Priče sa Kolime: Prvi čekist
Jail 01 S

Photo: Pinterest

Govori istinu dokle god imaš snage

Plave oči blede. U detinjstvu kao različak, s godinama se pretvaraju u prljavomutne sivkastoplave ćiftinske očice; ili u staklaste pipke islednika i stražara; ili u »čelične« oči vojnika − postoji mnogo nijansi. Ali veoma retko oči sačuvaju boju detinjstva...

Snop crvenih sunčevih zraka bio je podeljen mrežom zatvorskih rešetaka na nekoliko manjih snopova; negde oko sredine ćelije snopovi su se ponovo slivali u jedan mlaz, crvenozlatan. Čestice prašine prelivale su se kao zlato u svetlosnom mlazu. Muve koje su upadale u traku svetlosti i same su postajale zlatne, kao sunce. Zraci sunca na zalasku udarali su pravo u vrata, okovana sivim sjajnim gvožđem.

Zazveča katanac − zvuk koji u zatvorskoj ćeliji čuje svaki zatvorenik, bilo da bdi ili spava, zvuk koji čuje u bilo koje doba. Nema razgovora u ćeliji koji bi mogao da nadjača taj zvuk. Nema sna u ćeliji koji bi mogao da prečuje ovakav zvuk. Nema misli u ćeliji koja bi mogla... Niko ne može toliko da se usredsredi na nešto, pa da propusti taj zvuk, da ga ne čuje. Svakome zamire srce kada čuje zvuk katanca − udarac sudbine u vrata ćelije, u duše, u srca, u mozgove. Svakoga taj zvuk ispunjava nemirom. Taj zvuk se ne može pobrkati ni sa jednim drugim.

Zazveča katanac, vrata se otvoriše i svetlosna struja izlete iz ćelije. Kroz otvorena vrata se videlo kako zraci presecaju hodnik, kako se bacaju kroz prozor hodnika, preleću zatvorsko dvorište i razbijaju o prozorska stakla druge zatvorske zgrade. Sve je to stiglo da vidi šezdeset stanara ćelije za ono kratko vreme dok su vrata bila otvorena. Vrata se zalupiše sa melodičnim zveketom, nalik na zveket starinskih sanduka kada se zatvara poklopac. I odmah svi zatvorenici, koji su pomno pratili let svetlosne struje, kretanje zraka − kao da je to bilo živo biće, njihov brat i drug − shvatiše da je sunce ponovo zaključano zajedno s njima.

I tek tada svi ugledaše kraj vrata čoveka koji je primao na svoje široke crne grudi zlatne zrake sunca na zalasku i škiljio od jake svetlosti.

Čovek nije bio mlad, bio je visok i širokih ramena, a bujna svetla kosa pokrivala mu je celu glavu. Samo se pažljivim gledanjem moglo uočiti da je sedina posvetlila ovu žutu kosu. Izborano lice, slično reljefnoj karti, bilo je pokriveno mnoštvom dubokih ožiljaka od boginja, nalik na mesečeve kratere.

Čovek je bio u crnoj suknenoj vojničkoj bluzi bez opasača, raskopčanoj na grudima, u crnim suknenim jahaćim pantalonama, u čizmama. U rukama je gužvao crn, dobro iznošen šinjel. Odeća se na njemu nekako jedva držala − sva dugmad su bila odsečena.

− Aleksejev − reče tiho, okrećući krupnu dlakavu šaku dlanom prema grudima. − Dobar dan...

Ali, već su mu prilazili, bodrili ga nervoznim, praskavim zatvoreničkim smehom, tapšali ga po ramenima, stezali mu ruke. Već mu je prilazio starešina ćelije, izborna vlast, da pokaže mesto novajliji.

Gavril Aleksejev − ponavljao je medvedasti čovek. − Gavril Timofejevič Aleksejev...

Crni čovek se pomeri u stranu i sunčev zrak više nije smetao da se vide Aleksejevljeve oči − krupne, dečije oči boje različka.

Ćelija je uskoro saznala detalje iz života Aleksejeva − upravnika vatrogasne jedinice narofominske fabrike, otud i njegova crna uniforma. Da, član partije od 1917. Da, vojnik-artiljerac, učestvovao u oktobarskim bitkama u Moskvi. Da, isključen iz partije dvadeset i sedme. Ponovo primljen. I opet isključen pre nedelju dana.

Zatvorenici se različito drže prilikom hapšenja. Kod nekih je veoma teško razbiti nepoverenje. Postepeno, iz dana u dan, oni se navikavaju na svoju sudbinu, počinju ponešto da shvataju.

