Godine učenja kod esena i susret s Jovanom Krstiteljem

Ono što je želeo da sazna, mogao je naučiti samo od esena. U jevanđeljima vlada potpuni muk o svemu onom što je Isus činio pre susreta s Jovanom Krstiteljem, zahvaljujući kome je, prema jevanđeljima, on i započeo svoju misiju. Odmah nakon tog susreta, on se pojavljuje u Galileji s učenjem, ispunjen sigurnošću proroka i svešću Mesije. Međutim, takvom smelom i promišljenom početku očevidno je prethodio dugotrajni razvoj i istinsko posvećenje. Isto je tako sigurno da je do tog posvećenja došlo kod jedine zajednice koja je u to vreme u Izraelu čuvala tradiciju proroka, kao i njihov način života. To nije izazivalo nikakve sumnje kod onih koji su se usuđivali, uzdižući se iznad predrasuda slova i manije pisanoga dokumenta, da otkriju vezu između stvari, vezu koju ostvaruje njihov duh. To sledi ne samo iz bliskih veza između Isusovog učenja i učenja esena nego i iz ćutanja o toj sekti, kojeg se Hristos i njegovi učenici pridržavaju. Zbog čega on, koji je napadao nemilosrdno religijske stranke svoga doba, nikada ne pominje esene? Zašto o njima takođe ne govore ni apostoli ni jevanđelisti? Očevidno zato što su esene smatrali svojima, što su s njima bili vezani zakletvom Misterija, i zato što se ta sekta stopila sa s hrišćanima.

U Isusovo vreme sekta esena je bila jedan od poslednjih ostataka proročkih zajednica koje je stvarao Samuilo. Despotizam učiteljâ iz Palestine, ljubomora ambicioznog i podaničkog sveštenstva potisli su ih i naterali da se povuku u tišinu. Oni se više nisu borili kao njihovi prethodnici, sada su se trudili samo da sačuvaju tradiciju. Imali su dva glavna centra – jedan u Egiptu, na obalama jezera Maoris, a drugi u Palestini, u Engadu, na obali Mrtvoga mora. Ime eseni, kako su nazivali sebe, dolazi od sirijske reči asaja, lekar, ono što Grci zovu terapeut jer se njihova služba, javno, pred svetom, sastojala u lečenju fizičkih i moralnih tegoba. „Oni su veoma pomno proučili“, kaže Josif, „izvesne rasprave iz medicine koje su govorile o skrivenim svojstvima biljaka i minerala“.¹ Neki među njima su imali dar proricanja, poput onog Menahema koji je Irodu predskazao da će vladati. „Oni služe Bogu“, kaže Filon, „veoma pobožno, ali ne tako što mu prinose žrtve, nego posvećivanjem svoga duha. Oni beže iz gradova i bave se miroljubivim umećima. Kod njih nema ni jednog jedinog roba, svi su slobodni i rade jedni za druge.“² U zajednici su važila stroga pravila. Da bi se u nju ušlo, bio je potreban pripremni period od godine dana. Kada novi član pruži dovoljno dokaza o umerenosti, priman je i mogao je da prisustvuje obrednom pranju, ali još nije mogao da dođe u dodir s učiteljima zajednice. Bilo je potrebno da prođe još dve godine da bi bio primljen u zajednicu. Zaklinjao se „strašnim zakletvama“ da će obavljati zadatke u zajednici i da ništa neće odati od njenih tajni. Tek tada je mogao da uzme učešća u zajedničkim obedima koji su se odvijali svečano i predstavljali najintimniji deo kulta esena. Oni su smatrali svetom odeću koju su nosili za vreme tih gozbi i skidali su je kada bi se prihvatali poslova. Te bratske agape, prvobitni vid Tajne večere, koju je ustanovio Isus, počinjale su i završavale se molitvom. Tu su se čula prva tumačenja svetih Mojsijevih i proročkih knjiga.

Ravnodušan prema spoljašnjoj pompeznosti kulta u Jerusalimu, zgranut grubošću sadukeja i ohološću fariseja, kao i cepidlačenjem i suvoparnošću u sinagogi, Isus je hrlio esenima po zovu prirodnog afiniteta

