Govor mržnje nije sloboda govora

Onaj/a koji izgovori rečenicu „I ja imam pravo na svoje mišljenje“, uglavnom je već rekao/la nešto što sagovornika povređuje ili mu ugrožava ljudska prava. Ukoliko je mišljenje tek reč bez razmišljanja, ne vredi mnogo. Činjenice su ono što daje legitimitet, što znači da bi stavove o nekoj temi trebalo da iznose isključivo oni koji su edukovani i informisani o onome što govore.

Širenje mržnje i dezinformacija nije sloboda govora, jer se jedna sloboda završava tamo gde počinje da ugrožava drugu. Mnogo je onih kojima ta granica nije jasna, pa se pozivaju na „slobodu mišljenja i govora“ kako bi mržnji i diskriminaciji podarili humaniji oblik. Mržnja je ipak mržnja, i ne može da bude ništa drugo. U takvim slučajevima je zahtevanje slobode govora tek traženje dozvole da se oni drugi sateraju u ćošak i ućutkaju.

Ideja da bi pod kišobran slobode govora trebalo staviti i ono što govore homofobi, transfobi, fašisti, nacionalisti, mrzitelji žena, te drugi kojima je mržnja polazna tačka, je opasna. Vodi u nešto što se zove „paradoks tolerancije“, a u pitanju je fenomen koji je prvi opisao filozof Karl Popper koji je ukazao na očigledno – da bi bilo tolerantno, društvo ne može da toleriše netolerantnost. U suprotnom bi oni koji su zaista tolerantni bili potpuno uništeni, i to ne samo simbolički.

Homofobi i transfobi ne žele slobodu govora, već neograničen prostor za širenje dezinformacija i opasnih tvrdnji, a bez posledica. Za kraj još jednom: širenje mržnje nije sloboda govora, već opasnost.