Protiv književnosti modernističke
Instrr 08 S

Photo: Milan Živanović/XXZ

Gospoda u službi tradicije, nazadnjaštva i opskurantizma

Moderno doba ne čeka od intelektualaca da mu oni našu njegov pravi smisao: na­protiv, za današnje intelektualce pitanje je života ili smrti da li će biti na visini tog smisla.

Dopis nekakvog pope iz Vrnjačke Banje o bogodanim blagodetima lekovite vode, stazica, šumica i ptičica, vojne muzike uopšte i češkog brata-kapelnika napose, bio bi svakako mnogo pogodniji za početak ovog članka no gornja rečenica, i to tim pre što bi se tim povodom odmah moglo elegantno skliznuti na umiljati klajnbirgerski ideali­zam u jednom primernom članku G. Desimira Blagojevića, anđela na karnevalu, liričara srca radi, kritičara mozga radi, (mozga u džepu, džepčića u mozgu gde čuva skrom­ni grošić svoje erudicije)... ali sam izgubio onaj broj »Pravde« (jula—avgusta 1931) u kome su ta dva bogougodna napisa zajed­no ugledala sveta, i to slučajno baš tako štampana da su se priljubljivala jedan uz drugi i poklapala, kad se uredno i pravilno saviju novine. Ali svejedno, modernistička književnost neće time ništa izgubiti: sa na­vodima iz vrnjačkih meditacija o božjoj svemilosti ili bez istih njen je račun čist. Suptilna i eterična kako to samo G. Desimir Blagojević, anđeo u džepu, ume da opiše, poklapa se baš tačno sa onim prostodušnim ćaskanjem i šmrkanjem što joj se čini sa­svim zaostalo, sasvim naivno i starinsko, poklapa se i gubi baš zajedno s tim.

I jednom modernisti je očigledno da onaj cvrkut ptica i ona vrnjačka bleh-muzika ko­ja u dušu uliva blagu i oplemenjujući po­misao na božju dobrotu, nemaju nikakve veze sa smislom modernog doba, ali moder­nista je uveren da je dovoljno prikačiti nje­govoj misli, onome što mu služi umesto mi­sli, malu i slatku kiflu jednog s (upravo jed­nog c, jer ova vilinska metafora ima smi­sla samo u ćirilici), baš onog s dvostruko podarenog Slobodnim Stihom, kome neće ništa smetati (osobito otkako je veliki mo­dernista F. T. Marinetti proglasio »reči u fu­turističkoj — čitaj sad u fašističkoj — slo­bodi«), kome slobodnom stihu dakle neće ništa škoditi da ostane graciozno dekoltira­ni slobodni tih... i time je misao moderniste postala smisao modernog. Na nesreću, premeštaj te ćirilske kiflice nije dovoljan. U svom Slobodnom Stihu, modernista, prika­zujući samo krezubost svoga nad-ja i prlja­vu zapušenu pomijarsku rešetku svoje psi­hičke cenzure, svedoči o onoj istoj deformisanosti svog sopstvenog smisla, o onoj istoj uspelosti presađivanja »kategorije go­spodara« iz socialnog u individualno, o onoj istoj besmislenosti pred modernim, šugavosti pred dialektikom, o kojima klasičar i nehotično peva u svom okovanom slogu. Smisao modernog, zahtevi moderne svesti i modernog morala ostaju mu nedostižni. Govor postajanja, koji se samo kroz dialektički materializam može razumeti, ostaje ne­razumljiv modernisti, i na najakutnija pita­nja on odgovara nasumice, lupajući. Kraj sve svoje suptilnosti i eteričnosti, polutanski idealizam »novog«, branjen kukavno od strane one male neznalice, mozgića u špaj­zu, a nešto emfatičnije od strane onog gene­ralnog parakuvara u velikoj kujni romansko-slovenske kukulture, kuku-ture, kuku-todore, da, reč je baš o G. F. T. Manojloviću! taj idealizam, pa pozivao se on na Nietzsche-a, na Dostojevskog ili na Mallarme-a, ostaje potpuno isto toliko van tog smisla modernog, služi istom nazadnjaštvu kao i racionalizam ili pobožnost »starog«.