Međutim, u tumačenju tekstova, kao i u inicijaciji, postojala su tri značenja i tri stepena. Veoma malo članova dostizalo je najviši stepen. Sve to podseća na pitagorejce,³ ali je isto tako sigurno da je toga bilo i kod starih proroka jer se nešto slično sreće svuda gde srećemo inicijaciju. Dodajmo da su eseni propovedali osnovnu dogmu orfičkog i pitagorejskog učenja, dogmu o preegzistenciji duše kao posledici i razlogu njene besmrtnosti. „Duša“, govorili su oni, „dolazi iz jednog suptilnijeg etera, nju izvesna prirodna draž privlači telu u kojem će boraviti kao u tamnici; kada se oslobodi telesnih uza, iz tog dugotrajnog ropstva ona odlazi radosna dalje“, beleži Josif.⁴ Kod esena su braća, u pravom smislu reči, uživala u zajednici dobara, poštovali su celibat, živeli su u zabitim mestima orući zemlju i često čuvajući čak i tuđu decu. Što se tiče oženjenih esena, oni su pripadali nekoj vrsti trećeg reda, ali su bili povezani i potčinjeni drugima. Mirni i ozbiljni, blage naravi, oni su se bavili miroljubivim umećima. Među njima je bilo tkača, drvodelja, vinogradara i vrtlara, ali nikada oružara ili trgovaca. Rasuti u grupicama po čitavoj Palestini, Egiptu, pa sve do gore Horiva, oni su jedni drugima ukazivali najiskrenije gostoprimstvo. Tako vidimo i Isusa, koji sa svojim učenicima hoda od grada do grada, od oblasti do oblasti, uvek siguran da će naći neko skrovište. „Eseni su bili“, kaže Josif, „izuzetni u moralnom pogledu, oni su obuzdavali sve strasti i svaki nastup besa, bili su blagi u uzajamnim odnosima, tihi, ljudi najdublje vere. Njihova je reč bila moćnija od zakletve, oni su smatrali da je zakletva u običnom životu nešto suvišno, nešto uvredljivo. Oni su sa zadivljujućom snagom duše i s osmehom na usnama podnosili najstrašnije muke, spremni na sve samo da ne prekrše ni najmanju versku zapovest.“

Ravnodušan prema spoljašnjoj pompeznosti kulta u Jerusalimu, zgranut grubošću sadukeja i ohološću fariseja, kao i cepidlačenjem i suvoparnošću u sinagogi, Isus je hrlio esenima po zovu prirodnog afiniteta.⁵

Prerana Josifova smrt pružila je potpunu slobodu Marijinom sinu, koji je već postao čovek. Njegova braća su mogla da nastave očev zanat i da održavaju kuću. Majka mu je dozvolila da tajno pođe u Engad. Prihvaćen kao brat, pozdravljen kao jedan od izabranih, on je brzo osvojio naklonost svojih učitelja svojim uzvišenim osobinama, svojim vatrenim milosrđem i nečim božanskim što je postojalo u svem njegovom biću. On je od njih primio ono što su mu samo eseni i mogli dati – ezoteričku tradiciju proroka i, preko nje, vlastitu istorijsku i religijsku orijentaciju. On je video ponor koji deli zvanično jevrejsko učenje od antičke mudrosti posvećenika, istinske majke religija, koju neprestano progoni Satana, što će reći duh Zla, egoizma, mržnje i poricanja koji se sjedinio s apsolutnom političkom vlašću i svešteničkim prevarama. On je shvatio da Postanje sadrži, pod pečatom svoje simbolike, teogoniju i kosmogoniju koje su udaljene od bukvalnog smisla onako kao što je najdublja nauka udaljena od priča za decu. On je sagledavao dane Elohimove, ili večno stvaranje, putem emanacije elemenata i stvaranja svetova; poreklo duša koje putuju i njihovo vraćanje Bogu progresivnim egzistencijama ili Adamovim naraštajima. Bio je iznenađen veličinom Mojsijeve misli, koja je pripremala religijsko jedinstvo naroda stvaranjem kulta jednoga Boga i inkarnacijom te ideje u jednom izabranom narodu.

Potom su mu preneli učenje o Reči božanskoj, koje je još Krišna propovedao u Indiji, koje su propovedali Ozirisovi sveštenici u Egiptu i Orfej i Pitagora u Grčkoj, koje su proroci poznavali pod nazivom Tajna Sina Čovečjeg i Sina Božjeg. Prema tom učenju, najuzvišenija manifestacija Boga jeste Čovek, koji je po svojoj konstituciji, izgledu, svojim organima i razumu, slika univerzalnog Bića čija svojstva i sam poseduje. Ali tokom zemaljske evolucije ljudskog roda Bog je na neki način rasut, izdeljen i osakaćen, on je rasut u mnoštvu ljudi i nesavršenstvu ljudskom. On pati, on sebe traži, on se bori u njemu – on je Sin Čovečji. Savršeni čovek, Čovek kao tip, koji je najdublja misao Boga, ostaje skriven u beskrajnom ponoru njegovih želja i njegove moći. Međutim, u nekim epohama, kada čovečanstvo treba izvući iz ponora, kada ga treba sabrati da bi se podiglo na još veću visinu, jedan Izabranik se identifikuje sa božanstvom, privlači ga svojom Snagom, Mudrošću i Ljubavlju i ponovo ga pokazuje ljudima. Tada je on, po vrlini i dahom Duha, u celini prisutan u njemu: Sin Čovečji postaje Sin Božji i njegova živa reč. I u drugim epohama i kod drugih naroda bilo je već sinova božjih, ali posle Mojsija, takav se nije bio podigao u krilu Izrailjevom. Svi su proroci čekali tog Mesiju.

