio ulazna vrata.

„Ko je to?“ čuo se majčin glas iz kuhinje.

„Ja sam, majko,“ odgovorio je.

„Ajde, uskoro će ručak“, rekla je.

Ušao je u svoju sobu i zaputio se ka drvenoj tabli koja je visila iznad radnog stola. Na nju je jutros zakucao velike crne bube koje je prethodno veče našao ispod ulične svetiljke. Celu noć ih je držao u očevoj rakiji, tako ga je naučio stariji rođak. Pošto je alkohol izvetrio bube su se probudile, pa su sada pomerale nožice, i pokušavale da umaknu sa tih minijaturnih raspeća. Sinan je iz fioke uzeo špenadlu i svakoj bubi zadao po jedan ubod, odmah pored crnog roga što se nadnosio iznad otvora koji je ličio na usta. Smirile su se.

„Sinane!“ povikala je majka.

„Idem!“ odgovorio je vraćajući špenadlu u fioku.

U velikom tanjiru koji je bio oivičen parovima u ljubavnom zanosu, za koje je majka govorila da su Romeo i Julija, pušila se supa. Zaljubljeni parovi davili su se u teškim rezancima zajedno sa kokošijom nogom bledom od kuvanja. Izgledala je kao da će svakog trenutka da ustane i da istrči u dvorište. Nešto mu se prevrnulo u stomaku, ali je hrabro seo u stolicu. Znao je da ga u suprotnom čeka šaka preko lica.

Zagnjurio je kašiku u žutu tekućinu i zahvatio nekoliko krupnih rezanaca. Kada ju je prineo ustima shvatio je da ne može toliko da zine, ali je ipak nastavio, pa mu se masna voda slivala niz bradu. Zahvatio je još par puta, a onda osetio ono što se često dešavalo od kad je majka prestala da se smeje – u zube mu se zaplela dlaka, toliko dugačka da je drugi kraj već bio u grlu.

Pogledao je u majku. Zurila je u punu pepeljaru ispred sebe. Među prstima joj se pušila nedovršena cigareta. Spustio je prste na usne. Nokat kažiprsta gurnuo između jedinica. Oslobodio je dlaku. Povukao je. Dolazila je iz dubine, kao davljenik. Izvukao je i neprimetno bacio pod sto.

Majka je i dalje zurila u opuške na kojima nije bilo tragova karmina. Pomislio je da bi se možda pomakla ako bi joj u grudi zabio veliki ekser. Možda bi se i nasmejala, onako kako se ljudi uvek smeju kad se uplaše.

Onda su se otvorila ulazna vrata. Uspravila se kao srna koju je prenula neka grančica koja se slomila na drugom kraju šume. Sklonila je pepeljaru i tri puta mahnula šakom, kao da zna neku vradžbinu za teranje duvanskog dima.

U trpezariju je ušao otac, visok i mračan. Morao je da se sagne da bi prošao kroz vrata, pa je Sinan pomislio da im se klanja. Ipak se brzo uspravio, a kokošija noga se zgrčila od samog pogleda na ta široka pleća. Bar se dečaku tako učinilo.

Na sto je spustio vrećicu kafe. „Cela plata, zapala ti dabogda!“, progunđao je kao da majka pravi sve te nule kojih je na šarenom papiru svakoga dana bilo sve više. Onda se uspravio i raširio nozdrve. „I na to bacaš pare!“ ciknuo je i šaku podigao sve do plafona. Onda je pogledao u dečaka. „Marš u krevet!“

III

Otvorio je oči, ali i dalje ništa nije video. Kada je shvatio da je neko isključio noćnu lampu na trenutak je ostao bez daha. Onda je u mraku potražio prekidač, ali se ništa nije promenilo – nije bilo struje. Napipao je sveću koja se nalazila pored kreveta od kad su počele restrikcije. Pronašao je i šibice u fioci, pa je slabašni plamen osvetlio sva četiri zida. Bube su i dalje mirovale.

Najviše ga je plašilo kad se probudi iz nepoznatog razloga, pa je pokušavao da osvetli što veću površinu da bi se uverio da u sobi nema nikoga osim njega. Onda je čuo kratko „Joj!“, pa odmah potom razvučeno „Sinee!“

Komšijska šupa se oslanjala na zid njegove sobe. Glas je dopirao iz tog smera. Na trenutak se zaustavio, ali se zapomaganje ponovilo. U roditeljsku sobu nije smeo, bojao se oca. Posle kratkog razmišljanja odlučio je da sam istraži o čemu se radi, uprkos tome što mu je svaki korak podrhtavao.

Sveću je spustio u teglu u kojoj su ranije bile bube, i zaputio sa ka ulaznim vratima. Plamen je podrhtavao od njegovog daha. Otključao je vrata i izašao u dvorište. Znao je da između dva poseda postoji mala kapija koju niko nije koristio od kada je otac komšiji izbio dva zuba. Živica ju je već napola progutala, ali je uspeo da je otvori taman toliko da može da se provuče.

Našao se na nepoznatoj teritoriji. Tišina ga je zbunila na trenutak, ali se „Sinee!“ ponovilo i vodilo ga dalje. Došao je do prostorije iz koje je dopirao glas. Primetio je da je veliki ključ ostao u bravi i za trenutak se premišljao šta da radi. Mislio je o svim bajkama koje je pročitao, o zlim sirenama koje naivne mornare mame svojom pesmom. Ovo nije bajka, pomislio je, i sirene ne žive na suvom. Okrenuo je ključ i vrata su se otvorila.

Na džakovima koji su bili poređani na podu sedela je Boginja. „Bako,“ rekao joj je i primakao se za dva koraka. Boginja ga nije odmah čula, a iz ćoška se čulo tiho režanje. „Bako,“ ponovio je još jednom, a pas je počeo da laje. „Mir!“ rekla je Boginja odsečno i pogledala u dečaka. Popravila je maramu i podigla se uz pomoć štapa. Gledala je u zemlju, a dečak je bio siguran da to ne čini samo zato što su joj se leđa povila kao da je pojela sve federe iz njegovog starog kauča. Čekao je sve dok se nije stopila sa mrakom, onda je ugasio sveću i krenuo natrag. Noći se više nije bojao.

Oceni 5