Ošamućeni zahuktalim dialektičkim haosom postajanja, mali publicistički pigmeji koji mile po sporednim šućmurastim uliči­cama literature, trčkaraju od intervjua do linotipa, od poniznosti do spletke, od kritike koju su napisali 6 tuđoj zbirci pesama do kritike koju bukvalno prosjače za svoju krpilonačku prc-liriku, ti žmirkavi liliputanci duha izmislili su, pozivajući se na auto­ritet zrelijih bundeva, da bi se u svojoj uro­đenoj izlapelosti nekako snašli, da ono što se pred njima dešava i gde učestvuju, prema svojim sposobnostima, bilo kao komarči bi­lo kao mušice, podele na nekakve sheme, na primer na »staro« i »novo«. Onda je tek počeo cirkus: jedni brane »staro«, za koje ne priznaju da može da ostari pošto je večno Lepodobroistinito, od besmislenog no­vačenja, novotarenja, pomodnosti itd., dru­gi brane »novo« i vode nekakve krstaške (taške sa sirom) ratove protiv »starih«.

Niko valjda ne sumnja, danas, kad smo već u hi­ljadu devetsto trideset i drugu godinu po­sle hrista zagrizli, u večnu mladost mog besmrtnog imenjaka G. Cara. (Milina je spo­menuti to ime!) Što se tiče nekakvih mali­šana koji u zbrčkanoj senci ove grandiozne imperatorske figure svršavaju svoje male poslove i nužde, oni su mi tako često činili čast da me spominju u svome organu(?), da im zaista dugujem ovih nekoliko reči: pred njima, identifikovan sa ostalim »novim«, od pomenutog G. Todora M., kome nisu mogli da oproste što je postao sekretar Matice Srpske, do pomenutog G. Desimira Blagona-maticama, ja bih bio na strani modernističke književnosti. Ali kako te insekte zaista ne vidim pred sobom, to sam primoran da go­vorim bez tih sputavajućih relativističkih obzira zbog kojih može izgledati potrebno da se trenutno i iz strategiskih razloga za­borave strožije diskriminacije i da se, kad ju već takve individue, i iz takvih razloga na­padaju, modernistička književnost uzme do­nekle u zaštitu. Ti su obziri nepotrebni ov­de, ova platforma je dovoljno jasna da sva­ki može da razume da napadanje moderni­stičkog ne znači solidarisanje sa »caristič­kim«.

Da u načelu smatram da se, u izvesnim okolnostima, o tim obzirima jedne relativne perspektive, može i eventualno mora voditi računa, najbolji su dokaz moje hronike u »Politici« (1928—1930), koje evo spomi­njem da bi obradovao po nekog dosetljivijeg momčića koji se svakako špiclovski setio da se ovde hroničarima-braniocima modernističke književnosti podsmeva jedan njihov eks-kolega. Visokoparni ili skrušeni ekspoze svoje taktike ostavljam međutim za drugi put, jasno je da pred širokom pu­blikom jednog dnevnOg lista pariranje jed­nog konsekventnog nazadnjačkog opskurantizma (2. Milićević i dr.) mora biti po­stupno; u jednom trenutku kada se sama sadržina poetske misli korenito preobražava, publika ne može bez izvesne pripreme i postepenosti preći sa St. P. Beševića, Momčila Miloševića, ili Edmond-a Rostand-a na Alek­sandra Vuču, Dušana Matića, ili Aragona. Tako sam, primoran da vodnjikavoj sasušenosti nekakvih Petrovića ili Markovića (Svetislav i Milan) protivstavim nešto što je, ma samo formalistički spadajući u jednu labavu koncepciju modernog, ipak naprednije, slo­bodnije i u odnosu prema monstruozno nečovečanskim akademskim normama ipak nekako subverzivno, dolazio u položaj da silom tražim smisao moderne mitologije u jednoj knjizi (Ljubav u Toskani) koja se, pored ostalog, vrlo krotko slaže sa simbo­lima jedne religiozne mitologije: fakt pot­puno dovoljan da tu knjigu učini stvarno neprimljivom (ovde se, razume se, ne po­stavlja pitanje da li je ta ili slična knjiga više lirska ili više dosadna, da li u njoj preovlađuje impresionistička poetičnost ili po­etični impresionizam); fakt potpuno dovo­ljan da predskaže ili prokaže nazadnjački blok u koji se kad-tad sva ta modernistička književnost, (čak i u svojim najuspelijim podatcima, njima možda najpre!) imala da uključi. U tome baš i jeste slom moderni­stičke književnosti.