Isus je proveo niz godina kod esena. On se potčinio njihovoj disciplini, zajedno s njima je proučavao tajne prirode i vežbao se u okultnoj terapeutici

Vidoviti su čak govorili da će se on ovoga puta zvati Sinom Žene, nebeske Izide, božanske svetlosti koja je Supruga božja jer će svetlost – svetlost Ljubavi – blistati u njemu iznad svih drugih, moćnim sjajem do tada neviđenim na zemlji. Te skrivene stvari, koje su patrijarsi esena otkrivali mladom Galilejcu na pustim žalovima Mrtvoga mora, u tišini Engada, podsećale su na nešto čudesno, ali i poznato. On je s posebnim uzbuđenjem slušao starešinu reda, koji mu je pokazivao i komentarisao one reči koje još i sada možemo pročitati u Knjizi Enohovoj: „Još od početka Sin Čovečji je bio u tajni svojoj. Gospod ga je držao u blizini svoje moći i pokazivao ga je svojim izabranima [...] Ali kraljevi se prestrašiše i padoše ničice na zemlju, obuze ih užas kada videše da sin žene sedi na tronu slave [...] Tada Izabrani pozva sve sile nebeske, sve svete s neba i moć božju. Tada Heruvimi, Serafimi, Ofanimi, svi anđeli sile, svi anđeli Gospoda, što će reći Izabranoga i druge sile, svi koji služe na zemlji i nad vodama podigoše svoj glas.“⁶

Posle tih otkrovenja, proročke reči sto puta čitane i promišljane gorele su pred očima Nazarećanina novom vatrom, dubokim i groznim sjajem, sevale su kao munje u noći. Ko je bio taj Izabrani i kada će doći Izrailju?

Isus je proveo niz godina kod esena. On se potčinio njihovoj disciplini, zajedno s njima je proučavao tajne prirode i vežbao se u okultnoj terapeutici. On je u potpunosti ukrotio svoja čula kako bi razvio svoj duh. Nije bilo nijednoga dana da nije razmišljao o sudbini čovečanstva i da se nije pitao pred samim sobom. Bila je to svečana noć za esene i za njihovog novog adepta, kada je on primio, u najvećoj tajnosti, vrhovnu inicijaciju četvrtog stepena, onu koja se daje samo u posebnim slučajevima proročke misije koju je brat želeo, a Stari potvrdili. Okupljali su se u pećini, izdubljenoj u planini, koja je ličila na prostranu dvoranu s oltarom i sedištima od kamena. Tu je bio i starešina reda s nekolicinom Starijih. Ponekada su dve ili tri esenke, posvećene profetkinje, ravnopravno prihvatane da služe u tajnoj svetkovini. Nosile su baklje i palme, i novog posvećenika, obučenog u belu lanenu odeću, pozdravljale su kao „Supruga i Kralja“ koga su naslutile i koga su možda gledale poslednji put! Potom mu je starešina reda, obično neki stogodišnji starac (Josif kaže da su eseni živeli dugo) prinosio zlatni putir, simbol najviše inicijacije, koji je sadržao vino iz vinograda Gospodnjeg kao simbol božanske inspiracije. Neki su govorili da je i Mojsije tu pio sa svojom sedamdesetoricom. Neki su pak sve to pomerali nazad do Avrama, koji je od Melhisedeka primio istu inicijaciju u simbolu hleba i vina.⁷ Stari su pehar pružali samo čoveku u kojem su sa sigurnošću prepoznali znake profetske misije. Što se tiče te misije, nju mu niko nije mogao odrediti, on je morao sam da je otkrije. Jer, takav je zakon posvećenika – ništa izvana, sve iznutra. Sada je bio slobodan, gospodar svojih dela, oslobođen od reda, i sam je bio hijerofant koji se prepušta vetru Duha, koji može da ga baci u ponor ili da ga uzdigne do vrhunaca, povrh predela muka i vrtoglavica.

