Beleške iz Moneove kuhinje (3)
Ručak na travi

Photo: Klod Mone

Gosti u prolazu

Pobeći u selo da bi ono postalo centar sveta.

Žil Renar, Dnevnik

 

Kakav život su vodili Alisa i Mone? Mone je – sa svojom zahtevnošću, svojim radom i željom za udobnošću, za dobrom hranom, svojom ljubavlju prema prirodi, zaista retkoj u tom trenutku kod jednog varošanina – seoski buržuj, bonvivan cistercinskog reda. (1) Za Alisu su stvari sigurno komplikovanije, a njen stalni oslonac je očigledan. Pa, iako u potpunosti deli Moneove preokupacije – dakle, kao što se on zaklanja iza svog dela, koje ga potpuno obuzima – ona ispred sebe ima prazan prostor, duge zimske dane koje on često koristi za svoje periode slikanja, te duge mesece kada nema baš nikoga s kim bi razmenio neku ideju. Prema tome, ona je savršeno smirena usred gužve i gostiju, a kladimo se da su mu njegovi begovi u Pariz takođe neophodni kao i gosti u prolazu koji pristižu da se opuste u vrtu.

Ako je Vernon ranije bio malo zaostao, sada nudi mnoga bogatstva – čaj s Cejlona, iz Dardžilinga ili iz Kine, italijanski sirevi dolaze iz Pariza, kao i odela, „Fukeove“ bombone, vizit-karte, kravate-mašne od marokena (2) ili činc (3) i pokrivači za ležaje za odmor u ateljeima.

Da bi obavili kupovinu, sreli se s prodavcem slika, organizovali neku izložbu, večerali  s prijateljima, kupovali knjige i gledali neku predstavu, oni dolaze na stanicu Sen-Lazar ili automobilom koji Silven, preplašen vožnjom u gradu, ostavlja u predgrađu Sen-Klu. Odsedaju u hotelu „Terminus“, prebivalištu čitave porodice, pogotovo Teodora i Marte, a kasnije i Džima i Lili... Oni borave na desnoj obali i žure u široke lavirinte visokih zgrada osmanskog (4) Pariza, gde su ukorenjene slikarske galerije. Postoji geografija njihovih kretanja, kao što postoji i raspored sladokustva, koji se, u nekoliko uličica u blizini, preklapaju.

Slušaju Rozu Karon, koja je, par excellence, vagnerovska, Šaljapina u Borisu Godunovu, idu da se dive Loji Fuler (koju prikazuje Roden) kad izvodi svoj zmijski ples u Foli-Beržeru, igračicama s Jave ili onima iz Kambodžanskog kraljevskog baleta, očekujući dolazak Ruskog baleta, tornada Djagiljev, Bakstovih scenografija i sablazni Popodneva jednog fauna, koje igra Nižinski. Ipak je najneočekivanija Alisina naklonost za prvenstvo u rvanju, primer retke nasilnosti, gde je Mone vodi da vidi kako se međusobno tuku neki čudaci. Ritam je ubrzan, predstava na dan, svake večeri drugačiji restoran ili neka večera s prijateljima – očigledno je, čak i kad se moralo bežati od buke i jalovih uzbuđenja, Pariz se ne napušta nekažnjeno.

Što se tiče apetita, završeno je s onim neobičnim vremenima kada je Mone jeo neke vrlo jednostavne čorbe, kad su mladi ljudi u lepršavim kabanicama dolazili da se prehrane, navikli na mlečne proizvode i aforizme. Bilo je to davno kada su Žefroa i Mone „osnovali“ svoju večeru (Diner Drouant) petkom, i kada su se svakog prvog četvrtka u mesecu Malarme, Žorž de Belio, Kajbot i Renoar sastajali u „Kafeu Riš“ (Café Riche). Oni su osnovali toliko večera, da je jednima i drugima bilo nemoguće da održe korak. Izgubio se naziv restorana u kojem su Mone i Antonin Prust večerali pošto su ih njihovi sekundanti odvratili od toga da se bore u dvoboju, kada je običaj toga doba nalagao da se, pošto se hrabro zveckalo mačevima u Bulonjskoj šumi, ide kod „Ledoajana“ (Ledoyen), koji je takođe bio „štab“ sirotog Ernesta Ošedea posle njegovih poseta salonima. Godine 1900. i sledećih, Mone i Alisa večeravaju kod „Prinijera“,kod „Žilijana“, u „Pariskom kafeu“, u „Engleskom kafeu“, kod „Margerija“, gde bi birali sve ono što se ne sprema u Živerniju. Kod „Druana“, u društvu Ežena Karjera, Rodena, Ažalbera, Lisjena Dekava, Morisa Žoajana, Rosnija, Koklena, Franca Žurdena, Klemansoa i Edmona de Gonkura, bio je običaj da se posle „šljuke na Druanov način“, ili ribe „romb a la Bersi“,naruče „kruške Žozet“, koje apsolutno treba da prati vino „Haut-Brion“ rezerva, koje za tu priliku bira sam Druan. Gonkur, koji je liričan na večerama petkom, osećajno govori o puteru od rakova, smišljenom u Loreni [Lotaringiji]!

