Ko pesnika hoće da pozna, treba da ide u pesnikovu zemlju
Done63

Photo: thequeerfrontier

Gospodo profesori, ljubite književnost!

Profesori književnosti su ljudi koji se bave književnošću i čiji je zadatak da upute u poznavanje književnosti školsku mladež. U našoj zemlji, štaviše, oni su preuzeli zadatak i da upute u književnost šire slojeve naroda, kao da su i to deca.

Profesori književnosti, da bi upoznali književnost, dobijaju na Universitetu tabake, anališu tekstove, bubaju datume i uče biografije pojedinih pisaca. Universitet daje sve te pojedinosti samo zato da bi se književnost bolje razumela, bolje obuhvatila: sve su to pomoćna sredstva. Sva ta sredstva samo su slučajna sredstva - da bi se jače, potpunije, dublje razumeo i savladao pisac i njegov izraz. Kad pak kažemo da se jedan pisac najbolje shvati ljubavlju - to dolazi isključivo od toga što verujemo da je ljubav, u širokom smislu, jedan način shvatanja dat ljudskome rodu, i to način blagosloven, način izvrstan, način ničim nenatkriljen. Ljubav, u bergsonovskom smislu te reči, znači dublju simpatiju sa jednim živim bićem, tako da iznutra shvatimo njegove pokrete, funkcionisanje njegovog životnog sistema, da bez mehaničkih crteža, računa i obračuna, uhvatimo tajnu njegovog organskog sklopa, i kako taj sklop mora da reagira. Tu se stvar ne shvata gotovim šablonima, nego se dobije jedan naročiti intuitivni pojam o celini kao udar po svesti. Sve reči, uzete iz mehaničkog sveta, nedovoljne su da izraze taj prosti način razumevanja.

(Moglo bi se eventualno govoriti rečnikom talasne teorije, i kazati: da postanemo sposobni i sve sposobniji za rezonansu, za pravi tonski odjek onoga što se bitno izražava pred nama.)

Sredstva koja daju Universitet, i nastava, samo su sredstva. Ona su takva, a mogla bi biti drukčija. Mi ulazimo, na primer, u poznavanje jednoga pisca biografskim podacima prosto zato što su oni dati, što ih imamo, što smo navikli da ih skupljamo. To je jedan pradrevni pristup, prilaz. Benedeto Kroče, u svome poslednjem delu Poezija, smatra da takva biografija apsolutno ništa ne pomaže razumevanju dela, nego da nam samo ostaje napor dubljeg, stvaralačkog pronicanja u nj. Ali, ipak, odvajkada, davani su životni detalji. Oni su pripomagali, možda i netačno i pogrešno i krnje, ali ipak nekako i donekle.

Gete je govorio: „Ko pesnika hoće da pozna, treba da ide u pesnikovu zemlju." I to je jedan empirijski podatak. Ten je zahtevao da upoznamo i doba i „milije", životnu i društvenu sredinu. Marksizam je, naročito kod izvesnih teoretičara, tražio da znamo ekonomske odnose. Sadašnji Nemci traže da shvatimo „životni prostor". Jesmo li time shvatili pisca? Ne budimo gordi na materijalne podatke kakvi su da su, a do kojih mi možemo doći! Jer oni su grubi i najgrublji. U čoveku, koji ima milijarde ćelija, dešavaju se milioni talasanja, treperenja, prilagođavanja, koji se izražavaju trilionima matematičkih jednačina. Jesmo li mi i jednu jedinu takvu jednačinu rešili? Znamo li mi one brojeve koje bismo mogli znati kad bismo nešto imali beskrajno fine aparate pa da njima izmerimo svaki tok svakog hormonskog strujanja u nama? Zar to ne bi bila jedna beskrajna tablica brojeva, konstanti i promenljivih čestica, gde bi svaki od njih značio jedan stvaran uhvaćen odnos! A mi pričamo o nekom realnom znanju, o nekom tobožnjem realizmu - međutim, eto, ne izmerismo, ne dobrojasmo, ne rešismo, ne pohvatasmo ni slutnju o slutnji tih brojeva! Gde su nam aparati? A i kad bismo ih imali - gde je granica merenja, i gde je granica zbiranja podataka?

Ostaje, dakle, gruba empirija, nešto malo podataka života, zanata, stradanja, patnje - sve izraženo ne tačnim i preciznim brojevima, nego varljivim rečima, sa kojima smo retko načisto.
Pol Valeri je ustao sasvim nedavno protivu dosadašnjeg dokumentarnog predavanja literature, i to potpunije nego Kroče.
On negira ne samo biografiju, nego čak i analizu, kad je ova konvencionalna, kad ne ulazi u ritmični duh koji nosi same reči, spliće ih i raspliće. Pol Valeri traži da se najzad pođe od samoga jezika, od načina kako pisac upravlja jezikom, šta postiže njime, a šta ne može da obujmi i istka.

Mi bismo, ipak, u nedostatku težih, visprenijih i računskih podataka, zadržali sva dosadašnja pomoćna sredstva, neka ih: i biografiju, i ispovest, i gramatičke osobine, i ono što se zna o karakteru pisca, i o boji njegovog stvaralačkog časa, i o nameni njegova napora, i o slučaju početka, i pravilu težnje. Ali da budemo svesni: da su to sredstva, samo sredstva! I to nesavršena, gruba, jadna, i naivna, sredstva! Malo je tamnije ono što traže Kroče i Valeri. A i to ima svoje neprelazne i bolne granice. I to je, dakle, malo i kratko. Ostaje još ona bergsonovska ljubav, ona simpatija, intuicija, rezonansa, satreperljivost. Mi nemamo ništa bolje na raspolaganju. I to sredstvo naravno, daleko je od savršenog. Pa ipak, ako ga primenite, vi ćete bolje razumeti književna dela, gospodo profesori, a i deca kojoj predajete. Upotrebite to sredstvo, u nedostatku drugih, savršenijih, koja nemamo, i ko zna hoćemo li ih ikada imati. Ja znam da su vas učili suvoparnosti i da ste gordi na vaše tobožnje stvarno znanje klasifikacije, deobe, godine i razdoblja. Ah, kako je to nedovoljno! Zašto se kod nas tako malo voli literatura?! Zašto je kod nas tako malo sjaja čistoga i moćnoga izraza? Jer ste mnogo gordi, gospodo nastavnici, na svoje suvoparno udžbeničko znanje, koje deci namećete i koje deci truje čiste izvore literature. Ljubav je bolji put! Pokušajte da volite književnost! Videćete kako je to i lako i divno. I jata nepregledna naše omladine, suvoparno vaspitavane, osetiće strujanje prave književne zanesenosti. Iz teškoga sna mrtvih šablona probudiće se oni. Počeće da traže stil, naći će stil, i videće, šta znači nadahnuti izraz za opštu i za ličnu sreću!

*Tekst izvorno objavljen u Vremenu 1940. godine

Oceni 5