Kada je nakon pesama, molitvi i svetih reči tajne koje su izgovarali Stari, Nazarećanin uzeo putir, osetilo se kako plavičasti zrak svitanja koje se najavljivalo na planinama prelazi i lagano dodiruje baklje i duge bele haljine mladih esenki. One su i same zadrhtale kada su ugledale kako zrak dodiruje bledog Galilejca. Njegovo je lice obuzela velika tuga, izgubljeni pogled hitao je ka nevoljnicima iz Siloama i on je, u dnu tog bola uvek prisutnog, već nazirao svoj put.

Isus, koji je osećao kako u njemu biva sve veća proročka vokacija, iako je još uvek tražio svoj put, stigao je i sam u pustinju Jordana sa nekoliko braće esena koji su ga već pratili kao učitelja. On je hteo da vidi Krstitelja, da ga čuje i da se podvrgne javnom krštenju

U to vreme, na Jordanu je propovedao Jovan Krstitelj. On nije bio esen, već narodni prorok od snažnog roda Judinog. Velika pobožnost ga je odvela u pustinju i on je provodio život u molitvama, strogom postu i lišavanjima. Na njegovom golom telu, koje je bilo ispečeno suncem, bila je, umesto košulje, odeća od kamilje dlake kao znak pokajanja koje je nametao sebi i svom narodu. Najdublje je saosećao sa nedaćama Izraela i čekao je njegovo izbavljenje. On je zamišljao, u skladu s judejskom idejom, da će Mesija uskoro doći kao pobednik i pravednik, da će, poput novog Makaveja, podići narod, prognati Rimljane, kazniti krive i da će, najzad, trijumfalno ući u Jerusalim, gde će uspostaviti kraljevstvo Izrailja nad svim narodima, u miru i pravičnosti. On je gomili najavljivao dolazak Mesije i dodavao je da se za to treba pripremati u svom srcu. Od esena je preuzeo običaj ritualnoga pranja, izmenio ga je na svoj način, i praktikovao je krštenje na Jordanu kao vidljivi simbol, kao javno ispunjenje unutrašnjeg očišćenja koje je zahtevao. Ta nova svetkovina, ta moćna propoved pred gomilom sveta u pustinji, nad svetim vodama Jordana, između surovih planina Judeje i Pereje, obuzimala je uobrazilju ljudi, privlačila je gomile sveta. Ona je podsećala na dane slave starih proroka, pružala je narodu ono što nije mogao naći u hramu – unutrašnji potres i, nakon velikog pokajanja, jednu moćnu i plodotvornu nadu. Iz svih krajeva Palestine, pa i iz onih najudaljenijih, hitali su ljudi da čuju pustinjskog sveca kako najavljuje dolazak Mesije. Privučena njegovim glasom, plemena su tu ostajala nedeljama da bi ga svakog dana slušala, nisu odlazila čekajući da se Mesija javi. Mnogi su bili spremni da se prihvate oružja i da pod njegovim zapovedništvom započnu sveti rat. Irod Antipa i jerusalimski sveštenici počeli su se da se brinu zbog tog narodnog pokreta. Uostalom, znaci vremena su bili ozbiljni. Tiberiju je bilo sedamdeset četiri godine i on je provodio svoje staračke dane u bludničenju na Kapriju, Pontije Pilat je bio udvostručio svoj pritisak na Jevreje, a u Egiptu su sveštenici najavljivali da će se Feniks ponovo roditi iz pepela.⁸ Isus, koji je osećao kako u njemu biva sve veća proročka vokacija, iako je još uvek tražio svoj put, stigao je i sam u pustinju Jordana sa nekoliko braće esena koji su ga već pratili kao učitelja. On je hteo da vidi Krstitelja, da ga čuje i da se podvrgne javnom krštenju. Želeo je da stupi na javnu scenu činom uniženja i poštovanja pred prorokom koji se usudio da podigne glas protiv tadašnjih moćnika, koji je budio iz sna dušu Izrailjevu.