A pošto su često posećivali ova dva mesta, ponovimo sa svima: „Morate biti veoma smeli da jedete u ’Rišu‘ i veoma bogati da večerate ’Kod Ardija‘.“Prvom prilikom se sve ove ličnosti, viđene u Parizu, najavljuju za Živerni, očekujući neki znak da budu pozvane. Sasvim je očigledno da žele da dođu u leto, kako bi videli vrtove, a Alisa se veoma brine da kanališe taj talas posetilaca, da stalno svakom udesi i da podnosi sve vrste ometanja. Stoga je vrlo teško, čak i nezamislivo, da se ne prihvate predlozi kolekcionara koji preporučuju nekog trgovca ili prijatelja. To znači – dok je Mone u velikom poslu, sređivanje njegovog ateljea i izazivanje potpunog prekida u tom okrutnom tempu stvaralaštva najčistije forme.

To takođe može podrazumevati preuzimanje rizika da se ozlovolji neki budući kolekcionar. Međutim, Alisa voli da prima goste, utoliko pre što Moneovi prijatelji nikad nisu zlovoljni, niti dosadni. Ima prilično i mondena, unekoliko odveć brbljivih, koji ne oklevaju da pričaju gluposti kako bi priredili jevtinu igru reči, ili izvesni slikar koji mora da se nosi sa svim lažima koje može da izmisli njegova žena... U stvarnosti su ove vrste ljudi utopljene u masu.

Kao i u svim kućama, postoje bliski prijatelji i poznanici. Začudo, Mone, koji je uvek, pa i u najtežim trenucima, kontrolisao onoliko koliko je mogao svoj udeo i odbijao da se pomiri sa svakom vrstom isključivosti, uspeo je da održi i očuva, s Bernemom koliko i s Diran-Rijelom, prijateljske odnose  negovane na strogim pravilima. To ponekad nije lako, jer u kući nije bilo previše diplomata.

Niko nije bolje shvatio značaj pridobijanja trgovca od Alise, koja je zadržala neke od talenata iz svojih najboljih dana – da potroši novac na malu promenu. Taleran je u nekoj prilici rekao svom vladaru i gospodaru: „Neka mi Vaše veličanstvo uistinu poveruje: treba mi više tiganja nego pisanih uputstava.“

Jasno je, jedan ugovor vredi nekoliko spremljenih zečeva na kraljevski način, Pariz vredi jednu misu i Vodene pejzaže, (4) nekoliko tartufa na salveti i bogatstvo. Alisa dočekuje goste u kući obrasloj bršljanom i ružama, okruženoj vrtom u kojem su godišnja doba sled različitih dobro kontrolisanih harmonija, idući od grimiza ublaženog ružičastim ili belim tonovima, do mrkocrvenih plima i oseka krajem avgusta, koje ustupaju mesto svim plavim i ljubičastim nijansama u jesen. Ovaj univerzum zatvoren zidovima uvećava taj utisak izdvojenosti i spokoja, i niko se ne usuđuje da iznenada dođe i uznemiri Monea. Saša Gitri, kojem se, jednog dana, učinilo da može to da uradi, ubrzo je bio primoran da se odmah vrati.

***

(1) Cisterciti, ili Beli monasi jesu rimokatolički crkveni red. Osnovao ga je 1098. godine Robert iz Molema. Cenili su usamlјenost monaha, naselјavali unutrašnjost Evrope i gradili crkve bez skluptura, ukrasa, slika i vitraža, koristeći jednostavan kamen.

(2) Marokanska koža.

(3) Pamučni materijal s cvetnom dekoracijom.

(4) Odnosi se na moderni Pariz, prema arhitektu Osmanu.

(5) Serija Moneovih slika.

Oceni 5