Kako bih tad zavodila red!
Bracca 04 B

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Gorča

Čim ustanem, pristavim džezvu. Dok čekam da voda proključa, sedim i ćutim. Kad se ohladi, pijem. Psovke koje su tokom noći zapele u grlu, tope se s gutljajima. Uštedim na šećeru. Kad popijem, operem šoljicu i dobro je izbrišem krpom – da se ne hvata kamenac. Izađem na terasu. Ako je hladno, odškrinem prozor i ostanem u sobi.

Na terasi mi je bolje – svež vazduh i sunce, kad ga ima. Dok mrcine ne krenu na posao potpuno se okrepim. Protežem se i stenjem od zadovoljstva. Ako me steže u krstima, naslonim se na ogradu. Tačno u sedam eto ti njih – kose razbacane kao u besu, košulje izgužvane. A cipele! Pošteno je da priznam da me to raduje – na svaki udarac štikle reagujem. Ništa strašno, samo kažem da bi bilo dobro kada bi moglo malo tiše. Oni, odozdo iz dvorišta, opletu po meni i mojima. Što ih je više, to me bolje časte. Ja onda ćutim. Kažu imam takvo lice – vredi za hiljadu reči.

Jedno jutro me steglo grlo – čim zinem, šišti. Naiđe grupa podstanara, studenti. Larmaju – srećni. Od takvih mi se smrkne. Razmišljam šta bih im rekla da mogu. Jedan podigne pogled k meni i ruka mi sama krene – do čela, pa do pupka, desno, pa levo. On stane, mumla nešto, bije mu pena na usta. A meni milina, ruka veze li veze. Kevću odozdo, reže, ja ubrzam, onda usporim – radi napetosti. Sad često upražnjavam tu radnju. Da bi me bolje videli nagnem se malo preko ograde, dvaput se zamalo nisam preturila.

Kad ih sve ispratim, prilegnem. Oko podneva ručam i iznesem tepih na terasu. Zvala bih nekoga da pomogne, ali su svi na poslu. Istina, jedan tepih imam, ali čist. Počnem da tresem baš dok ulaze u zgradu. Posle u sveščicu zabeležim sve što su vikali, zlu ne trebalo. Kad sve namestim, kuvam. Kupus, svinjske papke u saftu od belog luka – volim kad zamiriše. Čim krene prvi ključ, počnu psovke. Oni odvažniji dođu i na vrata. Kažem im da živa duša ogladni i da se ne hrane svi po restoranima. Psuju, po dva kruga obrnu. To me na kraju toliko uzruja da izgubim apetit. Ostavim šerpu na kuhinjskom prozoru, da se ohladi.

Petak je poseban dan. Čim ispratim komšiluk, odem kod frizera. Opere mi kosu i napravi visoku punđu. Kad se vratim kući, dremnem – u sedećem položaju da ne pokvarim frizuru. Tako odmorna počnem da se spremam. Crna suknja sa naborima koji se skoro ne pomeraju i crna rolka pripijena uz telo – dobro se hranim pa sam ostala vitka. Oko vrata stavim bele bisere što su mi ostali od babe. Onda zovem policiju. Kad čuju ime i adresu često spuste slušalicu, ali ponekad i dođu. Onda je praznik! Čekam i osluškujem. Kad čujem da lupaju na vrata komšija koji su to veče najbučniji, izađem. Dođem do njih. Drugovi obično krupni, zaklone me taman koliko treba. Ćutim i slušam. Sused stiska zube i preti mi prstom kad ne gledaju. Tad mi se usta osuše od milja.

Vikendom zgrada opusti. Stegne mi se nešto u stomaku od tišine, a i bojim se provalnika. Kad sija sunce gledam kako se svetlo valja preko komšijskih prozora, kad pada kiša – slušam. Razmišljam o smrti. Baš bi bilo dobro da onda mogu da se povampirim, ili da dođem kao utvara. Da budem od onih pokojnika što ne znaju da su mrtvi, kako bih tad zavodila red!

Oceni 5