Ugledao je grubog asketu, kosmatog i razbarušenog, s vizionarskom lavljom glavom, kako stoji za propovedaonicom od drveta, pod primitivnim šatorom koji je bio pokriven grančicama i kozjim kožama. Oko njega, među škrtim rastinjem pustinjskim, stajala je ogromna gomila, čitav jedan logor: carinici, Irodovi vojnici, Samarićani, leviti iz Jerusalima, Idumejci sa svojim stadima ovaca, pa i sami Arapi koji su se tu zaustavljali, sa svojim kamilama, šatorima i karavanima, privučeni „glasom koji je odjekivao u pustinji“. A taj gromoviti glas je ječao nad gomilom. On je govorio: „Iskupite se, pripremajte puteve Gospodu, oslobodite staze njegove.“ Fariseje i sadukeje je nazivao „rodom zmijskim“, govorio je kako je „bradva već prineta korenu drveta“, a što se tiče Mesije javljao je: „Ja vas krstim samo vodom, ali će vas on krstiti vatrom.“ A zatim, kad je sunce bilo na smiraju, Isus je video kako gomila sveta hita prema jednom zatonu, kraj obale Jordana, i kako se Irodovi najamnici, ti razbojnici, tiskaju, povijajući kičme, ka vodi koju je izlivao Krstitelj. Tada se i sam približio. Jovan nije poznavao Isusa, ništa nije znao o njemu, ali je prepoznao esena u njegovoj lanenoj haljini. Video ga je kako, pomešan u gomili, silazi u vodu koja mu seže do pojasa i kako se ponizno sagiba da bi dohvatio njen mlaz. Kad se novoobraćenik podigao, sretoše se strašni pogled divljeg proroka i pogled Galilejca. Čovek iz pustinje zadrhta pred zrakom čudesne blagosti i nevoljno mu se oteše ove reči: „Jesi li ti Mesija?“⁹ Tajanstveni esen nije odgovorio ništa, sagnuo je glavu, prekrstio ruke na grudima i zatražio od Krstitelja da ga blagoslovi. Jovan je znao da je ćutanje zakon esenskih novoobraćenika. Svečano je pružio obe ruke, a zatim je Nazarećanin nestao sa svojim pratiocima u tršćaku pored reke.

Još od rođenja svoje svesti, on je u sebi našao Boga i izvesnost carstva nebeskog u veličanstvenoj lepoti svojih vizija. Potom je ljudska patnja stavila u njegovo srce strašni krik njegovih strepnji

Krstitelj ga je gledao kako odlazi s osećanjem sumnje pomešane s pritajenom radošću i dubokom setom. Kakva je bila njegova spoznaja, njegova proročka nada, pred svetlošću koju je opazio u očima Nepoznatog, svetlošću koja kao da je obasjavala čitavo njegovo biće? Ah, ako je mladi i lepi Galilejac bio Mesija, on je video radost svih svojih dana! Ali njegova uloga je bila završena, njegov je glas morao zaćutati. Od tada je počeo da propoveda dubljim i ganutijim glasom o setnoj temi: „Neka on raste, a neka se ja smanjujem“. Počeo je da oseća umor i tugu ostarelog lava koji se umorio od rike i koji se povlači u tišinu da sačeka smrt.

„Jesi li ti Mesija?“ To Krstiteljevo pitanje odjekivalo je i u duši Isusovoj. Još od rođenja svoje svesti, on je u sebi našao Boga i izvesnost carstva nebeskog u veličanstvenoj lepoti svojih vizija. Potom je ljudska patnja stavila u njegovo srce strašni krik njegovih strepnji. Esenski mudraci su mu otkrili tajnu religija, nauku misterija, pokazali su mu duhovno opadanje čovečanstva i očekivanje spasitelja. Ali kako naći snage da i te ljude izvuče iz ponora? Tako je direktno pitanje Jovana Krstitelja odjeknulo u miru meditacije kao grom sa Sinaja: „Jesi li ti Mesija?“

Isus je mogao da odgovori na to pitanje samo kada bi se potpuno povukao u dubinu sopstvenoga bića. Odatle i ono povlačenje, onaj četrdesetodnevni post, o čemu Matej govori u obliku simbolične legende. Zapravo, u Isusovom životu Iskušenje predstavlja onu veliku krizu i onu moćnu viziju istine kroz koju neminovno prolaze svi proroci, svi religijski posvećenici pre nego što započnu svoje delo.

Iznad Engada, gde su eseni gajili kunžut i vinovu lozu, jedna strma staza vodila je do pećine koja se nalazila na stenovitom gorskom obronku. U nju se ulazilo kroz dva dorska stuba isklesana u steni, slična onim u boravištu apostola, u dolini Jozafat. Onome ko je tu boravio činilo se da visi iznad kamenog ambisa, kao u orlovskom gnezdu. U dubini grotla videla se vinova loza, ljudska staništa, još dalje Mrtvo more, mirno i turobno, i surove moavske planine. Eseni su koristili ovo boravište u slučajevima kada je neko od njih hteo da se podvrgne iskušenju samoće. Tu su se nalazili mnogi svici proroka, okrepljujući mirisi, suve smokve i tanki mlaz vode, a to je bila jedina hrana asketi koji se predavao meditaciji. Tu se i Isus bio povukao.