Aleksejev je bio drukčiji. Kao da je ćutao mnogo godina, i baš su mu hapšenje i zatvorska ćelija vratili moć govora. Ovde je našao mogućnost da razume ono najvažnije, da shvati tok vremena, da nasluti svoju sopstvenu sudbinu i shvati zašto...

Da nađe odgovor na to ogromno »zašto«, koje se nadnelo nad celim njegovim životom i sudbinom, i ne samo njegovim nego i životom i sudbinom stotina hiljada drugih; ogromno, divovsko »zašto«.

Aleksejev je računao da će dokazati da je nevin, nije ništa pitao, nego se prosto trudio da razume, uporedi, nasluti.

Od jutra do mraka hodao je gore-dole po ćeliji, ogroman, medvedast, u crnoj bluzi bez opasača, zagrlio bi nekoga oko ramena svojom ogromnom šapom, i zapitkivao, zapitkivao... I sam pričao.

Zbog čega su te isključili, Gavrjuša...

Vidi kako je to bilo. Imali smo predavanja u politkružoku. Tema − Oktobar u Moskvi. A ja sam, vidiš, vojnik Muralova, artiljerac, dva puta ranjavan. Ja sam lično nišanio u junkere, to je bilo kraj Nikitske kapije. Kaže mi predavač na času: »Ko je komandovao vojskom sovjetske vlasti u Moskvi u trenutku prevrata?« Ja kažem − Muralov, Nikolaj Ivanovič. Dobro sam ga poznavao, lično. Kako da kažem drukčije? Šta da kažem?

To je bila provokacija, Gavrile Timofejeviču. Znao si valjda da je Muralov proglašen za narodnog neprijatelja?

Ali kako drukčije da kažem? Ja to ne znam iz političke nastave. Te noći su me uhapsili.

 A kako si dospeo u Narofominsk? U vatrogasnu jedinicu?

Mnogo sam pio. Demobilisali su me iz Čeke još osamnaeste. Muralov me je i poslao tamo. Kao posebno pauzdanog... I tamo sam se razboleo.

Ih, razboleo, Gavrjuša... Pa ti si kao medved...

Videćete već. Ni sam ne znam kakva je to bolest. Ne mogu da je zapamtim. Nešto se sa mnom događa, ne sećam se. Ali se nešto događa. Počinje uznemirenost, bes, i dolazi Ona...

Od votke?

Ne, nije od votke... Od života. Votka je stvar za sebe.

A da si se školovao... Svi putevi su ti bili otvoreni.

Pa kako da se školujem? Jedni se školuju, a drugi štite njihovo školovanje. Je l’ da lepo govorim, a, zemljače? A onda su godine prošle, neću valjda da idem na radnički univerzitet. Ostao je taj prokleti VOHR. I votka. I Ona.

Imaš li dece?

Imao sam ćerku sa prvom ženom. Napustila me je. Sada živim sa jednom tkaljom. E, moje hapšenje će je strašno preplašiti. Ako ne i nasmrt. A čim su me uhapsili, odmah mi je laknulo. Ni na šta ne moraš da misliš. Sve će biti odlučeno bez mene. Misliće bez mene. Kako dalje da živi Gavril Aleksejev?

Prošlo je malo dana, svega nekoliko. Došla je Ona.

Aleksejev je žalosno viknuo, raširio ruke i tresnuo ničice na prične. Lice mu je posivelo, mehurasta pena potekla iz modrih usta, sa oslabelih usana. Topli znoj je orosio sive obraze, maljave grudi. Susedi su ga uhvatili za ruke, navalili se na noge Aleksejeva. Telo mu se naglo trzalo.

Glavu, čuvajte mu glavu − i neko je poturio crni šinjel pod znojavu glavu s razbarušenom kosom. Došla je Ona. Napad padavice trajao je veoma dugo; snažna klupčad mišića stalno se nadimala, pesnice nekoga udarale, a nevešti prsti suseda otvarali su te moćne pesnice. Noge su nekuda htele, ali je težina nekolicine ljudi zadržavala Aleksejeva na prični.

I mišići su se postepeno olabavili, prsti opustili. Aleksejev je zaspao.

Za sve to vreme ćelijski dežurni je lupao u vrata, besno zovući lekara. Morao je ipak postojati nekakav lekar u Butirkama.

Nekakav Fjodor Petrovič Gaz. Ili jednostavno dežurni vojni lekar nekog ranga, sanitetski poručnik.

