Rečnik zaljubljenika u rokenrol: Džejms Braun
Džejms Braun

Photo: https://commons.wikimedia.org/

Gospodin Dinamit

Braun, Džejms

Jadni mi, mali belci, mi ne umemo da igramo. Ne mislim pritom samo na Žan Mas, Dezirles i druge kreature iz osamdesetih. Ima, naravno i izuzetaka: Fred Aster, Džin Keli, Travolta, Elvis... Ali treba biti realan: uglavnom se sve svodi na dve leve noge i potpuno odsustvo osećaja za ritam. Guščje geganje u najboljem slučaju. Ova sarkastičnost se odnosi i na mene, sa lucidnošću koja bi nekad mogla da prođe kao blaži mazohizam. Treba da potegnem dva bureta neke žestine da bih se bacio na plesni podijum. Tada, i samo tada, blažen, uspevam da se prepustim ritmu, zaboravljajući da moja koreografija robota zrelog za staro gvožđe verovatno predstavlja žalostan prizor.

Međutim, postoji izuzetak od ovog pravila. Svaki put kad čujem uvodne taktove neke stvari Džejmsa Brauna – na primer, početne taktove ritam gitare u „Soul Power“ – obuzme me neka mračna sila, i ja ustajem i trčim na podijum da se dobro ispreznojavam.

Ah! Džejms Braun! Samoprozvani Kum soula! Gospodin Dinamit! Brat Soul broj jedan! Najveća radilica šou-biza! Neprikosnoven. Dana kad je izmišljen CD, svi smo odahnuli. Vinil se izlizao do krajnjih granica! Sa nama je iz istog razloga odahnuo i Džejms Braun... Iz dana u dan su ga čerupali, pljačkali, reciklirali... jednom rečju – semplovali. Kum nije bio baš zadovoljan. A kada Kum nije zadovoljan, to ume da bude gadno. Verujte mi.

Dobio sam odobrenje da snimam jedan koncert Gospodina Dinamita za Korus. Svojevrsni podvig, s obzirom na to da je trebalo da pregovaramo direktno sa menadžmentom, što će reći, sa Najvećom radilicom šou-biza lično. Beskrupulozni menadžeri i agenti toliko su ga pokrali na početku karijere da je sada sve radio sam. Direktor produkcije sa Antene 2 vrlo brzo je sklopio dogovor. Za prava snimanja koncerta i dva emitovanja trebalo je da platimo par hiljada dolara u kešu pre nego što glavni junak izađe na scenu. (Bili su to najbolji izlasci na scenu u istoriji: orkestar zagreva salu nekih petnaestak minuta, zatim neka vrsta telala još više diže atmosferu, najavljujući životinju pod svim njenim patronimima – videti listu gore. On konačno stiže, kao bokser koji upada u ring gde će se boriti za titulu svetskog šampiona u teškoj kategoriji, sa ogromnom satenskom kapuljačom lila boje na ramenima, igrajući i poskakujući u paklenom ritmu (ritam uglavnom i jeste pakleni).

Nalazimo se, dakle, na Port de Pantenu, u jedno subotnje popodne krajem sedamdesetih, sa vozilima Francuskog produkcijskog društva, buljukom tehničara, kamerama, u sveopštem metežu. Orkestar je na sceni, u toku je tonska proba. Džejms Braun je u svojoj hotelskoj sobi i radi nešto drugo. U režiji zvoni telefon. Za mene je. „Džejms Braun!“, kaže unezvereni asistent pružajući mi slušalicu kao da će mu eksplodirati u facu. Ni meni nije baš lako. Šta se desilo? Otkud mu broj režijskih kola? Šta hoće od mene? Pokušavam da snizim glas za oktavu, zvučim samouvereno, i kažem mu srdačno: „Helou, mister Braun, ofde Antoan de Kon na le vezi.“ Nema šale, to je Kum s one strane slušalice. Možete imitirati Džonija, možete imitirati Iva Lekoka, ali ne i Džejmsa Brauna. Taj glas izbrušen metalnim opiljcima, zov nosoroga u teranju, da, da, to je on. Ne zamara se površnim učtivostima. Izdvaja tek toliko vremena da me podseti sa kim razgovaram. Što čini kroz ovaj kratak monolog: „Mister Pliz Pliz Pliz, Najvredniji čova u šou-biznisu, Brat Soul broj jedan, Kralj soula, Kralj fanka, a sada i Kum!“ Prvih nekoliko trenutaka se smešim, verujući da sam osetio ovde malu dozu ironije, ali smesta splasnem, vidim da je vrag odneo šalu. Skroz. Bez zeza. „Slušaj, mali, svi su se inspirisali Džejmsom Braunom, čuješ, svi! Mik Džeger! ’Džekson Fajv’! Dejvid Bouvi! Hmm... ’Ohajo plejers’! ’Ert, vind end fajer!’ Čak i glumci: Edi Marfi!“