Ne oslanjajući se ni na šta, ne pozivajući se ni na kakvu suštinski drukčiju i produb­ljenu koncepciju individualne ili socialne slobode, ta književnost je bila nedialektička negacija, negacija bez sadržine, »stare«, tradicionalne književnosti. Prema tome, ni kao relativna, ta negacija nije mogla biti efikasna. Kao neizbežna etapa, mogla bi eventualno poslužiti, posredno, za onaj rad koji nije mogla sama da izvrši. Ovim se ob­jašnjava pokušaj onih koji zaista žele abo­liciju reakcionarne klasične refleksije, da se toj književnosti prida smisao koji ona nije imala.

Modernistička književnost, kao negacija bez sadržine, protivstavila je zadremanoj okoreloj »ideologiji« koju je zatekla na vladi i koja je jasno pokazivala očite znake izlapelosti i preživelosti (upravo mrtvorođenosti), ali koja je i dalje pretendovala da je jedina pozvana da upravlja mozgovi­ma i da preko S. K. Glasnika, S. K. Zadruge, S. K. Akademije, Matice Srpske, Venca itd., širi i učvršćava svoja načela i njihove posledice, porazne po slobodno razvijanje mi­sli, modernistička posleratna trubačka tru­pa protivstavila je tom glomaznom mrtva­cu koji se bio preprečio preko cele knji­ževne njive (i tržišta), ne jednu zaista novu ideologiju, ne jednu beskompromisnost ko­ja bi bila dovoljna garancija nekoristoljubivosti, već nekoliko disparatnih idejica, po koji briljantniji talenat, trenutno zaista zasenjujući temperamenat ili novi prizvuk (Vinaver, Rastko Petrović, Crnjanski), izvesne nerazrađene tehničke inovacije, i svoj po­jam generacije, pojam koji u sebi implicit­no sadržava aluziju na psihičke reperkusije rata, i, još više, malo kamufliranu apologiju svoje sopstvene zaslužnosti. Tako na primer, ostajući pri tome pojmu generacije, koji ima za cilj da poveže u jednu celinu izvesne intelektualne individualnosti koje nisu pozvane nikakvom zajedničkom idejom ili neobičnošću, i obrćući sad taj pojam ne više samo protiv ranije, predratne genera­cije, već i protiv one koja tobože dolazi po­sle njegove, modernističke generacije, Stanislav Vinaver, u svome članku Vitezi potsvesti (»Politika« od 5 jula 1931), shematizuje i komplikujući uprošćava i uopštava do mile volje: tako su, po njemu, on i njegovi idealni vršnjaci generacija koja je, htela sintezu, »harmoniju« svesti i podsvesti, a mi nadrealisti, mi smo generacija koja je, pro­sto naprosto, »za podsvest«.

»Mi nećemo ni­kome dati psihoanalizu u monopol«, uzviku­je taj predstavnik jedne generacije koja ni­je umela ni Bergsona i James-a, na koje se još nekako mogla teoriski pozvati, da brani od bezazlenih napada, recimo, G. Bog-Dana Pop-Ovića, a koja sad brani psihoanalizu, potpuno odsutnu od svih ideja i ostvarenja te generacije, od našeg monopolisanja. Inače u ovom uljudnom pokušaju da se istaknu sopstvene intelektualne zasluge kroz veliča­nje opšte požrtvovanosti i teškog trudbeništva cele generacije, ne treba se čuditi što je problem odnosa svesti i podsvesti površno i pogrešno postavljen i što su nam naturane ideje koje nikada nisu bile naše. Kao da i sa­ma oseća da se ispod svakog njenog podhvata ili poteza krije pitomi lastiš koji je vuče da se konačno prilagodi onom misao­nom stanju koje tobože negira a kome u stvari pripada jer se drži iste materialno-socialne infrastrukture, ta generacija (ako baš hoće da bude generacija) nikada nije u­mela čak ni da se brani. To mogu mirno da kažem, posle svih usluga koje sam joj stvar­no učinio. Ono »novo«, ma kakvih razmera ili kvaliteta bilo, koje je sobom donela, zahtevalo je jednu »ilustraciju i odbranu«, za koje ona nije bila ni ideološki ni moralno dorasla.