Nije bilo jednostavno dozvati lekara, ali je lekar ipak došao. Pojavio se u mantilu obučenom preko oficirskog koporana, u pratnji dvojice krupnih pomoćnika nalik na bolničare. Popeo se na prične i pregledao Aleksejeva. Napad je bio prošao i Aleksejev je spavao. Lekar je otišao ne rekavši ni reči ne odgovorivši ni na jedno pitanje, kojima su ga zasuli zatvorenici oko njega. Za njim su otišli njegovi nemi pomoćnici. Zazvečao je katanac i izazvao buru negodovanja. I kada se prvo uzbuđenje stišalo, otvorio se »kapak« na ćelijskim vratima, i dežurni nadzornik, savivši se da pogleda kroz »kapak«, reče:

Lekar je rekao da ne treba ništa raditi. To je epilepsija. Vodite računa da mu jezik ne zapada u grlo. Kada dobije sledeći napad, nemojte da zovete. Ta se bolest ne leči.

Ćelija više nije zvala lekara zbog Aleksejeva. A on je imao još mnogo epileptičnih napada.

Aleksejev bi posle napada ležao, žaleći se na glavobolju. Posle dan-dva ogromna medvedasta figura u crnoj suknenoj bluzi i u crnim suknenim jahaćim pantalonama ponovo bi se uspravljala i neprestano hodala po betonskom podu ćelije. Ponovo bi sijale plave oči. Posle dve zatvorske dezinfekcije − »parenja« − crno sukno Aleksejevljeve odeće izbledelo je i više nije izgledalo onako crno.

Aleksejev je samo hodao, hodao, prostodušno pričao o svom prošlom životu, o životu pre bolesti, žureći da izloži svakom svom narednom sabesedniku ono što još nije ispričao u ovoj ćeliji.

−... Kažu, sada postoje specijalni izvršioci. A znaš kako je stvar bila organizovana kod Đeržinskog?

Kako?

Ako veće dosudi smrtnu kaznu, mora da je sprovede onaj islednik koji je vodio slučaj, onaj koji je referisao i zahtevao najveću kaznu. Ti zahtevaš smrtnu kaznu za ovog čoveka? Uveren si da je kriv, ubeđen si da je on neprijatelj i da podleže smrtnoj kazni? Ubij svojom rukom. Velika je razlika potpisati hartijicu, potvrditi smrtnu kaznu ili sam ubiti...

Velika...

Osim toga, svaki islednik treba da nađe vreme i mesto za taj svoj posao... Svašta je bilo. Jedni u kabinetu, drugi u hodniku, u nekakvom podrumu... Sve je to u vreme Đeržinskog islednik sam pripremao... Hiljadu puta razmisliš pre nego što tražiš smrt za čoveka.

Gavrjuša, a jesi li ti viđao streljanja?

Pa, viđao sam. Ko ih nije viđao.

A je l' istina da onaj koga streljaju pada na lice?

Da, istina je. Kad gleda u tebe.

A ako pucaš s leđa...

Onda pada na leđa, nauznak.

A jesi li ti imao prilike... tako...

Ne, ja nisam bio islednik. Ta ja sam slabo pismen. Bio sam jednostavno u odredu. Borio sam se s banditizmom i tako to. Razboleo sam se od ovoga i demobilisali su me. Kao čoveka s napadima. I počeo sam da pijem. To takođe, vele, ne ide baš naruku izlečenju.

Zatvor ne voli prepredenjake. U ćeliji je svaki čovek dvadeset i četiri časa dnevno svima pred očima. Čovek nema dovoljno snage da sakrije svoj pravi karakter, da se pretvara da je drukčiji nego što je, u istražnoj ćeliji zatvora, u minutima, satima, danima, nedeljama, mesecima napregnutosti, nervoze − kada sve suvišno i pretvorno pada s ljudi kao ljuska. I ostaje istina koja ne nastaje u zatvoru, ali je zatvorom proverena i iskušana. Volja još uvek nije slomljena, nije smoždena, kako to gotovo neizbežno biva u logoru. Ali ko je tada mislio na logor, o tome šta je to logor. Neki su možda znali i hteli da ispričaju o logoru, da upozore novajliju. Ali čovek veruje u ono u šta hoće da veruje.