Povod njegovog poziva krajnje je jednostavan. Pošto je proverio da sam baš ja glavni producent emisije, saopštio je da treba da se doda izvesna suma u kešu na početni ugovor, inače će njegove gorile sa zadovoljstvom usmeriti naše kamere ka patosu umesto ka sceni. Pažnja, golim rukama! Ipak smo mi džentlmeni, zar ne? Gutam pljuvačku slušajući ovu nadasve gnusnu ucenu (isto kao što je svaki ritam paklen, i svaka ucena je gnusna). Smireno mu objašnjavam da smo mi javni kanal, državni, da kod nas sve mora prvo da prođe kroz vrlo pipavu administraciju, a osim toga je i subota, a subotom banke ne rade. Dodajem ulizički kako mi je veoma žao, ali da može da mi veruje: u ponedeljak ujutru, ranom zorom idem po novac – koliko beše? A, da, 5.000 dolara – i donosim mu ga lično na ruke u hotel. Muk na drugoj strani. Muk i na mojoj. Ipak se pred Kumom soula osećate malo usamljeno. On se nakašlja i umalo mi ne probi bubnu opnu. Kaže: ’Ok, sinko, verujem ti, ali da ne bude frke, daš ti meni tvoju kućnu adresu, ako na primer budeš sprečen, da možemo da te nađemo.’ Kažem: ’Nema problema, gospodine Braune’, i izdeklamujem mu adresu Valerija Žiskara d’Estena, Jelisejska ulica, Osmi arondisman. On je pažljivo ponovi, nekom od gorila, pretpostavljam, ili nekoj cici koja ga je zabavljala tog dana (gospodina Brauna bije glas da je zaljubljive prirode). Pošto smo završili sa formalnostima, pozdravismo se u prijateljskom duhu, pri čemu me je pozvao, pomalo navaljujući, da ga pozdravim iza scene posle koncerta. „To bi bila velika čast, a sada je i dužnost!“, uveravao sam ga. Kako me izgleda nije razumeo, objasnio sam, iskreniji nego Žan Fera i njegova dva pokolenja zajedno: „Časna dužnost“. „Ne šali se s tim rečima, mali!“, savetuje me on.

Uz blago sicilijansku atmosferu i mandoline, stvar se polako svršavala. Uvredim se, što bi rekao Maks, i obećam da će imati zadovoljstvo da vidi vlasnika glasa koji čuje čim završi nastup. On mi čak saopštava kako će jedan od gorila doći do naših kola i povesti me do njega, da se ne izgubim usput. Ljubazno zahvaljujem i završavamo razgovor.

Taj koncert bio je, kako da kažem, vatren kao čuveni plamenovi.[1] U to vreme imao je 54 ili 55 banki i više energije nego cela francuska rukometna reprezentacija zajedno. Samo ću reći: „Papa’s Got a Brand New Bag“, „Big Payback“ i „Sex Machine“. I režanje, skičanje, pravljenje špage i okretanje partiture sa sve perikom na glavi.

Veliki Džejms Braun! A ja moram reći bez lažnog stida i ikakve griže savesti: čim se koncert završio, nisam ni bis sačekao, a već sam iščezao pod okriljem noći sa snimcima ispod miške, šmugnuo bez traga i glasa od onog koji mi je pak omogućio da ponosno stupim na plesni podijum. Saznao sam kasnije da se svaki put kada je prolazio kroz Pariz raspitivao za mene i gde bi mogao da me nađe, bez sumnje da bi mi pokazao par dotad neviđenih plesnih koraka. Avaj, nikad se više nismo sreli.


[1] Grupa Džejmsa Brauna zvala se „Famous Flames“. Prim. aut.

Oceni 5