Da nije bila ideološki dorasla, vidi se na primer iz toga što nije uspela da promeni u osnovi ni jedan od teoriskih i načelnih estetskih i intelektualnih postavki i kriterijuma, na osnovu kojih je, uvek istih, u po­četku bila napadana, docnije blagonaklono polupropuštena, najzad ovenčana prizna­njem i odista nedovoljnim banknotama. Merila po kojima su izvesni modernisti, odmah posle rata, bili anatemisani i ismejani, i merila po kojima su danas te iste ličnosti, sva­ka na svoj način, primljene, pohvaljene, sankcionisane, nagrađene, ostala su u osno­vi savršeno ista, isto tako normativna, kru­ta, apstraktna, zdravrazumska i glupa, i isto tako u službi interesa kategorije »go­spodara«, kategorije nad-ja, koja zastupa i oličava izopačeni moral jednog sveta razu­ma i lične svojine. Ti pisci su se dakle, sa svoje strane, donekle prilagodili zahtevima tih merila, iskoristili onaj neizbežan uticaj godina koje su prošle, i koje su iste i za njih i za te nepomične krutomlitave kriteriume, koje prolaze i melju i polako te ravno­dušne ljuske i ljuskavce smelju zajedno, zdudaju u istu pogaču, snagom navike, iner­cije, ponavljanja. Neko dvanaest godina pi­še, a ima nekakvog talenta, pa se to najzad uvidi, i opet ništa. Pa se to najzad i prizna, i opet ništa: jer to znači da je taj neko uspeo da nametne najzad svoju reč, u počet­ku neprimijivu, da je nametne u njenoj subverzivnosti koja tu reč jedino zaista oprav­dava, odigrao se prosto jedan monoton pro­ces trenja i međusobnog prilagođavanja. Trenje trun ja. Olinjalo inje. Muve u nafta­linu. Tako je Miloš Crnjanski laureat svih mogućih nagrada koje u ovoj varošici po­stoje, u ovoj naherenoj i rasplinutoj sta­rinskoj varošici naše literature, gde se ista tričetiri ratirana literata (medu kojima se naročito primećuje, uz delikatnog Žoliku, pacerska aktivnost G. Grola) neprestano po­javljuju po raznim odborima, sednicama, konferencijama, udruženjima, mlekarnicama, klubovima, parastosima, izložbama, ot­varanjima, zatvaranjima, premierama, ko­mitetima, upravama, kafekrenehenima, sku­povima, predavanjima, redakcijama, žurevima, počasnim i nepočasnim akademijama, kružocima, zadrugama, poselima, itd., trčkajući kao miševi sa jednog mesta na drugo. Njihova uloga nije laka; šaka jada, a treba da izigrava nekakav razgranat i bogat kul­turni život. Otuda nije čudo da se iz te lažne punoće jednog duhovnog stremljenja (de­bela riba pliva po debelom moru), štrče koščice jedne mršavosti koja se ne može zabašuriti, nije čudo da iz tog iluzornog mno­štva proviruje istina jedne uboge šturosti. Spala knjiga na tri slova: ova poslovica ovde izuzetno dobro pasuje, a povodom ovog videti i sliku na kraju ovog broja.

Time što su najzad primljeni i (malo nakrivo) ovenčani lavorikom, oni, koji su pre deset godina smatrani za »književne bolj­ševike«, modernisti nisu ni najmanje uspeli da prodru, da dokažu da su imali pravo, da dodu do pobede radi koje su se i borili. Ali su oni, mada izgleda da govore isto što su govorili, samo nešto »staloženije« i »zreli­je«, u stvari izneverili svoju misao, izneverili ono što joj je davalo vrednost i pravo da se iskaže. Tome što su bili pozvani da izraze oni su samo formalistički ostali verni. Govoriti bergsonovskim (ili otprilike bergsonovskim) argumentima, na primer, možda je u izvesnim trenutcima i okolno­stima značilo saradivati ma i najskromnije na preokretu sveta; u izvesnim drugim pri­likama (na primer kad takvi isti argumenti služe za glorifikaciju tradicije uopšte i tra­dicije Letopisa Matice Srpske sasvim pona­osob, i to samo zato što je geteovski bergsonovac G. Manojlović bio postao sekretar Matice i urednik Tatice....) znači saradivati na najočiglednijem poslu intelektualne nazadnosti i represije. Govoriti prividno istu stvar sa ove strane ili sa one strane ma ka­kve barikade, pa ma ona bila od štampane hartije i od nagomilanog soca od crne kafe, znači govoriti tačno suprotnu stvar.

