Goveđi jezik za Edija Snoudena

Edi Snouden je od malih nogu voleo sve da zna: i ko se s kim igra u dvorištu i šta učiteljice pričaju u zbornici. Kasnije je naučio da komšijama viri kroz rupu u ogradi, a roditeljima kroz ključaonicu u spavaćoj sobi. Još kasnije, upisao se u Višu obaveštajnu u Merilendu. Nije diplomirao, ali je ispekao zanat i naučio da drži jezik za zubima,

Zahvaljujući radu i talentu brzo je napredovao u službi - od portira u Langliju, preko operativca u američkom konzulatu u Ženevi, do analitičara u bazi NSA na Havajima. Tamo je, na obali okeana, jedne noći doživeo ono što Rusi zovu “созерцание”. Sve mu je u trenutku postalo jasno - i da je noću mrak i da je voda mokra i da špijuni špijuniraju. Lupio je šakom o sto i uzviknuo glasom Bogdana Diklića iz jugoslovenskog filma “Maratonci trče počasni krug”: E, pa, ne može to tako!

Rešio je da odmah raskine sa svojim dojučerašnjim prijateljima i kolegama i da ih prijavi za kršenje prava na privatnost i gaženje ljudskih sloboda. Već sutradan zapucao je u Kinu, kolevku liberalne demokratije. Znao je da će tamo biti bezbedan jer kineske vlasti – suprotno onome što zapad tvrdi – niti koga prate niti prisluškuju, a kamoli strance i obaveštajne oficire SAD. Tako se plavooki i plavokosi Snouden uspešno pritajio u Hong Kongu i stopio s masom Kineza, bez ikakvog prerušavanja. 

Kad su ovi u CIA pročitali u Gardijanu gde im je kolega, već je bilo kasno:  kolega je sedeo u avionu za Venecuelu (leteo je najkraćim putem, preko Moskve) i gledao “The Terminal”. Pomislio je kako bi bilo zgodno da i on to proba kad sleti na Šeremetjevo. Tako je i bilo. Ali, kada je CIA posle mesec dana pročitala u Gardijanu gde im je kolega nestao,  Snouden je odlučio da prođe kroz pasošku kontrolu, iako su mu pasoš u međuvremenu poništili. 

Ruske kolege – sa kojima nikada do tada nije imao nikakav kontakt u životu - dočekale su ga s tablom na kojoj je pisalo “Штирлиц” i hlebom, solju i votkom, te buketom karanfila. Ukratko, primili su ga “согласно законов гостеприимства”, kako se to u Rusiji veli. Dali su mu, iz čistog altruizma, daču u podmoskovlju (da ima gde da stanuje) i Tanju (da mu sprema i kuva), a obezbedili su mu i kućne isporuke hrane. 

Ovo poslednje zato što su se plašili da ga u nekom gatronomu CIA ne ukrade i ne pošalje diplomatskom poštom kući. 

Za Snoudena je taj luksuz bio nešto novo, ali za domaćine nije – pravo na kućna sledovanja deficitarne robe imali su svi državni, partijski i vojni rukovodioci još iz vremena Sovjetskog Saveza, kao i diplomatski kor, strani dopisnici i, naravno, pripadnici organa bezbednosti, koji su ionako imali pravo na sve. 

U neobeleženim kartonskim kutijama povezanim običnim kanapom - da se klasni neprijatelji i strani plaćenici ne dosete - bile su upakovane raznovrsne delikatese: crni i crveni kavijar, sveži bifteci, jermenski konjak “ararat”, čokoladne bombone “miška” i sve ostalo što je narodu u Rusiji bilo nedostupno, ranije zbog nestašica, a danas zbog cena. 

Da bi se nekako odužio svojim brižnim domaćinima, Snouden im je ponudio ono što mu se slučajno zateklo u koferu – tri hard diska i četiri laptopa. Domaćini su se međutim zahvalili i rekli da stvarno nema potrebe i da ništa ne brine oko troškova, jer “ljudi smo, dogovorićemo se...” 

TV Dinner “Jezičke nedoumice” 

Ингредиенты: 

Язык - 1 кг.

Лук - 1 шт.

Перец - 10 шт.

Лавровый лист - 3 шт.

Соль - по вкусу

Способ приготовления:

Язык промыть и обрезать слюнные железы. Залить водой, довести до кипения и слить. Залить свежей водой и снова положить язык. Снять пену. Добавить луковицу, перец и лавровый лист. Готовность языка проверить ножом. Если нож входит в язык как по маслу, значит, готов. 

***

Kada je Snouden, goreći od radoznalosti (takva priroda) otpakovao svoje prvo diplomatsko sledovanje, imao je šta da vidi. Pored probranih specijaliteta, našao se tu i jedan – jezik. Pravi, veliki, mesnat, hrapav goveđi jezik. Snouden je još sa obuke znao da jezik treba skratiti, ali odseći - to do sad nije video. Isprva je pomislio da je u pitanju neka suptilna poruka ljubaznih domaćina, ali ispostavilo se da nije - naprosto, jezik je bio omiljena delicija ruske nomenklature.    

Daj da vidimo i to čudo, rekao je Snouden Tanji i zamolio je da mu pripremi ovo egzotično rusko jelo. Kao i svi Amerikaci, i on je voleo da jede ispred televizora - to se kod njih zove “TV Dinner” – pa je tako nastavio da radi i u Rusiji.  

Kad mu je Tanja spustila tanjir s odsečenim i kuvanim jezikom u krilo, Snouden je rekao “thanks, T” i okrenuo prvi kanal na državnoj televiziji. Kad tamo, gle, Putin! Drži svoju godišnju konferenciju za medije i javnost i odgovara na pitanja novinara i gledalaca.

“Daj baš da ga i ja nešto priupitam,” – pomislio je Snouden i spontano okrenuo telefonski broj s ekrana. Odmah se uključio direktno u program. 

Iako Snouden na ruskom nije znao ni da bekne, a Putin je od engleskog znao samo refren iz “Блюберри хильс”, odlično su se razumeli - pričali su istim jezikom. Snouden je postavio pitanje koje mu je prvo palo na pamet: 

- Vladimire Vladimiroviču, da li Rusi prisluškuju svoje građane i strane državnike, kao što to rade Amerikanci? 

- Ma kakvi! - odgovorio je Putin i odmahnuo rukom na ruski način.