Njemu je glas Gospoda govorio: „Ustani i progovori!“ Trebalo je naći živu reč, veru koja pomera planine, snagu koja ruši tvrđave

Najpre je u svom duhu sagledao čitavu prošlost čovečanstva. Odmerio je težinu sadašnjeg časa. Pretegao je Rim, a s njim i ono što su persijski čarobnjaci zvali vladavinom Arimana, a proroci vladavinom Satane, znakom Zveri i apoteozom Zla. Tama je obuzimala čovečanstvo, tu dušu zemlje. Izrailjski narod je od Mojsija primio kraljevsku i sveštenu misiju da predstavlja mušku religiju Oca, Duha čistoga, da je naučava drugim narodima i da joj podari trijumf. Da li su ti kraljevi i ti sveštenici izvršili to poslanje? Proroci, koji su jedini bili svesni toga, jednodušno su odgovarali – ne! Izrailj je preživljavao agoniju pod jarmom Rima. Da li je trebalo rizikovati, već po stoti put, pobunu kakvu su fariseji još uvek priželjkivali, uspostavljanje zemaljskog kraljevstva Izrailja silom? Da li bi trebalo proglasiti se sinom Davidovim i vikati zajedno s Isaijom: „Bičevaću narode u mom gnevu, njihovu ću snagu srušiti na zemlju?“ Da li je trebalo postati novi Makavej i proglasiti se kraljem-prvosveštenikom? Isus je to mogao pokušati. On je gledao gomile spremne da ustanu na glas Jovana Krstitelja, i osećao je da je snaga koju ima u sebi još i veća! Ali da li će nasilje biti razlog novog nasilja? Hoće li mač učiniti kraj vladavini mača? Neće li to ponuditi nove žrtve moćnicima tame, koji u senci vrebaju svoj plen?

Ne bi li bilo bolje učiniti dostupnom svima tu istinu koja je sve do sada bila privilegija nekih svetilišta i retkih posvećenika, otvoriti srca za nju i očekivati da ona prodre u razum unutrašnjim otkrovenjem i znanjem; to jest propovedati carstvo nebesko običnim ljudima, zameniti vladavinu Zakona vladavinom Milosti, izmeniti čovečanstvo iz osnova, obnavljajući duše? Ali, čija će biti pobeda? Satanina ili božja? Da li će to biti pobeda duha zla koji moćnom silom vlada na zemlji, ili božanskog duha koji vlada nevidljivim legionima nebeskim i spava u čovekovom srcu kao iskra u kamenu? Kakva bi bila sudbina proroka koji bi se usudio da raskine veo hrama kako bi pokazao prazninu i pustoš svetilišta, koji bi istovremeno prkosio i Irodu i Cezaru? Ipak, to se moralo učiniti! Unutrašnji glas mu nije govorio kao što je govorio Isaiji: „Uzmi me kao veliku knjigu i ispiši po njoj perom ljudskim!“ Njemu je glas Gospoda govorio: „Ustani i progovori!“ Trebalo je naći živu reč, veru koja pomera planine, snagu koja ruši tvrđave.

Isus se usrdno predavao molitvi. Tada ga je obuzeo neki nemir, neka sve jača strepnja i on je imao osećaj da gubi čudesno blaženstvo koje ga je ispunjavalo na početku, da tone u mračni ponor. Obavio ga je mračni oblak. Oblak je bio pun seni svake vrste. Raspoznavao je u njima obličja svoje braće, svojih učitelja esena, svoje majke. Jedna za drugom, seni su mu govorile: „Nerazuman je onaj koji hoće nemoguće! Ti ne znaš šta te čeka! Okani se!“ Nepobedivi unutrašnji glas je odgovarao: „Mora se!“ Tako se borio čitav niz dana i noći čas stojeći, čas na kolenima, čas ničice na zemlji. I što je dublje silazio u ponor, gušći je bivao i oblak nad njim. Imao je utisak da se primiče nečem strašnom i neizrecivom.

Kad se ponovo našao sam u engadskoj pećini, Isus reče: „U kojem ću znaku pobediti moćnike zemaljske?“ „U znaku Sina Čovečjeg“, kaza mu glas odozgo

Najzad je stigao u ono stanje lucidne ekstaze koje mu je bila svojstveno, kada se dublji sloj njegove svesti budio, stupao u kontakt sa živim Duhom stvari i projektovao slike prošlosti i budućnosti na prozirnom tkanju sna. Spoljašnji svet je nestajao, a oči su se sklapale. Vidoviti je motrio Istinu u svetlosti koja je natapala njegovo biće i od njegovog razuma činila ognjište koje plamti. Odjeknuo je grom, zadrhtala je sva planina. Kovitlac vetra, koji je dolazio iz dubine prostranstva, digao je Vidovitog na vrhove hrama u Jerusalimu. Krovovi i kubeta su blistali u vazduhu kao zlatna i srebrna šuma. Himne su se razlegale nad Svetim nad Svetima. Dim tamjana dizao se sa svih oltara i kovitlao se oko nogu Isusovih. Narod u svečanim haljinama zakrčio je kapije, prekrasne žene su mu pevale himne vatrene ljubavi. Ječali su praporci, a stotine hiljada glasova je vikalo: „Slava Mesiji! Kralju Izrailja!“ „Ti ćeš biti taj kralj, ako me budeš obožavao“, kazao je jedan glas odozdo. „Ko si ti?“, upita Isus.