I vred­nosti modernističke misli sve više nestaje, što je više uviđaju izvesna gospoda: to je baš dokaz da ta misao sad više nije oprav­dana. Jer najzad nije bilo u pitanju da mo­dernisti kao pojedinci pobede, već ideje koje su donosili, a i te ideje samo u koliko su bile jedan momenat preokretanja i jedan podstrek za dalje dialektičko razvijanje. Tu postaje jasno da oni nisu bili ni moralno dorasli za »odbranu i ilustraciju« onoga što su istoriski bili predodređeni da izvrše. U pogledu te njene istoriske misije, generacija posleratne i pseudo-moderne literature, bun­tovna samo zato što je publika nije odmah oberučke prihvatila a ne iz nekog dubokog unutrašnjeg razloga, ne zato što je osećala potrebu da se priključi aktivnim i napred­nim misaonim, pa dakle i socialnim elemen­tima koji, budući svestan izraz aktuelnih za­hteva jednog neizbežnog morfološkog pro­cesa društva,   predstavljaju pravu moder­nost; generacija spremna dakle na sve (na SVE) kompromise, oličena je u svome zna­čenju i u svojoj beznačajnosti sitnim i pala­načkim, arivističkim kapitulacijama pojedi­naca.

Kukavna iluzija da je slobodoumlje u prilagođavanju, u tome što se nešto tobože napredno protura uz ili kroz akomodaciju i akademizam. Na toj iluziji koja je uosta­lom samo jedan pretekst, jedan alibi, jedno zabašurivanje, osniva se, i njom hoće da se opravda, na primer, saradnja G. T. Manojlovića — recimo — u Zborniku u čast Bog­dana Popovića (pominjanje Mallarme-a ima da bude opravdanje pred »modernizmom« za jedan vrlo jednostavno oportunistički gest), kao i saradnja istog u odboru Bibli­oteke Stranih Pisaca. Posle Valćry-evog ulaska u Francusku Akademiju i njegove pristupne besede (nespominjanje imena Anatole-a France-a čiju je pohvalu imao, kao sledbenik, da učini, i tihe aluzije na ve­ličinu simbolizma), trik je i suviše dobro po­znat, ne pali više. Između takvog kriumčarenja, popuštanja, vrdanja i nedovoljnog samootkupljivanja s jedne strane, i taktič­kog sprovođenja — koje zahteva takode iz­vesne kompromise — jednog modernog po­kreta s druge strane, postoji jedna sasvim mala razlika, koja ne leži u uspehu ili neuspehu strategiskih kombinacija, i koja je određena onom tankom linijom, onom cr­tom, onom tačkom, onom opasnom granič­nom idejom preobrtanja i nule, koja deli dva sveta. I pitanje je čega radi, u ime čega, u ime kojeg od ta dva sveta se ta strategija sprovodi? Jer između desnog i levog, pore-denja nema. A o rezultatima da i ne govo­rim: oni prirodno rezultiraju iz osnovnih po­stulata i samo prokazuju pravi smisao tih postulata.

Površno buntovništvo iza koga se krije samo ambicija, koristoljublje, neizlečiva odanost jednom svetu laži i novca, i koje ubrzo pokazuje svoje pravo lice, iden­tično sa licem starosedeoca, jer to je bun­tovništvo značilo samo: Molim vas sklonite se sa te fotelje, da sednem ja. Jer fotelja je u stvari vrlo ugodna. O nekom bacanju sa­me fotelje nema ni govora. Da bi sve to prikazao u ružičastoj boji, bergsonovski, G. T. Manojlović iskorišćava nadrealizam: pre­ko nadrealizma, koji razume se nikako ne može da se prilagodi vodenici tradiciona­lizma, preko doktrinarstva i fanatizma ko­jima se, u svome postajanju, nadrealizam ponosi, može se izvrsno pokazati svoja poltronska vernost baš onome što danas jedan čovek može još jedino i beznadežno da izneveri, ako ma i najmanje želi da njegova moralna i intelektualna biografija ne bude jadna povest poslednjeg pomijarskog po­točića poniznosti. Svima njima, i oni će se nastavljati još izvesno vreme, tobožnji na­pad na jedan određen, vrlo skučen i vrlo nevažan centar reakcionarne misli, naime na »staru književnost«, bio je poslednji ali­bi, posle svih popuštanja, posle svih odu­stajanja, posle svih bednih privikavanja, posle svih prodaja. No najzad se je i ta borba-borbica pokazala kao odviše riskant­na i nerentabilna za njihovu torbu-torbicu. To poslednje ostrvce, koje im je služilo kao nekakav dokaz da oni nisu potpuno nestali u moru opšteg konformizma, da oni ipak da­ju neki otpor tim teškim prljavim talasima koji hoće sve da uguše, to ostrvce, najzad je i ono potonulo.

