Gospodin Kogito posmatra umrlog prijatelja

Teško je disao

kriza je imala da nastupi u noći
sada je bilo dvanaest u podne
Gospodin Kogito izašao je na hodnik
da popuši cigaretu

pre toga je popravio jastuk
i nasmešio se prijatelju

ovaj je teško disao

na jorganu su se
pomerali
njegovi prsti

kad se vratio
prijatelja već nije zatekao
na njegovom mestu

ležalo je nešto drugo
iskrenute glave
i iskolačenih očiju

normalna užurbanost
dotrčao lekar
uvukao špric
koji se napunio
crnom krvlju

Gospodin Kogito je
sačekao još trenutak
zagledao se u ono što je ostalo

bilo je prazno
kao vreća
grčilo se
sve više
stiskano nevidljivim kleštima
mrvljeno drugim vremenom

kada bi se pretvorio u kamen
u teški mramorni kip
ravnodušan i dostojan
kakvo bi to bilo olakšanje

ležao je na uskome rtu
uništenja
otrgnut od stabla
odbačen kao čaura

ručak
tanjiri su zvonili
na Zdravomariju
anđeli nisu silazili odozgo

Upanišade su tešile
kad njegov govor
uđe u misao
misao u disanje
disanje u vrelinu
vrelina u najviše božanstvo
tada se već poznati
ne može

te nije mogao da ga pozna
i bio je nedokučiv
sa čvorom grube tajne
pred vratima doline

*S poljskog preveo Petar Vujičić