I ponovo ga ponese vetar kroz prostranstva do na vrh jedne planine. Pod njegovim nogama ležala su zemaljska kraljevstva kao pozlaćena svetlošću. „Ja sam kralj duhova i knez zemlje“, reče glas odozdo. „Ja znam ko si ti“, reče Isus. „Tvoja su obličja bezbrojna, tvoje je ime Satana. Pojavljuješ se u zemaljskom obličju.“ Lik jednoga okrunjenog kralja pojavi se na tronu u oblaku, njegovu carsku glavu krasio je plavičasti oreol. Njegov mračni lik se ocrta u krvavom oreolu, njegovo lice je bilo bledo, a pogled kao sjaj sekire. On reče: „Ja sam Cezar. Pokloni se samo i daću ti sva kraljevstva.“ Isus mu reče: „Odstupi nazad, kušaču! Jer je pisano: Obožavaj samo Gospoda Boga tvojega!“ Istog trena vizija se izgubi.

Kad se ponovo našao sam u engadskoj pećini, Isus reče: „U kojem ću znaku pobediti moćnike zemaljske?“ „U znaku Sina Čovečjeg“, kaza mu glas odozgo. „Pokaži mi taj znak“, reče Isus. Tada se na horizontu ukaza jedno blistavo sazvežđe. U njemu su bile četiri zvezde u obliku krsta. Galilejac prepozna znak drevnih inicijacija, poznat Egipćanima, koji su sačuvali eseni. U mladosti sveta Jafetov sin ga je obožavao kao znak zemaljskog i nebeskog ognja, znak života sa svim njegovim radostima i Ljubavi sa svim svojim milinama. Kasnije su egipatski posvećenici u tome videli simbol velike tajne, Trojstva nad kojim dominira Jedno, sliku žrtve Bića neizrecivoga koje se samo razara da bi se pokazalo u svetovima. Istovremeno simbol života, smrti i vaskrsenja, taj znak je stajao na podzemnim grobnicama, humkama i nebrojenim hramovima. Veličanstveni krst je rastao i približavao se kao da ga je privlačilo srce Vidovitoga. Četiri žive zvezde plamtele su u svetlosti moći i slave. „To je magični znak Života i Besmrtnosti“, kazao je nebeski glas. „Ljudi su ga nekada imali, pa su ga izgubili. Želiš li da im ga ponovo daš?“ „Želim“, kaza Isus. „Onda, znaj! To će biti tvoja sudbina!“

Četiri zvezde naglo zgasnuše. Nastade noć. Podzemna jeka kao grom zatrese planine i sa dna Mrtvoga mora izroni mračni breg na kojem se uzdizao crni krst. Na njemu je bio raspet čovek u agoniji. Kao zaposednuta đavolom, gomila je pokrila planinu i urlala pakleno i podrugljivo: „Ako si Mesija, spasi sebe samog!“ Vidoviti je otvorio svoje krupne oči, zatim se povio nazad, samrtnički znoj ga je sveg oblio, jer taj raspeti je bio on sam... On je shvatio. Da bi pobedio trebalo je identifikovati se sa tim dvostrukim užasnim prizorom, koji je sam dozivao i stavio ispred sebe kao zlokobni znak pitanja. Nadnet nad sopstvenu nesigurnost kao nad prazninu beskrajnih prostranstava, Isus je istovremeno osećao muke raspetoga, uvrede ljudske i duboki muk nebesa. „Ti to možeš uzeti ili odbaciti“, govorio mu je glas anđeoski. Vizija je već mestimično bledila, bledio je već i krst-utvara s raspetim na njemu, kada Isus odjednom opazi nevoljnike iz banje Siloamske za kojima je hodala čitava povorka obeznađenih duša koje su tiho mrmljale sklopljenih ruku: „Bez tebe smo izgubljeni. Spasi nas ti koji znaš da ljubiš!“ Tada se Galilejac polako uspravi i šireći svoje ruke pune ljubavi, reče glasno: „Krst je moj! I neka je svet spasen!“ Najednom Isus oseti kako mu se svi udovi razdiru i ote mu se grozni krik... U tom času crna planina se sruši u prah, krst potonu, a nežna svetlost, božansko blaženstvo obuze Vidovitoga, a u nebeskom plavetnilu jedan trijumfalni glas prođe bezmernim prostranstvima govoreći: „Satana više nije gospodar! Smrt je pobeđena! Slava Sinu Čovečijem! Slava Sinu Božjemu!“