Sve je prodano. »Na prodaju što Jevreji nisu prodali, što plemenitost ni zločin nisu okusili, što ne poznaju prokleta ljubav i pa­kleno poštenje gomila! što vreme i nauka nemaju da uvide...« (Rimbaud: Solde). Ali neće biti bilo rečeno da smo pustili bez re­či sve to da prođe mimo nas, pored. Da li se sa Draincem može zaista definitivno likvi­dirati batinama i jednom izjavom u novina­ma, da li posle Matićevog odgovora (For­malna sloboda misli i njeno stvarno rop­stvo) G. Todoru treba još nekoliko reči, da li održavati neku relativnu ravnotežu izme­đu krajnje onemogućenog i delimično protivstavljivog znači gubiti svoju misao na liticama sumnje, da li te terazije poređenja i ravnodušnosti treba posle raščlanjavati, da li će na istom stubu srama drugi doći na red kad jedni budu prošli, i da li na to — nihilistički crv svejednosti! — treba po­mišljati u trenutku kad je o tim prvim reč, da li se može preko svega toga dokazati da samo nepomirljivost i subverzivnost imaju prava da govore, da se služe recima spora­zuma i nesporazuma, — pitanja, pitanja koja ne prestaju da se postavljaju kada je, na ovako niskim basamacima moralnosti i modernosti, ipak reč o sudbini duha, tu gde mu je spremljena postelja ili klopka, pita­nja na koja možda još uvek nije uzaludno misliti, odgovarati. Jer čemu inače to trunje ničega. Savremenici i susedi!

Primoran sam da prekinem ovo razlaga­nje pre još no što sam i počeo sa iznoše­njem argumenata, sa ispitivanjem dubljih uzroka i prave prirode te promašenosti celokupne one pseudo-moderne misli koja se zavaravala da može da ostane neutralna u pravom, u konkretnom sukobu onoga što se svršava i u agoniji trza još grčevito, i onoga što tek počinje ali što je, svojim pr­vim primesama i konturama, već virtuelno sadržano u ovOme što jeste.

U januaru 1932, ostavljajući za drugi put produbljivanje i pobijanje građanskog mo­dernizma, mislim da je već dovoljno jasno da nije više u pitanju isticanje lako uoči-padljivih slabosti ili jakosti izvesnih šrift-štelera kao pojedinaca, na primer G. Velmara Jankovića, zgodno narečenog Cvetko Zuzorić, već da se radi o uviđanju jedne ogromne obmane. Da je ovaj profesorčić malo komičniji, onaj novinarčić malo glup­lji, a taj i taj pripovedač malo netalentovaniji, i onaj kritičar sasvim neprosvećen, to je u oštroumnim i visprenim kritikama i pamfletima i suviše lako dokazivati, ali to nije važno, jer tome se, na istom planu po­jedinačnog koškanja i gurgurkanja protivstavlja da su druge kolege nešto talentovanije, naobrazovanije ili nešto manje trotlaste. Ne zadržavajući se oko tog cepidlačkog i impotentnog poredivanja i razliko­vanja pojedinačnih »vrednosti«, kad sve one učestvuju u istoj igri piljaka nad koju se noga vremena već nadnela, radi se o strogosti jednog moralnog kriteriuma. Go­spoda modernisti u službi tradicije, konzervatizma, preživelosti, nazadnjaštva i opskurantizma: doba u kome smo čepa se na dva dela ćelom svojom dužinom, od vrha lestvica tobožnjih intelektualnih vrednosti, pa sve do dole.

U januaru 1932 smo, sem toga datuma izvesne činjenice ne zahtevaju drugog ko­mentara. Radi se još uvek isključivo o sve­sti, o slobodi i o sreći, svakako samo ne onoj za koju se, u ovom istom trenutku, i na račun jednog velikog dnevnog lista, G. Miloš Crnjanski raspituje kod raznih, za sada samo kod »otmenih«, dama. Koja je najsrećnija, sada i ovde najsrećnija?

*Tekst prenosimo iz drugog broja časopisa “Nadrealizam danas i ovde”, januar 1932.

Oceni 5