Tu je crnobradi Veber, šleski komunista, kominternovac, koga su doveli sa Kolime na »dosleđivanje«. On zna šta je logor. Tu je i Aleksandar Grigorjevič Andrejev, bivši generalni sekretar društva političkih robijaša, desni eser, koji je upoznao i carsku robiju i sovjetsko progonstvo. Andrejev zna neku istinu, nepoznatu većini. Ali on tu istinu ne može da ispriča. Ne zbog toga što je ona tajna, nego zato što se u nju ne može poverovati. Zbog toga i Veber i Andrejev ćute. Zatvor je zatvor. Istražni zatvor je istražni zatvor. Svako ima svoj slučaj, svoju borbu, svoje ponašanje koje niko ne može da ti sugeriše, svoj dug, svoj karakter, svoju dušu, svoju zalihu duševnih snaga, svoje iskustvo. Ljudski kvaliteti se ne iskušavaju samo (i toliko) u zatvorskoj ćeliji, iza ćelijskih zidova, u nekom malom isledničkom kabinetu. Sudbina zavisi od niza slučajnosti, a još češće uopšte i ne zavisi od slučajnosti.

Čak i istražni zatvor, ne samo kratkoročan, voli prostodušne, otvorene ljude. Aleksejevu je ćelija bila naklonjena. Da li ga je volela? Zar u istražnoj ćeliji mogu nekoga da vole? Pa to je isleđivanje, tranzit, deportna stanica. Aleksejevu je ćelija bila naklonjena.

Prolazile su nedelje, meseci, Aleksejeva nikako nisu pozivali na saslušanja. I Aleksejev je stalno hodao, hodao.

Postoje dve škole islednika. Prva smatra da bi zatvorenika smesta trebalo iznenaditi, zapanjiti. Ta škola svoj uspeh gradi na brzom psihološkom napadu, pritisku, uništavanju volje zatvorenika istražnog zatvora, dok on ne dođe sebi, dok se još nije snašao, dok nije prikupio moralnu snagu. Islednici te škole počinju saslušanja iste noći kad je zatvorenik uhapšen; ona su višečasovna, sa svim mogućim pretnjama. Druga škola smatra da će zatvorska ćelija sama izmučiti i oslabiti zatvorenikovu volju za otporom. Što je zatvorenik duže u ćeliji istražnog zatvora do susreta sa islednikom − to se više isplati isledniku. Zatvorenik se priprema za saslušanje, za prvo saslušanje u svom životu, napreže se iz sve snage. A saslušanja nema. Nema nedelju dana, mesec dana, dva meseca. Ceo posao uništavanja zatvorenikove psihe, umesto islednika, obavlja zatvorska ćelija.

Nije mi poznato kako prva i druga škola koriste tako efikasno oružje kao što je mučenje. Ova priča je s početka trideset sedme godine, počeli su da muče tek od druge polovine godine.

Islednik Gavrila Timofejeviča Aleksejeva pripadao je drugoj školi.

Na isteku trećeg meseca Aleksejevljevog hoda po ćeliji dotrčala je devojka u vojničkoj bluzi i pozvala Aleksejeva − »s inicijalom, ali bez stvari« − što će reći na saslušanje. Aleksejev je prstima očešljao svoje svetle uvojke i, namestivši izbledelu bluzu, prekoračio prag ćelije.

Sa saslušanja se vratio brzo. Saslušavali su ga, znači, u posebnoj zgradi za saslušanja, nisu ga nikuda vodili. Aleksejev je bio začuđen, skršen, zapanjen, zaprepašćen i uplašen.

Je li se nešto dogodilo, Gavrile Timofejeviču?

Da, dogodilo se. Novost na saslušanju. Optužuju me za zaveru protiv vlade.

Smiri se, Gavrjuša. Svi su u ovoj ćeliji optuženi za zaveru protiv vlade.

Kažu da sam hteo da ubijem.

I to se često događa. A za šta su te ranije optuživali?

Ma, u Narofominsku posle hapšenja. Bio sam upravnik vatrogasne zaštite u fabrici tekstila. Mali čin, znači.

Činovi nemaju veze, Gavrjuša.

Ispitivali su me o nastavi političkog kružoka. Zbog toga što sam hvalio Muralova. A ja sam bio u njegovom odredu u Moskvi. Kako da kažem?... A sada odjednom uopšte nije reč o Muralovu.

Ožiljci i bore postali su dublji. Aleksejev se osmehivao nekako hotimice mirno i u               isto vreme nesigurno, i njegove plave oči su sve ređe blistale. Ali najstrašnije je bilo što su epileptični napadi postali ređi. Bliska opasnost, neophodnost borbe za život, valjda je to potisnulo napade.

Šta da radim? Sahraniće me.

Ništa nemoj da radiš? Govori samo istinu. Govori istinu dokle god imaš snage.