Kad se Isus prenuo iz te vizije, oko njega se ništa ne beše promenilo – rađalo se sunce i zlatilo zidove pećine u Engadu, rosa nežna kao suze anđeoske ljubavi kvasila je njegove bolne noge, a pramenovi magle su se dizali s Mrtvoga mora. Ali on više nije bio isti. Jedan neopozivi čin se zbio u neispitivom ponoru njegove svesti. On je razrešio zagonetku svoga života, postigao je mir, i veliko pouzdanje ga je svega ispunilo. Iz njegovog razorenog zemaljskog bića, koje je on zgazio nogama i bacio u ponor, izronila je jedna nova, svetla i radosna svest – on je znao da je postao Mesija neopozivim činom svoje volje.

Sa dna smrti, koju je bio ispitao i unapred okusio, on je svojoj braći donosio nadu i život

Ubrzo iza toga, ponovo je sišao u selo kod esena. Doznao je da je Antipa uhapsio Jovana Krstitelja i da ga je bacio u tvrđavu Maheron. Daleko od toga da se uplaši, on je u tome video znak da je došlo vreme da i sam počne da dela. Objavio je esenima da će poći u Galileju da propoveda „jevanđelje carstva božjega“, što će reći da veliku Tajnu učini dostupnom svima prostim ljudima, da im tumači učenje posvećenika. Takva srčanost nije bila viđena od vremena kada je Šakjamuni, poslednji Buda, potaknut beskrajnim sažaljenjem, propovedao na obalama Ganga. Isto uzvišeno saosećanje prema čovečanstvu bilo je obuzelo i Isusa. On je tome dodao jednu unutrašnju svetlost, moć ljubavi, veličinu vere i snagu akcije kakvi su pripadali samo njemu. Sa dna smrti, koju je bio ispitao i unapred okusio, on je svojoj braći donosio nadu i život.

1 Josif Flavije, Judejski rat, II itd.; Judejske starine, XIII, 5–9; XVIII, 1–5.

2 Filon Aleksandrijski, O kontemplativnom životu.

3 Dodirne tačke između esena i pitagorejaca: molitva kad se sunce rađa, lanena odeća, bratska gozba – agape, jednogodišnji novicijat, tri stepena inicijacije, organizacija reda i zajednica dobara kojima upravljaju starešine, zakon koji obavezuje na ćutanje, zakletva u Misterije, podela učenja na tri dela: 1) nauka o univerzalnim principima ili teogonija, ono što je Filon zvao logika; 2) fizika ili kosmogonija i 3) etika, što će reći sve ono što se tiče čoveka, nauka u koju su bili posvećivani naročito terapeuti.

4 Josif Flavije, Judejske starine, II, 8.

5 Dodirne tačke između učenja esena i učenja Isusovog: ljubav prema bližnjemu koja se mora negovati kao dužnost prvoga reda, odbijanje zakletve kao potvrde istinitosti, mržnja prema laži, poniznost, postojanje institucije Tajne večere koja je pozajmljena od esenskih agapa, s novim, žrtvenim, smislom.

6 Ovaj odlomak iz Knjige Enohove pokazuje da je učenje o Reči i Trojstvu, koje se nalazi u Jovanovom jevanđelju, postojalo u Izrailju mnogo vremena pre Isusa – ono je poreklom iz samog dna ezoteričkoga profetizma. U Knjizi Enohovoj Gospod duhova predstavlja Oca, Izabrani predstavlja Sina, a ono što je označeno kao druga sila predstavlja Duha svetoga (Knjiga Enohova, gl. 48, 61).

7 Videti Post 14, 18.

8 Tacit, Anali, VI, 22.

9 Zna se da je Jovan, prema jevanđeljima, odmah priznao Isusa za Mesiju i da ga je kao takvog krstio. U vezi s tim, kazivanja jevanđelja su protivrečna. Jer nešto kasnije će Jovan, kao Antipin zarobljenik u Maheronu, pitati Isusa: „Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugoga da čekamo?“ (Mt 11, 3). Ova kasnija sumnja pokazuje da Jovan, iako je naslutio da je Isus Mesija, nije bio uveren u to. Međutim, budući da su prvi redaktori jevanđelja bili Jevreji, nastojali su da prikažu Isusa kao nekog koji je misiju i posvećenje primio od Jovana Krstitelja, narodnog i judejskog proroka.