Ti misliš, znači, da ništa neće biti?

Naprotiv, nešto će sigurno biti. Bez toga odavde ne puštaju, Gavrjuša. Ali streljanje nije isto što i deset godina robije. A deset nije isto što i pet.

Razumeo sam.

Gavril Timofejevič je češće počeo da peva. A divno je pevao. Imao je tako čist, tako jasan tenor. Pevao je tiho, sedeći u suprotnom kraju od »špijunke«:

Kako je bila lepa ta noć plava,

Kako je nežno blistao mesec bled...

Ali češće, sve češće drugu:

Otvorite prozor, otvorite,

Još ću sasvim kratko da živim,

I mene na slobodu pustite,

Ne branite da patim i ljubim.

Aleksejev je prekidao pesmu, naglo ustajao i hodao, hodao...

Veoma često se svađao. Zatvorski život pod istragom navodi na svađu. To bi trebalo znati, razumeti, stalno vladati sobom ili naći razonodu... Gavril Aleksejev nije znao te zatvorske finese i uletao je u svađu, u tuču.

Jedan kaže nešto uz dlaku Gavrilu Aleksejevu, drugi uvredi Muralova. A Muralov je bio Aleksejevljev bog. To je bio bog njegove mladosti, bog celog njegovog života.

Kada je Vasja Žavoronkov, mašinovođa iz Savelovskog depoa, rekao nešto o Muralovu − u stilu poslednjih partijskih udžbenika, Aleksejev se bacio na Vasju, uhvatio bakarni čajnik iz koga su u ćeliji delili čaj.

Taj čajnik, koji je ostao u Butirskom zatvoru još iz carskih vremena, bio je ogroman bakarni cilindar. Uglačan ciglom, čajnik je blistao kao sunce na zalasku. Donosili su ga između sebe na štapu, a dežurni su ga držali po dvojica kada su sipali čaj.

Ljudina, pravi Herkul, Aleksejev je hrabro uhvatio dršku čajnika, ali nije mogao da ga pomeri s mesta. Čajnik je bio pun vode − još je bilo daleko do večere, kada su ga odnosili.

Tako se sve završilo smehom, mada se Vasja Žavoronkov, pobledevši, spremao da dočeka udarac. Slučaj Vasje Žavoronkova bio je skoro istovetan kao slučaj Gavrila Timofejeviča. Njega su takođe uhapsili posle predavanja u političkom kružoku. Njemu je rukovodilac nastave postavio pitanje: »Šta bi ti radio, Žavoronkove, da sovjetska vlast odjednom nestane?« Naivni Žavoronkov je odgovorio: »Kako šta? Radio bih kao mašinovođa u depou, kao i sada. Ja imam četvoro dece.« Sledećeg dana Žavoronkova su uhapsili i istraga je već bila završena − mašinovođa je čekao presudu. Slučaj je bio sličan, Gavril Aleksejev se savetovao sa Žavoronkovim i bili su već prijatelji. Ali kada su se okolnosti Aleksejevljevog slučaja izmenile, kada su počeli da ga optužuju za zaveru protiv vlade, plašljivi Žavoronkov se udaljio od prijatelja. I nije propustio da ubaci primedbu na račun Muralova.

Tek što su smirili Aleksejeva u tom polukomičnom slučaju sa Žavoronkovim, planula je nova svađa. Aleksejev je ponovo nekoga izružio kao dvoličnjaka. Ponovo su Aleksejeva odvajali od nekoga. Već je cela ćelija shvatila i znala: uskoro će doći Ona. Drugovi su hodali pored Aleksejeva, držali ga pod ruke, spremni svakog trenutka da ga uhvate za ruke, noge, da mu pridrže glavu. Ali Aleksejev se odjednom oteo, skočio na dasku ispod prozora, čvrsto se uhvatio za zatvorsku rešetku i počeo da je drmusa, da psuje i urla. Crno telo Aleksejeva visilo je na rešetkama kao ogroman crni krst. Zatvorenici su silom odvajali Aleksejevljeve prste od rešetke, rastvarali mu šake, žurili su zbog toga što je stražar na kuli već primetio muvanje kraj otvorenog prozora.

I tada je Aleksandar Grigorjevič Andrejev, generalni sekretar društva političkih robijaša, rekao, pokazujući na crno telo koje je klizilo sa rešetaka:

− Prvi čekist...

U Andrejevljevom glasu nije bilo nimalo zluradosti.

*Prevela s ruskog Ivana Vuletić; redakcija prevoda Nana Bogdanović

Oceni 5